ФРАНЦУСКИ МАЈОР ПЈЕР БИНЕЛ: Не кајем се што сам због Србије завршио у затвору!

ИСКРА на Фејсбуку

Пјер-Анри Бинел (Фото: intermagazin.rs)

ОВЕ године навршиће се тачно две деценије откако је бивши француски мајор Пјер-Анри Бинел (66), као шеф кабинета француског представника при Северноатлантској алијанси, генералу Јовану Милановићу, из људских побуда, доставио план могућих НАТО циљева у нашој земљи, покушавајући да спречи бомбардовање. Напад је својим деловањем одложио, а суд у Паризу га је због шпијунаже ражаловао и осудио на пет година затвора, од чега три условно. Из ћелије је, са скраћеном казном, изашао уздигнуте главе на пролеће 2002. године, напустио је војску и почео да ради као геометар.

Срби нису заборавили француског мајора. Пре пет година, тадашњи председник Томислав Николић га је одликовао златном медаљом за храброст „Милош Обилић“. Мало касније, пут за Пландиште на Трешњи, у питорескном крајолику тридесетак километара од Београда, добио је, личном иницијативом неколицине мештана, његово име.

– Искрено, нисам знао да су по мени назвали једну улицу у Србији. Први пут то сада чујем од вас. То је заиста лепа вест. Веома сам поносан због тога. Хвала тим људима. Све што долази од српског народа мени је врло драго и прија ми – каже Бинел, у разговору за „Новости“.

Јесте да је од срца, али назив је, ипак, засад незваничан.

– И овако је готово превише! А и боље је тако, јер имена улица, у принципу, званично не дају за живота. Зато, нека што дуже остане овако! Волео бих да имам копију те уличне табле. Окачио бих је на зид у свом стану, поред драгих сувенира које сам већ донео из Србије.

Срби вас воле и поштују вас. Да ли сте очекивали да вам „доделе“ и улицу?

– Када сам боравио у Србији пре 15 година због промоције моје књиге „Ратни злочини НАТО“, отишао сам и у Косовску Митровицу. Имао сам тада прилику да посетим један манастир у коме је била и школа. Учитељица ме је препознала, окупила је ђаке, загрлила ме и захвалила ми. Тада сам схватио колико је људима овде био значајан мој гест. Али ја сам само урадио оно што је требало да урадим. Ништа више или мање од тога.

Житељи Трешње с нестрпљењем чекају да вас угосте у „вашој“ улици…

– У овом тренутку, нажалост, тешко могу да се одазовем позиву. Негујем мајку која је у поодмаклим годинама. Иначе, радо бих дошао. Надам се да ће ми се указати прилика да поново посетим Београд. Када сам у њему боравио 2003, било је то прелепо искуство. Обожавам тај град и целу Србију. Где год сам био, дивно су ме дочекали.

Немате више проблема због тога што сте урадили?

– Власти су то одавно заборавиле. Ствари се мењају. Људи све више схватају да су их лагали у вези с много чим. Па, тако, и у вези с ратом у бившој Југославији. Французи сада имају других брига. Живот је све тежи. Такође, Француска је тренутно ангажована у серији ратних зона, па је јавност усредсређена на друга поднебља. Југословенска ствар није заборављена, али је стара прича.

Чиме се сада бавите?

– Уживам са унуцима и радим у својој башти. Кад плевим повртњак, сетим се Срба из околине Сарајева који су у двориштима гајили поврће да би се прехранили. Распоредили су ме тамо када је НАТО дошао због примене Дејтонског споразума. Тада сам заиста схватио реалност тог рата. Када сам дошао, најпре сам био у хрватској зони, у Кисељаку. Затим сам отишао у Сарајево, у Илиџу и на Пале. Том приликом сам стварно упознао Србе. Доживео сам на лицу места то што је међународна заједница хтела да уради вашем народу.

Нисте знали шта вас чека када сте полазили у мисију?

– Грађански рат је страшан, јер у њему учествују људи који се познају, који су заједно ишли у фабрику на посао, а онда почели да се убијају због ствари које су их превазилазиле. У то време, у Француској нисмо говорили о Србима већ о Југославији. Историјски и породично, за нас је то био Балкан, Први светски рат и давно француско-српско пријатељство. А пријатељ са Србима сам постао пре свега зато што су у тако тешким временима, после грађанског рата, увек држали дату реч, били поносни и часни.

На крају, хрватски државни врх је у Хагу означен као учесник у злочиначком подухвату у Босни…

– То сам увек говорио и о томе стално сведочио. Хрвати су извели етничко чишћење када су протерали Србе из Крајине. Али за то нису оптужени. Многи од нас официра, не само Французи, били су потпуно свесни чињенице да проблеми које ћемо имати у примени Дејтонског споразума неће долазити од стране Срба, већ од других.

Хашки суд је коначно затворио врата…

– У сваком случају, тај трибунал за мене није имао никакав значај. Што се мене тиче, није ни требало да буде отворен. Да би постојао међународни кривични суд, мора да постоји и међународна правда. А ње нема. Дуго времена смо присуствовали толиким пресудама у којима су систематски углавном осуђивали оне које није требало – Србе. На крају су бар морали да признају да су и Хрвати чинили злочине. А то су пре свега радили они и Алија Изетбеговић.

Бомбардовали су Србију због Косова, што сте ви покушали да осујетите, а сада када Каталонија покушава да се одвоји, у Бриселу, где сте службовали, томе се противе. Како гледате на те двоструке аршине?

– Каталонија треба да остане у Шпанији, као што и Косово треба да буде у Србији. Косово је Србија још од битке на Косову пољу. Немам пуно респекта према ономе што раде у Бриселу. Брисел политички не постоји. То је заједница трговаца и продаваца. ЕУ није ни федерација ни конфедерација, већ група земаља удружених из економских разлога. Став Брисела ми зато не значи много. Грађани земаља чланица су далеко од одлука које се тамо доносе. Брисел заузима различите ставове по питању Косова и Каталоније зато што је под утицајем Америке.

Како то да неко ко је толико пропатио због једног народа воли тај народ?

– Патио сам јер волим тај народ, а волим тај народ зато што је храбар и поносан. Поштујем га. Наравно, било је то тешко искуство за моју породицу и мене, али српски народ је то заслужио. И ако ми се укаже прилика да једнога дана поново дођем у Србију, и посетим Трешњу, потанко ћу о томе причати с мојим домаћинима.

ЧУЈЕМ СЕ СА МИЛОМ

ОДРЖАВАТЕ ли познанство с неким из Србије?

– Тренутно немам редовних контаката. Чујем се, понекад, са Ивом Батајем и његовом супругом Милом Алечковић. Размењујемо поруке углавном за годишњицу бомбардовања.

ПИТОМАЦ „СЕН СИРА“

ПЈЕР-АНРИ Бинел је питомац славне Војне академије „Сен Сир“. У војну службу је ступио 1973. године и обављао је посебне обавештајне задатке при копненим јединицама. Учествовао је и у рату у Персијском заливу, са одличним знањем арапског и енглеског језика.

Новости, Горан Чворовић

Тагови: ,

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.