ХРАМ У ЗАЈЦЕВУ: годину дана на линији фронта

ИСКРА на Фејсбуку
Фото: pravoslavie.ru

Фото: pravoslavie.ru

Већ годину дана се Зајцево – насеље градског типа, које административно припада Никитовском рејону Горловке – налази под редовном артиљеријском ватром. Линија фронта буквално дели насељено место између војске Доњецке народне републике и Украјине.У интервјуу старешина Покровског храма овог насеља, протојереј Николај Марковски говори о ситуацији у којој су се обрели његови парохијани, о служењу за време бомбардовања, гранатама у дечјим рукама и чудима Божијим.

— Оче Николаје, молимо вас да нам испричате нешто о томе где се налази ваша парохија и о специфичностима живота у њој данас.

— Наша парохија се налази на излазу из Горловке, у насељу Зајцево, кроз које пролази деона линија између сукобљених страна. Практично, дуж ове линије се протеже линија фронта. Обично се парохије наше епархије налазе с њених различитих страна, а ми смо у специфичној ситуацији: Зајцево се заправо налази на првој борбеној линији. Борбе се код нас одвијају свакодневно. Наравно, ови догађаји се одражавају на живот парохије и парохијана.

— Колико дуго се одвијају борбе око Зајцева? Колико времена се ви и парохијани налазите непосредно под паљбом?

— Под сталном паљбом се налазимо од почетка зиме 2014. године. Кад су гранатирали град, Зајцево нису дирали. Све је почело пре годину дана и од тада стално траје без обзира на то што је проглашено примирје.

— Да ли је храм оштећен?

— Авај јесте. Али је Бог био милостив према нама – нема великих оштећења. Прозори су ситница, отприлике на сваке две-три недеље мењамо стакла. Приликом припреме за храмовну славу кречили смо храм и радници су на крову открили велики отвор у кровном покривачу. Гелери и оштећења су за нас уобичајена појава.

Десила се следећа ствар: дечурлија су шетала у порти и одједном су дотрчала и донела гранату која је испаљена из бацача граната. Пронашли су је у порти – вирила је из земље. Деца су је, не схватајући шта раде, извадила и донела. Однели смо је код војника да је униште. Просто је чудо да није експлодирала! Страшно је и замислити шта је могло да се деси. Мислим да нико није настрадао зато што је наш храм освећен у част Покрова Богородице и да је Она сачувала и децу, и нас.

— Догађаји у току последње две године су показали мноштво дивних чуда која су Господ и Пресвета Дјева пружили верницима из Донбаса. Довољно је поменути само догађаје у Славјанску кад су пројектили летели између храма и звоника!

Фото: pravoslavie.ru

Фото: pravoslavie.ru

— Знате, једноставно немамо у кога више да се уздамо – само у Пресвету Владичицу! Гранатирања су стална… Поред нас се налази општеобразовна школа бр. 15, коју такође редовно гађају. Сви су вероватно читали о томе како је пострадала 4. и 17. децембра. Ученици ове школе су парохијани нашег храма, неки од њих похађају веронауку код нас. Веома ме боли кад гледам шта се дешава с насељем и људима.

Зајцево је подељено на неколико делова: централни део у којем се налази храм, Горња и Доња Жованка – то су удаљенији делови, и Бахмутка. Жованка и Бахмутка су извесно време представљале тампон зону, у њима се нису водила борбена дејства. Међутим, касније се ситуација променила. Бахмутку је заузела украјинска војска, а Жованка се практично претворила у линију фронта. Као и само Зајцево: линија фронта се приближила самом његовом центру.

Наравно, многи људи су напустили ову територију, евакуисана су деца, али има и оних који су остали. Данас школу похађа око 70 ученика. Ових дана сам се видео са замеником директора за рад у настави ове школе који је замолио да се настава из главних предмета обавља на територији нашег храма. Имамо просторију, можемо да помогнемо и са храном. Не одбијамо, зато што су то наши људи, наши парохијани.

У Зајцеву данас влада специфична атмосфера. Зграда Савета насеља је изгорела, других озбиљних административних установа такође нема. Нема хитне помоћи, нема ватрогасаца, телефонске везе су врло нестабилне. Међутим, има људи којима је стало, који разносе хуманитарну помоћ коју добијамо и који се труде да помогну у решавању проблема насеља. Сарађујемо с овим људима, делимо спискове за хуманитарну помоћ.

