ЕПИСКОП ТИХОН (ШЕВКУНОВ): О сусрету с Богом, «проблемима» хришћанства, политици и књижевности

ИСКРА на Фејсбуку
Фото: pravoslavie.ru

Фото: pravoslavie.ru

Предавање епископа Тихона (Шевкунова), намесника Сретењског манастира, ректора Сретењске богословске школе на тему «Православље у савременом свету» одржано је на факултету социологије ММосковског универзитета «М.В. Ломоносов» дана 7. априла. Нудимо вашој пажњи текст предавања у целини.

Данас су Благовести – добра, радосна вест. Али како задивљујућу снагу ова добра вест треба да има како би је се као највеће новости за свој живот и судбину, за себе лично, из године у годину мноштво хришћана сећало већ скоро две хиљаде година. И шта за нас истински, стварно може постати добра вест која се ни са чим не може упоредити по радости, утврђивању живота и нади?

Говорећи о нашем свету Господ Исус Христос је дефинисао његово трагично стање: овај свет лежи у злу. Пречесто видимо око себе дрску победу зла, насиља и неправде. Колико је боли, колико је догађаја толико страшних да људски разум и срце често не могу не само да их објасне, већ ни да их прихвате…

Видећи вапијућу неправду и зло које је туђе људској природи – свим срцем схватамо да свега тога једноставно не би требало да буде! Али без обзира на све наше мисли, осећања и дела, зло побеђује. И крунише га смрт која нас раздваја, која прети да у сваком тренутку прекине постојање сваког од нас, наше замисли и планове, наше мисли, нашу љубав и живот који нам је Бог даровао.

Каква у таквом свету, који лежи у таквом злу, може бити добра вест? Само једна – да је дошао Онај Ко ће победити свако зло, па чак и саму смрт, Ко ће васпоствити у човечанству мир, радост и највишу правду. Наше срце је гладно и жедно овакве вести, и управо она представља глад и жеђ за истином о којој Спаситељ говори у заповести о блаженствима. Не може постојати узвишенија и пожељнија лепа вест за човечанство.

И управо ова вест је објављена у Јеванђељу. Јер кад је арханђео Гаврило дошао код Дјеве Марије, објавио је:

«Не бој се, Марија, јер си нашла благодат у Бога! И ево зачећеш и родићеш Сина, и наденућеш Му име Исус. Он ће бити велики, и назваће Се Син Вишњега, и даће Му Господ престо Давида оца Његовог; и царевће над домом Јаковљевим заувек, и царству Његовом неће бити краја» (Лк. 1: 30-33).

У преводу на наш језик, родићеш Месију, Који ће учинити управо овај велики подвиг победе над свим злом, над свом неправдом, која је постојала и која ће постојати у овом свету.

И у томе је суштина Благовести.

Али драга браћо и сестре, на свету не би било хришћана и не би било Цркве Христа Спаситеља да Радосна вест није била објављена срцу оних који су постали Христови ученици. Анђео Божији тајанствено објављује нашем срцу и разуму:

«Сигурно ћеш видети и препознати Онога Ко је свемоћан, Ко ће победити зло у свету и зло у твојој души, Ко ће учврстити Царство радости, мира, светлости и правде, и ово Царство неће имати краја. То ће учинити Бог, Који се оваплотио и Који је постао човек ради тебе, и Његово име је Исус.»

Ову радосну вест су чули сви верници. Човек неће постати прави хришћанин док сам не поверује у ову радосну вест, док је не искуси у свом животу, док је не угледа у својој судбини.

Велики старац Пајсије Светогорац нам је оставио речи које су задивљујуће по својој максималној отворености и максималној вери:

«Полудео бих видећи шта се дешава у свету да не знам сасвим поуздано да ће Бог имати последњу реч.»

У суштини, поновио је оно што су пре њега говорили свети оци, дајући одговор о свом уздању. И људи које Црква није прославила, говорили су исто то, на пример, Фјодор Михајлович Достојевски.

Шта год да се деси у свету, без обзира на то какве трагедије и искушења да задесе хришћанина, увереност у то да ће последњу реч имати Онај Ко ће исправити све – јесте суштинска нада наше вере.

И многи проблеми о којима данас намеравамо да говоримо, «проблеми Руске Православне Цркве у XXI веку», као што је наведено у теми нашег сусрета, су у суштини сконцентрисани око стварности или илузорности радосне вести за нас, усмерене лично на нас: да ли је допрла до нас, да ли смо схватили вест Благовести? Да ли смо је чули? Да ли је се сећамо? Или нас још увек испуњавају сумње? Да ли је радосна вест о томе да «Његовом Царству неће бити краја» главна вредност нашег живота или је ипак можда легенда давно минулих дана, која се преноси с колена на колено? Да није ова вест велика фатаморгана? Или је можда само извесна утеха: за некога убедљива, за некога – врло слаба?

