Годишњица напада на Москву: Траговима великог њемачког пораза

ИСКРА на Фејсбуку

Фото: in4s.net

Београд, 1941. година. Септембар. Човјек средњих година, са брковима дизајнираним по узору на бркове његовог Фирера, улази у часовничарску радњу чији је власник. Оркестар зидних сатова оглашава се у истом тренутку. Власник их гледа поносно. Путује погледом по зидовима, као да се на њима умјесто сатова налазе слике најбољих италијанских умјетника. Извлачи сат из џепа свог прслука. Држи га у руци и посматра. Затим подиже главу и опет посматра сатове на зидовима. Вријеме које откуцава његов сат савршено одговара времену које откуцавају казаљке на зидним сатовима. На лицу му је нијеми осмјех као израз задовољства због беспрекорне сихронизације. Оставља утисак задовољног човјека који влада временом. Прилази младићу који ради код њега а који све вријеме не помјера фокус са часовника који управо поправља. Власник му дискретно „подмеће“ новине испред очију. И поздравља га.
– Добро јутро, Срба. Јесте ли читали данашње новине?
– Добро јутро. Да, читао сам.
– И?
– Шта и?
– Зар нисте читали да су наше трупе ушле у Харков?
– То кажу ваше новине.
– Срба, Срба. Ви нисте веровали да ћемо ми ући у Варшаву а ми смо ушли у Варшаву. Ви нисте веровали да ћемо ући у Париз, па ипак ми смо ушли у Париз. И у Кијев, и у Харков. Наше трупе ће ући и у Москву, а ви опет нећете веровати.
– Е ако уђу у Москву, вероваћу!

Битка за Москву представљала је прву прекретницу рата – не само на Источном фронту, већ и у Другом свјетском рату уопште. А сама Москва у очима многих људи широм поробљене Европе а посебно на Балкану, представљала је последњи бастион наде да се, до тада супериорна германска армија, која је покорила велике европске градове, ипак може зауставити.

Операција Барбароса: „Клин и котао“

У љето 1941. године, 22. јуна, на дан када су Наполеонове трупе 1812. године прешле ријеку Њемен у походу на Москву и на дан када је 1940. године Француска капитулирала пред Хитлером, њемачке трупе погазиле су совјетско – њемачки споразум о ненападању и кренуле у велики војни поход на Исток, спроводећи ратни план под називом: „Барбароса“.

План је добио име по Фридриху I Барбароси, краљу Њемачке из династије Хоенштауфен и цару Светог римског царства, једном од вођа Трећег крсташког похода. Према тврдњама историчара и војних аналитичара, Хитлеров поход на Совјетски савез требао је да почне пар мјесеци раније.

Но, отварање фронта на југу Европе у Југославији и Грчкој, пуч 27. марта у Београду, априлски рат у Југославији и Грчкој, одложили су велики напад на СССР за крај јуна. У тексту „Операција Барбароса“ (Други Свјетски рат 1/3, група аутора) др Ф. Н. Тен Кате наводи да је Њемачка 1941. године од 7 324 000 расположивих војника, за поход на СССР ангажовала 3 200 000 војника (поједини извори говоре и о цифри од 4 милиона), а од 5 262 тенка, на ратни пут у Русију послала је 3332.

Фото: in4s.net

У истом тексту, наводи се да је од 3340 авиона – за удар на СССР ангажовано преко 2000 авиона. Ангажовање више од половине главних војних и ратних ресурса, за напад на СССР, најбоље говоре о важности плана, амбицијама и огромној жељи Хитлера и Вермахта да покоре Совјете и Москву. Напад нацистичке армије одвијао се у три правца.

Група армија „Сјевер“ под командом генерала фелдмаршала Вилхелма фон Леба, имала је задатак да освоји балтичке луке и опсадира Лењинград. Група армија „Југ“ под командом генерала фелдмаршала Герда фон Рундштета имала је за циљ уништавање совјетских трупа у Украјини, освајање Кијева и касније заузимање нафтних потенцијала у Доњецком басену.