У принципу, наша црква се налази у центру Зајцева и огроман број становника нам се обраћа за помоћ. А ми, са своје стране, никога не одбијамо.

— Испоставља се да радите у најразличитијим правцима?

— Да, притом се то десило само по себи. Пре свега се трудимо да помажемо становницима насеља – свима онима којима је то потребно. Захваљујући епархији која шаље хуманитарну помоћ и самом владики Митрофану у могућности смо да то учинимо. Направили смо спискове сиромашних породица и на основу њих развозимо по адресама све што је потребно – или ја, или наш председник црквеног одбора, или наши други помоћници.

У храму увек има резерви намирница и сви сиромашни могу да дођу и да добију храну. Имамо житарице, уље, туршију, конзерве, месни доручак, имамо и кутије за прву помоћ. Храм је стално отоворен ако је некоме потребна помоћ нека дође, све ћемо нахранити и напојити. Наша црква није одбила да помогне ниједном човеку у Зајцеву.

— Да ли вам помаже само епархија? Или има и других извора помоћи?

— Осим епархије, помажу нам само неки наши парохијани. На пример, за храмовну славу смо добили 15 килограма смрзнуте рибе. Људи добре воље су нам донели 5 литара уља, рибу и неколико флаша вина за Причешће. Али то је кап у мору, пошто су наше потребе много веће.

— Зар се не бојите такве одговорности? Како излазите на крај с оптерећењем?

— Знате, схватио сам једну ствар: врло је једноставно служити и молити се кад је све у реду. Кад је тихо и мирно. Кад има добрих људи који су спремни да помогну, који вас не остављају и који вас подржавају. А потпуно је друга ствар служити у данима рата.

Фото: pravoslavie.ru

Фото: pravoslavie.ru

Шта значи: да ли се бојим или не? Постоји Бог и постоји свештеник. И постоји дужност према Богу и пастви. Да, некад је било лепо. Градили смо, поправљали смо храм. Сад је друго време, али свештеник не зависи од времена. Он треба да се налази на свом месту, то је његова света дужност. Теоретски, могу да одем у другу парохију, у другу епархију. Али како да оставим људе? Како после да живим с тим?

Наравно да се бојим. Плашим се кад лете гранате, кад падају на неколико десетина метара од храма. Много се плашим! Десио се случај да смо служили литургију кад је на 20 метара од храма тенк отворио ватру и кад су гранате падале у близини. Људи су лежали на поду цркве, а ја сам стајао пред Престолом. То је било после Великог входа, после Херувимске – онај део литургије кад се не сме прекинути служба. Страшно сам се плашио, и пребледео сам, и руке су ми дрхтале. Али шта да се ради? Ако се већ десило да служим овде – треба да служим, немам избора. Не смем све да оставим и да одем зато што се плашим. Постоји дужност и треба да обављам послушање које ми је Господ дао. И никако другачије. Другачије не може бити.

Ово се не односи само на моју парохију, већ на парохије многих горловских свештеника. Данас постоји маса других храмова који су доспели у исту ситуацију, и има свештеника који доживљавају исто што и ја. Треба да се трудимо да обавимо своју дужност тако да нас не буде срамота ни пред људима, ни пред братијом, ни пред владиком, ни пред Богом.

— Које догађаје из своје службе сте најбоље запамтили?

— Претпрошлог лета град је био сасвим опустео. Служили смо недељну литургију, пешке сам ишао кући, која се налази на другом крају града, и доспео сам под минобацачку ватру. Наравно, тако нешто се не може заборавити. Нећу зборавити дан кад су погинули људи који су се одмарали у каменолому. Тада се водила страшна борба и на 50-70 метара од храма ватру су отворили тенкови и оклопна возила. И то је било страшно. Не могу се ни набројати сви ови случајеви. Уопште, гранатирање се одвија скоро у току сваке службе. Борбе у Зајцеву су непрестане. Некад су то минобацачи, некад тенкови, а некад митраљези. Дешава се да ме људи назову кући: «Оче, дођите, код нас је пакао!» И како да не дођем?

