ГОРЛОВКА: Храм на првој борбеној линији

ИСКРА на Фејсбуку
Фото: pravoslavie.ru

Фото: pravoslavie.ru

Протојереј Николај Копитко је старешина храма у част иконе Мајке Божије «Всјех скорбјашчих Радост», који се налази у насељу Стаљзбит – стамбеном масиву у предграђу Горловке. Већ годину дана ова територија је стално изложена артиљеријској ватри. С оцем Николајем смо разговарали о томе како су људи преживели најстрашније дане ратних сукоба и како живе данас.

— Оче Николаје, данас становници Горловке кажу да је најстрашнија фаза оружаног сукоба већ прошла, да се ситуација помало стабилизује. Да ли је то тачно?

— Јесте, тачно је. Данас је ситуација много мирнија. Људи су почели да се враћају и то нас радује. Наравно, ни из далека се не враћају сви, зато што слика овде није баш пријатна – има много срушених зграда. И наш храм је оштећен. У питању су и стакла – три пута смо их мењали, а такође су биле оштећене фасада и ограда. Али људи свеједно желе да дођу у храм, долазе на богослужења која су се код нас одржавала чак и за време борбених дејстава. Долазе, иако са страхом у очима. Наравно, свакога треба подржати, свакоме треба на неки начин помоћи: једнима треба дати хуманитарну помоћ, другима треба помоћи молитвом, а некима треба просто упутити лепу реч.

— Да ли је ваше насеље одавно изложено ватри?

— Све је почело 21. јула 2014. године на дан Казанске иконе Мајке Божије. Тада је храм први пут био изложен ватри. Поред нас се налази линија фронта, рударско насеље 6-7 практично се протеже дуж ње. Зато је оно највише настрадало у гранатирању. Овде живе људи који једноставно немају куда да оду. Сви људи, посебно у нашим крајевима, гаје наду да ће ово безумље ускоро престати и да ће наступити мир који сви ми дуго чекамо.

— Каква је била заједница храма кад је због гранатирања почело масовно исељавање људи? Ко је долазио на службе? Ко се бринуо о храму?

— Било је врло мало парохијана. Продавачица свећа никуд није отишла, остала је и диригенткиња – она је и певала и читала за певницом. И мањи број парохијана.

— Колико је људи обично било на литургији?

— Десетак-петнаестак, а често и мање од тога. Дешавало се да служимо у празном храму. Људи су се једноставно плашили да дођу на службу, седели су у подрумима и траповима.

— Како сте пружали људима подршку, шта сте им говорили у тренуцима кад им је било нарочито тешко?

— На богослужењу бисмо клекли на колена и молили се. Постоје сугубе молитве за прекид рата, за то да Господ усади мир у срца, да не буде озлојеђености. Тако да је то био једини начин да се помогне. Читали смо акатисте – иконама Богородице «Скоропослушница», «Всјех скорбјашчих Радост» (у част ове иконе је освећена наша црква), «Казанска». И Господ је био милостив према храму, сачувао га је! Да, било је оштећења, али она ипак нису велика. Могло је бити много горе: у близини, у нашој улици има до темеља срушених града. Несрећа нас је заобишла.

— Да ли је неко од ваших парохијана настрадао у гранатирању?

— Баш од парохијана, хвала Богу, није. Наравно, било је жртава у насељу – људи који нису стигли да се сакрију приликом гранатирања. Морали смо да им држимо опело, да их сахранимо. Врло је болно гледати све то…

— На које проблеме сте наилазили ви и парохијани у периоду најинтензивнијих ватри? Који од њих трају и данас?

— Највећи проблем је то што је мина погодила трансформатор почетком фебруара прошле године. Месец и по дана смо били без струје и грејања. То је било баш у време најјачих мразева, зидови храма су промрзли. А нисмо могли ништа да поправимо, зато што екипа није могла да дође код нас због грантирања.

Шта траје и данас? – Нередовно иду аутобуси. То је веома велики проблем, посебно кад је лоше време: људи до храма морају да иду пешке више од километар.

— А како стоје ствари са снабдевањем становника насеља намирницама и лековима – оним што је најпотребније?

— Хвала Богу, сад се све већ сређује. Људи се враћају, отвориле су се неке продавнице. У њима се већ може купити све што је потребно. Раније је било много теже кад су у питању намирнице и лекови. Био је један период кад смо заједно с епархијским одељењем за социјално служење организовали бесплатне ручкове за све сиромашне. У просеку је долазило 30-50 људи, а у мирним данима и више. Тада су парохијани и становници насеља добијали хуманитарну помоћ коју је прикупљало одељење социјалног служења. Трудили смо се да никога не заборавимо.

— Да ли је у насељу било људи који су захтевали посебну духовну бригу за време гранатирања: стараца, болесника?

— Наравно, обилазили смо све људе који због нечега нису могли да дођу у храм. Служио сам требе по кућама – исповедао сам и причешћивао. Доносили смо и лично уручивали хуманитарну помоћ. Старци су се са сузама у очима захваљивали због тога што их се неко сећа и што се брине о њима. Таквих људи је било много и још их увек има. Наравно, не напуштамо их ни сад – као на пример, жену ветерана из Другог светског рата. И данас је обилазим, помажем јој.

— Реците нам, да ли сте помоћ добијали само од епархије или је било људи који су такође пружали подршку становницима насеља?

— Кад се воде ратна дејства сви људи су као браћа, труде се да помажу једни другима. Парохијани су размењивали ко је шта имао: једни су давали обућу, за неке су проналазили одећу. Био је један период кад се чак ни хлеб није могао купити, зато су људи делили једни с другима оно што су имали на трпези: једнима су носили боршч у тегли, другима неко друго скромно јело.

Кад пројектили фијучу изнад главе и кад човек не зна шта ће му се десити у следећем тренутку брига за ближње је посебно дирљива. Мислим да нас лоша времена мењају набоље. Приметио сам да су становници насеља постали брижнији једни према другима и ближи Богу. Сад се још увек понекад отварају ватре, али људи на то не обраћају пажњу и долазе у храм, зато што знају: ако не дођемо, ако се не помолимо – свашта може да се деси.

— Каква помоћ је данас потребна храму и парохијанима?

— Пре свега превоз. Бакама је веома тешко да дођу до последње станице до храма. Кад би се решио тај проблем то би било просто дивно.

— Овај проблем треба да се решава на нивоу града. А како може да помогне обичан човек?

— Веома је потребан агрегат, било који, зато што често нестаје струја, а грејање такође зависи од струје. С лековима, намирницама и одећом је већ све у реду.

— Оче Николаје, шта вам је давало снагу у најтежим тренуцима?

— Наравно, плашио сам се, зато што је Бог у сваког човека уткао инстинкт самоочувања. С друге стране – схватао сам и схватам да је све у рукама Божијим. И без обзира на то колико да је страшно, не смем да заборавим да ме прохијани гледају и ако виде да сам слаб – то ће се одразити и на њих. Људи ће видети страх и слабост, осетиће их срцем и душом. Зато сам морао да се приморавам и да служим испуњавајући оно што сам дужан да чиним, за шта сам положио заклетву. Само ми је Божија помоћ давала снагу и помагала ми и надам се да ће ми помагати и у будуће.

Протојереј Николај Копитко
Разговор је водила Јекатерина Шчербакова
Са руског Марина Тодић

Горловска и Славјанска епархија

pravoslavie.ru

Тагови: , ,

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.