И коначно, група армија „Центар“, под командом генерала фелдмаршала Федора фон Бока, марширала је са циљем да уништи совјетске снаге у Бјелорусији, заузме градове који се налазе на путу ка Москви, освоји саму Москву и баци на кољена руску државу.

У првим седмицама похода, нацистичке армије биљежиле су велике успјехе а њихове тенковске дивизије пробијале су се дубоко у совјетску територију, као клинови.

Намјера Вермахта била је да њемачки оклопни клинови крилима затварају обруче окружења, опсадирају совјетске снаге а затим их униште. Овај начин борбе Њемци су звали „клин и котао“. У сва три правца њемачке снаге нанијеле су огромне губитке совјетској армији.

СССР изгубио је на хиљаде авиона и оклопних возила, а у њемачко заробљеништво пало је на стотине хиљада бораца Црвене армије. Њемачка клијешта затварала су велике градове у Бјелорусији и Украјини, а нацистичке „маказе“ скоро потпуно су одсјекле Лењинград од матице, због чега је у овом граду само од глади страдало неколико стотина хиљада људи.

Њемачка клијешта, уз мањи или већи отпор ломила су освојене градове у првим седмицама рата. И на ред је дошла Москва, која ће се, упркос прогнозама Хитлера и већине његових генерала, показати као „тврд орах“, који не само што неће бити сломљен, већ ће се о њега први пут у Другом свјетском рату сломити, до тада непобједива њемачка „клијешта“.

Ми бранимо пут који води директно ка Москви

На Стаљинову иницијативу, 10. јула 1941. совјетско руководство мијења начин руковођења операцијама. Фронт се дијели на четири сектора.

Трупе Сјеверозападног фронта требало је да зауставе продор ка Лењинграду, трупе Западног фронта продор ка Москви, трупе Југозападног фронта продор у Украјину и трупе Јужног фронта продирање ка црноморском правцу. За команданте фронтова постављени су генерали Кузњецов, Павлов, Кирпонос и Тјуленев.

А Врховни штаб, назван „Ставка“ чинили су Стаљин, Молотов, маршал Ворошилов, Тимошенко, Буђони и начелник Генералштаба Жуков, који ће касније бити именован за команданта одбране Москве.

Наредни мјесеци били су увод у године тоталног рата између Руса и Њемаца. До напада на Москву, њемачке снаге јесу биљежиле успјехе, али не „тек са по којом огреботином“, како то и данас, сходно политичким приликама, тврде поједини политиком инструисани историчари на Западу, који германски слом на Истоку углавном приписују руској зими.

Да су у љето 1941. године Црвена армија и становништво мобилисано у партизански облик ратовања широм фронта, пружали жесток отпор војницима Вермахта, потврђују и њемачки подаци, према којима су нацистичке трупе до краја августа 1941. године имале преко 400 хиљада мртвих и рањених.

А 4. септембра 1941. године, свега 47% њемачких тенкова на Источном фронту је било употребљиво. Дакле, два мјесеца прије доласка зиме.

Борбеност Совјета упркос бројним продорима Њемаца, није јењавала. Под слоганом „Ми бранимо пут који води директно на Москви“, велики број становништва мотивисано је пружао тврдоглав отпор Њемцима, заустављајући или успоравајући њихово напредовање, водећи на тај начин битку за један од главних ресурса рата – вријеме.

А вријеме је било управо оно што је и једнима и другима било пријеко потребно – совјетској армији због опште консолидације редова а њемачкој војсци због „блиц – крига“ и чињенице да је њихова војска на источном фронту оскудијевала у зимској опреми (њемачки генерали првобитно су тврдили да ће Москву узети до краја љета).

Пред вратима Москве

На жестоки совјетски отпор није наишла само група армија „Центар“ која је ишла ка Москви, већ и њемачке армије које су дејстовале на сјеверу и југу.

