ГАЛИНА И ОЛЕГ О СЕБИ И СВОЈИХ ПЕТНАЕСТОРО ДЕЦЕ: Слога, љубав, поверење и разумевање

ИСКРА на Фејсбуку
Фото: pravoslavie.ru

Фото: pravoslavie.ru

На страницама часописа за родитеље «Виноград» родитељи који имају много деце причају о себи и својој деци, деле искуство. Данас представљамо породицу Черњаков.

Родитељи (32 године су у браку):

Олег Викторович Черњаков, 52 године, приватни предузетник

Галина Викторовна Черњакова, 50 година, инструктор медицинске фискултуре

Деца:

Игор, 31 година, кувар широког профила, ожењен, троје деце

Валерије, 29 година, руковалац аутодизалице, верен

Алина, 23 године, психолог, завршила је Музичку школу «Стравински», свира клавир, удата, има једно дете, чека друго

Анастасија, 21 година, пејзажни дизајнер, завршила је уметничку школу, удата, има двоје деце

Данил, 20 година, технолог за обраду дрвета, ожењен, има двоје деце.

Иља, 19 година, студент 4. године Педагошког колеџа у струци «наставник физичког васпитања», ожењен

Јелисавета, 17 година, ученица 11. разреда школе бр. 1538

Марија, 16 година, ученица 10. разреда школе бр. 1538, завршила је Музичку школу «Стравински», свира виолончело

Ана, 15 година, ученица 9. разреда школе бр. 1538, завршила је Музичку школу «Стравински», свира флауту

Лидија, 13 година, ученица 7. разреда школе бр. 1538, похађа Музичку школу «Стравински», свира виолину

Тимотеј, 12 година, ученик 6. разреда школе бр. 1538, има трећу омладинску категорију у бициклизму

Вера, 10 година, ученица 4. разреда школе бр. 1538, похађа Музичку школу «Стравински», хорско одељење

Љубов, 8 година, ученица 2. разреда школе бр. 1538, похађа Музичку школу «Стравински», хорско одељење

Јелисеј, 7 година

Олег, 3 године

Олег Викторович:

– Галина и ја смо се упознали кад сам имао 18 година. Угледао сам је, нешто ме је проболо у срцу и помислио сам: «Кад бих имао такву жену.» После смо се боље упознали, видео сам како добро кува и колико је брижна. Права девојка: и лепотица, и све зна да ради!

Главна ствар коју смо схватили у годинама које смо провели заједно јесте међусобно разумевање. Разумемо се скоро без речи. То је постало могуће захваљујући рађању деце, јер тешкоће зближавају људе, а било нам је тешко. Деца су све једно другом до увета, то је врло напорно. У једном тренутку сам чак морао да напустим посао на којем сам добро зарађивао и да пређем на други како бих више времена проводио код куће и помагао жени. Галина је сама рекла: «Није нам потребно толико пара, деци је потребан отац.» Изашао сам јој у сусрет, јер је то важно у породичним односима: кад је једном тешко, друго притиче у помоћ. Треба да се помажемо, без тога нема породице.

Треба волети и разумети жену и децу. А за то с њима треба разговарати: саслушати их, дати им потребне информације. Ако се то ради тако да деца схвате, она ће слушати. А ако нема разговора, то није породица, него су деца без оца. Не смемо да се ограђујемо од својих ближњих, јер одговарамо једни аз друге. Муж и жена су једно тело.

Жена и ја се практично не свађамо. У нашој породици владају слога и љубав. Ако се појаве неке несугласице око васпитања ми се осамимо у соби, затворимо врата и то решимо између себе. Трудимо се да све време имамо на уму то да нас деца гледају – како се понашамо, као разговарамо. Она ће поступати исто тако, зато треба све време да се контролишемо.

Нисмо присталице физичког кажњавања, трудимо се да на децу утичемо речима. Можемо да их лишимо неког задовољства, на пример, да им извесно време забранимо да се играју на компјутеру. Углавном их кажњавамо због безобразлука и због речи-паразита које доносе из школе. То нису псовке, о псовкама не може бити ни говора, али им не дозвољавамо да кажу ни «оно, брате». Објашњавамо им зашто је то лоше. И ми смо људи који верују у Бога, други нас гледају – како се понашамо, шта говоримо, и доносе закључке о хришћанима уопште. Треба да будемо на нивоу, да пружамо пример.

