ГОРСКИ КОТАР: Светионик српског трајања

ИСКРА на Фејсбуку
Фото: Новости

Фото: Новости

Ускрс у Гомирју, малом месту у Горском Котару у Хрватској, крајње је идиличан, у снегу, јер зима још није напустила тај крај. Негде између Загреба и Ријеке пут води од Врбовског и Моравица, места које се до 1991. звало Српске Моравице до Гомирја, где су први Срби дошли 1596. године. Турци су цео крај опустошили, а након што је у Далмацији пао Клис, надвојвода Фердинанд из Граца дао је дозволу да се преселе у Гомирје.

Остали су до данас, али им судбина није била превише склона. У крају који ионако мучи муку како да становништво преживи, без обзира на национални предзнак, судбина преосталих Срба у Горском Котару никако није блистава. Посла нема, млади одлазе, старци чекају крај, разочарани, остављени и напуштени. Ако је за утеху, а у временима у којима Срби живе у Хрватској јесте за утеху, овде, у срцу Горског Котара бар нема међунационалних тензија и тешку кору хлеба заједно једу и Хрвати и Срби.

Манастир Гомирје има славну и блиставу прошлост. Како су Срби насељавали овај крај долазили су и свештеници и калуђери, доносећи све што им је потребно за богослужење. Настанили су се у гомирској капелици, па су касније калуђери Аксентије Бранковић, Висарион Вучковић и Мардарије Орловић ту подигли и мали дрвени манастир са црквом Светог Јована Крститеља.

– Осим што представља веома значајно културно-историјско наслеђе, манастир Гомирје је душа српскога народа Епархије горњокарловачке. Од свога оснивања манастир Гомирје је вековни верски и културни центар православних Срба у овим западним крајевима. Ова православна светиња чува драгоцену хришћанску прошлост, која је наша инспиритивна садашњост и наш путоказ за будућност – каже за „Новости“ епископ Горњокарловачке епархије Герасим. – Овај духовни центар је нашу епархију дуги из година снадбевао епископима, учитељима, просветитељима, па и националним вођама, имао је велику и важну улогу у очувању православне вере и морала код православних верника. Пре, а и данас, представља место молитве, подвига и монашкога тиховања, место где се човек у потпуности предаје вољи божијој и где се опредељује за царство небеско.

gomirje-MALA2Гомирје припада Горњокарловачкој епархији, која обухвата Банију, Кордун, Лику, Горски Котар, северну Хрватску и Истру. А на највећем делу те данашње епархије забележено је и стравично страдање српског народа на време такозване НДХ. Дуг је попис свештеника које су усташе мучиле и убиле, попут јереја Илије Ајдуковића, пароха из Средње Горе, који је у априлу са уредном усташком пропусницом путовао према Београду. На улазу у воз у Ловинцу су га ухапсили, два дана мучили у затвору и онда убили. Исту је судбину имао и протојереј Ђуро Алагић из Огулина, парох Никола Богуновић из Доњег Лапца, јереј Бракус из Коренице, јереј Никола Вучковић из Петриње. Несрећа није заобишла ни гомирски крај, па је на имендан кољача Анте Павелића, 13. јуна 1941. група усташа дошла у Горски Котар и у Српским Моравицама ухапсила све угледније Србе. Међу њима био је и прота Владимир Дујић, а записи указују да се понео као прави херој и у затвору, приликом мучења.

Страдао је тада и игуман Теофан, старешина манастира Гомирје, који је ту дужност обављао од 1929. године. „Био је диван човек, пун разумевања за све који су живели у Гомирју, било Срби, било Хрвати. Никад никоме ништа није урадио нажао. Једина његова несрећа била је што је био Србин“, кажу у манастиру Гомирје. Страдао је и игуман Методије Суботин из Гомирја, јер су усташе желеле да затру сваки траг дуге и славне историје и доприноса Срба том крају.

Узалуд. НДХ је капитулирала, Павелић побегао, а манастир Гомирје, рањен свиме што се догађало у ратним годинама, наставио са службом. Бивши митрополит загребачко-љубљански Јован истицао је да је манастир остао једини центар православних Срба у Хрватској и после трагичних догађаја из деведесетих година. Биле су то тешке године и за Србе у овом крају, али ратни бубњеви су ипак донекле заобишли Горски Котар.

А манастир Гомирје, са преко 400 година традиције, очувао је не само традицију, већ и саму суштину свештеничког посла, да народу даје снагу и шири речи поверења у веру и мир. Није то било лако, али у ово ускршње време, поруке које се и сада чују из Гомирја уливају наду да и за Србе у Хрватској, ако сачувају идентитет, ипак следе бољи дани.

ПРИЧА О ГОМИРЈУ

СВЕ је почело када су свештеници, заједно са народом, бранили овај крај и на крају земљу откупили од моћних Франкопана. И тада почиње прича о Гомирју која до краја није испричана ни до дана данашњег, а показује сву величину и допринос Срба у Хрватској не само за српску, већ и за хрватску културу. Калуђери су обављали службу у целом крају, Врбовском, Равној Гори, Мркопљу, Бојанцима, па све до Жумберка, а у седамнаестом веку довршена је изградња манастира. Прва је црква, подигнута 1600. била дрвена, а касније су црквена здања била окружена и осматрачницама, све у циљу да се спречи турска навала и одбрани хришћанска Европа. Данас, када се историја пише из уских дворишта, допринос Срба да се очува хрватска Крајина често се заборавља или прећути.

Новости

Тагови: , , ,

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.