Због проблема у снабдијевању и снажних притисака Црвене армије, посебно 5. армије на југу, дјелови групе армија „Центар“ мијењају положаје – једна оклопна група одлази на сјевер, а друга на југ, да пружи подршку нацистичкој армији у одбијању притисака црвеноармејаца у Украјини.

Због ових догађаја, напад на Москву одложен је за крај септембра односно почетак октобра. За то вријеме у Москви војска и становништво здруженим снагама се ангажују на одбрани града, копању ровова, изградњи барикада. У чланку „Московска битка: Џиновски судари“ (Други свјетски рат, група аутора) Дирка Феркејка наводи се да према директиви од 6. септембра, Хитлер усваја план генерала за коначни напад на Москву.

Оклопне групе послате на сјевер и југ, враћају се и придружују групи армија „Центар“. Међу њима је 2. оклопна група Хајнца Гудеријана, „вође тенкова“, њемачког генерала из Пруске који је забиљежио велике успјехе у продорима својих тенковских дивизија у оквиру дејства групе армија „Центар“.

У истом тексту се наводи, да су колоне повратника ишле само ноћу, како Совјети не би сазнали за овај маневар. Коначно, 30 септембра, могла је да отпочне офанзива као што је и замишљено – али шест недеља касније но што је било првобитно планирано. Операција напада на Москву носила је назив „Тајфун“.

Према званичним подацима, у том периоду из Москве се повлачи око 2 милиона људи. Проглашено је ванредно стање, а влада и дипломатски кор одлазе у Кујбишев. Стаљин одлучује да остане у Москви заједно са Врховним штабом. Совјети укључују у одбрану Москве све што имају.

У 7 концентричних кругова постављена је и против авионска артиљерија због које је град био скоро недостижан за њемачке авионе. Почетком октобра почињу и први жестоки окршају у судару дивова. Њемачке дивизије силовито пробијају совјетске одбрамбене линије.

Фото: in4s.net

У извјештају Хитлеру, тврде да им кроз дурбин пред очи излазе златне куполе Кремља. Но, Кремљ ће ту и остати. Пред њиховим очима. 
Непокорен.

Руски феникс: Отпор људи, неба и земље

 

До краја новембра, браниоци Москве херојски су одбијали силовите њемачке нападе, и почетак децембра успјели да дочекају „на ногама“.

Недуго након почетка напада на Москву, почеле су да падају дуге и интензивне кише, које су руске саобраћајнице и друмове претварале у мора блата.

Блато је паралисало и један дио Гударијанових тенкова. Паралелно са тим, приближавала се зима и температура је страховито падала а то је за њемачку војску, која је оскудијевала у зимској гардероби због лоших процјена да ће Москву освојити још у току љета, представљало велики проблем. Током читаве јесени армија фелдмаршала фон Бока и армија генерала Жукова водиле су огорчене борбе на све ужим прстеновима Москве.

Совјетска армија натјерала је до тада незаустављиву њемачку силу да се крваво бори за сваки километар до Москве. Напредовања њемачких трупа била су све спорија и све краћа. За то вријеме, након што се увјерио да неће доћи до напада Јапана на азијски дио Русије, Стаљин наређује пребацање 30 дивизија из Сибира у Москву.

Добро обучени и опремљени борци из Сибира под командом генерала Жукова, представљаће снажан и хладан вјетар у лице њемачкој армији. Почетком децембра (5. децембра), на температури која је „заронила“ дубоко испод нуле, совјетска армија креће у велику контраофанзиву.

Њемачке трупе биле су засуте артиљеријском ватром, тзв. „каћушама“, које су Њемци због страховитог звука звали „Стаљиновим оргуљама“. Након „оргуља“, Жуков шаље стотине тенкова (чувени Т-34) које крећу у масовни напад на војску Вермахта.

Руски тенкови прегазили су њемачке положаје. Група армија „Центар“ суочила се са масовним нападима совјетске армије у оквиру које се истичу и борци из Сибира, који су у читавим батаљонима нападали на скијама. Након седам дана снажне контраофанзиве, њемачке трупе биле су одбачене од Москве и натјеране у повлачење.