А колико парохијани пате! Диригент и појци нашег храма живе у Жованки и морају да иду пешке, да прелазе границу. Дешавало се да су пуцали у њих – као, на пример, недавно, у недељу, кад су били приморани просто да падну у блато да их не би погодио метак. Старији људи нису чули кад су их звали и питали: «Ко иде?» – и отворили су ватру по њима. Ту је била и наша парохијанка која чита у цркви и која хода на штакама. Међутим, то није зауставило оне који су отворили ватру… Председник црквеног одбора је отишао по појце својим колима и покушали су да отворе ватру и по колима. Кад је изашао и рекао да је председник црквеног одбора храма дозволили су му да узме људе и да их одведе у храм.

Једном смо ишли на сахрану и морали смо буквално да пузимо по линији фронта зато што су у току биле активне борбе. Погинула је жена, наша парохијанка и ишао сам да служим опело. Опојали смо је и исто тако смо се пузећи вратили до кола. Тако да упечатљивих случајева има много.

Страшно је кад је човек свестан да сваког часа може изаћи пред Бога.

Наравно, услед свега што се дешава највише пате старци. Недавно је једну кућу погодила граната и погинула је жена. Била је прикована за постељу. Кућа се запалила, нико је није изнео и жива је изгорела. Таквим људима је веома тешко: немају куда да иду. Кућа и окућница су све што имају. Не бојим се да кажем да је и храм оно мало што имају. И док млади могу да отпутују, старији немају куда да оду и просто је немогуће гледати их без бола. Кад им дајем крст да целивају они прилазе и дуго плачу, причају ми о својим невољама. И слушам их зато што ми је јасно да немају више коме то да испричају!

— Реците нам да ли је истина да су буквално ових дана код вас у Зајцеву погинули људи?

— Јесте, у суботу, 26. децембра погинуло је двоје људи. Једну жену су погодили гелери, налазила се у дворишту. Други је мушкарац – о њему ништа не знам. Такође, две недеље пре тога, жена је возила бицикл и у близини аутобуске станице су је покосили гелери гранате која је експлодирала. То су били наши парохијани. Још један несрећан случај се десио мом парохијанину Виталију. Војници су запосели његову дворишну кућицу. Човек је отишао да види о чему се ради. Грубо су му одговорили. Он се узбудио, дошао је кући – доживео је срчани напад. Хитна помоћ није дошла и он је умро од инфаркта. Опојали смо га…

— Да ли се на неки начин решава питање припадности Зајцева?

— Не. Људи се налазе у стању неодређености. Немају коме да се обрате – у сваком случају, не знају куда би уопште могли да се обрате.

У Жованки је остало 50-70 људи. Раније је то био велики део Зајцева, густо насељен. И они се окупљају и иду по намирнце у Никитовку, пешке. Под паљбом. Јер, треба нешто да једу! Исто тако се враћају. Не могу да дођу у храм. Однели смо им оно што смо могли. Али њихов живот није живот већ таворење. Тако се не може живети. Немају грејање, јер да би се заложила пећ потребна су дрва. Дрва треба нацепати – за то треба изаћи напоље, а напољу се отвара паљба. Односно, људи не могу да ураде елементарне ствари – да узму воде, да нацепају дрва. И зато седе у хладним кућама.

— Каква помоћ је потребна вашој парохији?

— Ако је реч о храму, веома нам је потребан агрегат. Стално нестаје струја и то је велики проблем. У принципу, најбоља помоћ је финансијска. Зато што треба купити и лекове (имамо много људи који пате од срчаних болести и не могу да купе препарате, и дијабетичара којима је потребан инсулин), и намирнице, и све остало. Становницима Жованке је, на пример, да би дошли до цивилизације, потребан новац како би платили карту за аутобус. А одакле им ако не могу да оду у Украјину да добију папире за пензију? Немају пара да оду! Не могу да дођу ни у Горловку једноставно зато што нема саобраћаја.

— Поменули сте лекове. А како стоје ствари с пружањем медицинске помоћи?

— Ње једноставно нема. Хитна помоћ из града не долази код нас.

— Да ли је било случајева очигледне помоћи Божије – вама или парохијанима?

— Безусловно. Претпрошлог лета сам служио литургију и почела је паљба. Људи су се на коленима молили Богородици да их заштити. И ниједна граната није пала на територију храма иако их је много пало у близини. Други случај са већ помињао кад су деца нашла гранату. Овакви догађај се често дешавају. Господ је за сада милостив према нама и то је главно!

Горловска и Славјанска епархија
Протојереј Николај Марковски

Са руског Марина Тодић

www.pravoslavie.ru

Тагови: ,

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.