Трудимо се да се деца свестрано развијају. Још док је Љуба ишла у вртић бавила се гимнастиком, ишла је на такмичења, доносила је медаље. Ишла је у Школу олимпијских резерви. А онда је морала да бира између спорта и музике и изабрали смо музику. И Вера се бавила гимнастиком, и она је освајала медаље. Две медаље је освојио Јелисеј – он је тркач. Деца још моле да иду у школу сликања, сви лепо сликају, али не желимо да их преоптеретимо.

Никад нисам мислио да ћу постати отац много деце. У породици мог тате било је 8 деце, али нисам покушао ни да замислим себе у тој ситуацији. Прво дете ми се родило кад сам био у војсци. Демобилисао сам се 1985. године, а 1986. године нам се родио Валера. Нисмо планирали да рађамо више деце, али смо 1990-их година постали верујући и наш однос према деци се променио. Деца су дар Божији. И ове поклоне смо примали с радошћу. Јесте, било је тешко, али имам добар посао и изборили смо се.

Никад нисмо тежили луксузу. За све што нам је потребно увек смо имали довољно. Кад год бих сазнао да је жена поново трудна увек бих се обрадовао. Она се прво плашила да ми то каже, мислила је да ћу бити незадовољан, али сам се ја радовао. Стамбено питање смо решили 1998. године, пре тога смо живели у заједничком стану, у једној соби. А кад нам се родило седмо дете написали смо Лушкову и добили смо два стана. Седам година касније добили смо још два стана. Сад још градимо кућу ван града, зато што су се старија деца поженила и поудавала и младе породице треба да се одвоје. Главна ствар за породицу с много деце је стан.

Две најстарије кћерке су се удале у Аустралију – за браћу из породице с много деце. У тој породици има 12 деце, сва су већ одрасла, само двоје нису у браку. Наша су млађа, зато нас очекује још много свадби.

Старију децу саветујемо само онда кад сама то замоле. У њихове породице се не мешамо. Јасно је да у младим породицама не протиче све глатко, потребно је време да се навикну, али ако нас питају, кажемо им где је боље да попусте, а где да инсистирају. Унуке нам остављају врло ретко, сматрамо да своју децу треба сами да васпитавају. Можемо да помогнемо кад је потребно – на пример, ако одрасли треба да иду у дом здравља или на испите могу да оставе унуке код нас. А имамо још своју децу да гајимо.

Наши родитељи су прво били незадовољни, говорили су да је штетно рађати толику децу. Али је моја жена рекла: мама, тата, сами ћемо одлучити. Једном је било довољно, више нисмо разматрали ово питање. Иначе имамо одличне односе с родитељима: таст и ја смо увек ишли заједно на пецање, ташта је златна, помагала нам је колико је могла. Још увек сви помажу, хвала Богу, сви су живи и здрави.

Имамо Повељу од Лушкова, медаљу «За љубав и верност», «Родитељска слава». Кандидовали су нас за орден «Родитељска слава», сад чекамо да нас позову код председника. Наравно, волели бисмо да попричамо с председником.

Захвални смо префектури Северозападног округа Москве, они су много тога учинили за породице с много деце. Док је префект био В.А. Козов први је од московских префеката почео да поклања породицама с више деце аутомобиле «газел». И ми смо тада добили кола. Управа нам је помогла с ремонтом. С децом смо учествовали на разним такмичењима – кулинарским и музичким. Али све је то било за време Лушкова. Кад је дошао нови градоначелник Комитет за питања породице и омладине при Влади Москве је расформиран – он се бавио организацијом разних манифестација; много су смањене олакшице за породице с више деце. Уведено је плаћање медицинских услуга (лечење, зубне протезе итд.). Али свака власт је од Бога, зато не ропћемо.

У школи се према нама лепо опходе, види се да је наша породица нормална. И ми смо некад мислили да су породице с много деце гладне и вашљиве, да просе. А онда смо и сами постали породица с много деце и ето, све је у реду.