Мотивација совјетских војника представљала је још доказ погрешне процјене Хитлера лично. Вођа Трећег рајха вјеровао је да ће га због „бољшевичког терора“ у многим дјеловима дочекати као ослободиоца, и да ће степен мотивације у Руса бити на ниском нивоу.

Много је разлога за висок степен мотивације код руских бораца. У њемачком пропагандном документарцу Карла Хофкеса Унтерхехмен Барбароса – Дер Криег им Остен, наводи се занимљиво запажање према којем у овом периоду рата код војске Вермахта долази до прелаза из националног у интернационално (од Хитлеровог принципа да само њемачки војник може носити њемачко оружје до чињенице да у оквиру њемачких армија ратују Румуни, Бугари, Хрвати и други, док се у руској мотивационој реторици дешава обратан прелаз – из интернационалног у национално.

 

Са тим у вези, наводи се чињеница да Стаљин први пут у својим говорима Русе мотивише наводећи херојске примјере из руске историје и традиције – Невског, Суворова, Кутузова. Стаљинова одлука да остане у Москви, такође је имала снажан психолошки ефекат на браниоце Москве, а његове поруке партизанима широм источног фронта –

„Када јединице црвене армије буду приморане да се повуку треба одвозити сав покретни жељезнички састав, не остављати непријатељу ниједну локомотиву, ниједан вагон, ниједан килоград жита, ниједан литар горива!“ – спровођене су фанатично и у потпуности.

Ипак, један догађај представља потпуну посебност у контексту ратне и националне дрскости. Упркос интензивним њемачким ударима, новембра 1941. године на Црвеном тргу одржана је традиционална војна парада, што је посебно самом Хитлеру који је у то вријеме очекивао заставу Рајха на Кремљу а добио руску војну параду, представљао својеврстан „прст у око“. Захваљујући отпору људи, неба и земље – Москва није поклекла, ни духовно ни војно.

Марш у катастрофу

У чланку „Зима“ аутора Виљема фан Стијфенберга (Други свјетски рат – Група аутора 2/3), наводе се врло упечатљива свједочанства њемачких официра о страхотама руске зиме са којом су се суочили, као и анализе о стању њемачке војске, како због зиме тако и због жестине совјетског отпора који нико није очекивао у тој мјери.

Руска клима и пространство руске државе били су потпуно неодговарајући за дотадашњу тактиу ратовања брзих напада њемачке војске. И представљали су први основ за сумње и дилеме у вези опште стратегије ратовања.

Све до пораза пред Москву, у њемачким војним круговима није долазило до изражаја скоро било какво неслагање. Резервисаност одређених генерала у односу на Хитлерово знање, падала је у сјенку успјешних брзих напада, током којих је њемачка армија показивала војну и ратну надмоћ.

Отварање Источног фронта а посебно важне одлуке које су утицале на његов расплет, отвориле су разлике и низ питања у погледу стратешког промишљања и начина ратовања: од Хитлерове контроверзне одлуке да напад на Москву одложи у корист намјере да затвори обруче на украјинском фронту ради заустављања довоза нафте совјетској армији, до оних радикалнијих – која се тичу самог смисла напада на СССР.

У чланку „Криза у њемачком врховном командовању: Отпори и неслагања“ (Други свјетски рат, група аутора), наводе се изјаве генерала Валтера Варлимонта, који је уз Хитлера, Кајтела и Јодла представљао једног од најважнијих људи њемачке врховне команде, према којима је Варлимонт од старта отворено сумњао у могућност освајања СССР-а: „Нисам једноставно могао да се отресем осећања да је, пошто је одеђен план Барбароса, отпочео наш марш у катастрофу“. Варлимонт наводи и реакцију Гудеријана, када му је показао на мапи планове дејства:

„Погледај како је огромно ово руско царство… нигдје му нема краја. Зашто улазимо у рат са Русијом?“.

in4s.net, Лука Радоњић

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.