Галина Викторовна:

– Не могу да кажем да је Олег био идеалан. Видела сам неке његове мане, али је све ове мане покрило осећање љубави. Жена је спремна да све опрости вољеном човеку.

Олег је врло брижан. Труди се да свега имамо довољно. Чак је пажљивији од мене: за њега је важно да нешто пита децу, да их назове, да их преконтролише. Пажња уопште игра велику улогу у породици. Жена треба да запажа оно што има везе с мужем – с његовим здрављем и потребама. Треба на време да осети да му је потребна и да буде поред њега.

Имамо 15 деце, али смо увек све сами радили, нисмо узимали помоћнике. Ако је у породици све правилно распоређено, све ће бити у реду. Свако треба да зна своје обавезе у кући и да их испуњава. Једноставно, треба свима објаснити да другачије нећемо преживети, да ништа нећемо успети. Најтеже је кад деца крену у први разред. Прваци су још увек врло расејани, с њима обавезно треба радити домаћи, проверавати им ташну и т.сл. Сами још увек не могу да се прилагоде новим околностима. А имамо још и децу која иду у вртић, њих такође треба спремити ујутру, нахранити, одвести у вртић… И старије девојчице су виделе да ми је тешко, да мама не може све да стигне и почињале су да помажу: да саме облаче млађе, да проверавају првацима ташне, да раде с њима домаћи. Оне помажу добровољно, не молим их за то. Уопште, сва моја деца су врло свесна: примећивали су да ми је тешко, посебно кад би се родила беба. Ако виде да дојим иду у кухињу и сами нешто спреме. Не знам како се то постиже. Наравно, треба објашњавати, али знам породице у којима родитељи објашњавају, а децу свеједно треба терати. Не мислим да то зависи од васпитања. Много се даје по молитви родитеља.

Да би се деца поред школе бавила још нечим додатним, једно од родитеља треба то јако да жели. Зато што се неке ствари од првог до трећег разреда постижу само захваљујући напорима родитеља. Мислим да су многе победе моје деце – победе мог мужа. Тата је веома желео да тренирају, да учествују у такмичењима, на конкурсима, возио их је, навијао је за њих. Дешава се да деца почну да извољевају: нећу да се бавим музиком, испишите ме из музичке школе. Морамо да их наговарамо. Најстарија кћерка нам сад пише: толико сам вам захвална што сте ме задржали у музичкој школи. Муж и ја смо се тада веома секирали због тога што је терамо да се бави музиком, као да је приморавамо, а често је у питању само хир. Дешава се да код деце наступе тренуци лењости, мрзи их да раде и тад родитељи треба да их похвале, да их наговоре. Деца ће то касније ценити. Наравно, има разних ситуација, али наша поштују.

Деца не треба да заклањају супружницима једно друго. За мужа и жену је веома важно да понекад остану насамо. Наша деца су већ у доброј мери одрасла, могу да нас пусте на неко време – на неколико сати, на један дан. Једном недељно муж и ја идемо у турско купатило с базеном – ујутру, кад су деца у вртићу и у школи. Толико чекамо тај дан! Наравно, лепо је и с децом у турском купатилу, али с њима не можеш да се опустиш. А за родитеље с много деце је корисно да се понекад одморе.

Често ми људи кажу: «Како вам полази за руком да тако добро изгледате? Уопште нисте измучени.» Али ако волиш децу и мужа то ти даје снагу. Лако ти је да волиш оне који те воле. Ако ме муж воли, зашто да будем измучена? Не патим, на плачем; у породици сви виде: кад је мами тешко, треба јој помоћи. На нашим лицима су чешће радост и осмех, зато што помажемо једни другима.

С Олегом Викторовичем и Галином Викторовном Черњаков
разговарала је Ана Берсењева
Фото: Артјом Житењов
Са руског Марина Тодић

pravoslavie.ru

Тагови:

1 коментар

  1. Б. Ш. Б. каже:

    ДА БУДУ СРЕЋНИ И ДУГОВЈЕЧНИ!
    И ПРИМЈЕР МНОГИМА!
    ТО СУ ХЕРОЈИ У БОРБИ ПРОТИВ „БЈЕЛЕ КУГЕ“!

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.