Сећате ли се песме Пјера Беранжеа коју Горки цитира у драми «На дну»:

Господо, ако свет не буде пронашао

До свете истине прави пут –

Част нека је оном ко је и суманут,

Човечанству ипак сан златни дао!

Можда је све то заиста златни сан у који је човечанство утонуло?

«Проблеми православља»

Најважнији «проблем православља» који је актуелан и данас и јуче јесте управо то што се сведочанство о Богу, о Царству Небеском често претвара у златни сан. Међутим, главни задатак Православне Цркве, Цркве Божије – није прича, чак ни ако је најуспешнија. Њен задатак је да реално упозна човека с Богом, да га доведе до Њега, да га лично стави пред Господа Исуса Христа. Ако нам то полази за руком – ми испуњавамо своје предназначење, а ако нам не успева, почињу изузетно многобројни и најразличитији «проблеми Руске Православне Цркве». У ствари, управо ово питање – могућност сусрета с Богом – је управо најпринципијелније и главно.

Како остварити овакав сусрет? То је напор који треба да уложи сваки хришћанин – уз помоћ Цркве, али и личним подвигом, треба да постигне оно што је главно у овом земаљском животу – сусрет с Богом. И треба да помогне другима да то учине. Често користимо реч «подвиг» – и кад треба, а често и кад не треба. Али је оно о чему сад говоримо – управо заиста најузвишенији и главни подвиг на који је хришћанин призван.

Можда сте читали Књигу о Јову. У њој се говори о праведнику којег је задесио најстрашнији крах у животу: изгубио је сву децу, имовину и здравље. Пре тога је знао за Бога и поштовао Га је. Али испивши пуну чашу страдања Јов је пожелео само једно – радосну вест. Радосну вест од Самог Бога! О томе да ништа у животу није случајно, да страхоте које је доживео и које доживљава, имају неки смисао, чак и ако је он недокучив, а то значи да ће Бог на крају крајева однети победу у највишој правди, милосрђу, доброти и очинству. Иначе се дешава оно најстрашније: живот, свет и све унаоколо постају бесмислени.

Јов је знао да на ова питања може да му одговори само Сам Бог и захтевао је једно: дајте ми овамо Бога, хоћу лично да се судим с Њим!

Овај сусрет између Бога и човека се остварио.

Прочитајте ову књигу, топло вам саветујем. То је омиљена библијска књига Фјодора Михајловича Достојевског.

Желео бих да вам пожелим овакав сусрет с Богом. Прави, реалан сусрет. Због којег нико од нас, без обзира то у какво изузетно лукаво и малодушно стање убудуће да падне, не би могао да убеди себе у то да Бога у његовом животу није било. Да више никад и ни под којим условима не би могао да се претвара да га није било!

А сад, молим вас поставите питања ако их имате.

Одговори на питања

– Да ли се у Цркви може служити опело за некрштеног човека?

– Не може се служити опело за некрштеног човека зато што је Православље породица обједињена на специфичан духовни и мистичан начин. Као и у свакој породици, у Православљу постоји удео, наследство које припада само њеним члановима. И ово наследство је литургијско јединство са Христом у Његовој Цркви.

Али то нипошто не значи да не можемо да се молимо за некрштеног човека. Не само да можемо, већ и морамо да се молимо.

Чак и за човека који је, како се каже у Цркви, «самовољно окончао свој живот», за самоубице, и за њих можемо и треба да се молимо, али по посебном чину и по благослову свештеника, јер он зна које молитве су могуће.

А за кога још треба да се молимо? За Јована Златоуста? За велике свеце? Треба да се молимо за све оне којима је изузетно потребна духовна помоћ, којима су потребни Божије милосрђе и наша љубав. То је угодно Богу.

Обратите се свештенику и он ће вам рећи које специјалне молитве постоје за некрштене људе. И наравно, запалите у храму за овог човека свећу која по нашем обичају такође представља посебну молитву. А на литургији за проскомидију не треба да дајете имена, односно, не треба позивати онога ко није ученик на Тајну вечеру Христових ученика.

– Занима ме однос Цркве и ваш лични однос према такозваном трансхуманизму.

– Ако радикалне промене које се декларишу у трансхуманизму доводе до губитка људске слободе, за хришћанина је то апсолутно неприхватљиво. Због тога је за Цркву неприхватљива свака идеологија која се декларишући најузвишеније циљеве меша у људску слободу.

По учењу Цркве човек је створен по образу и подобију Божијем, између осталог, и са циљем сталног усавршавања. Јер шта су рај и пакао? О томе се може много говорити, може се наводити мноштво примера, који илуструју стање раја и пакла. Али стање раја – вечног живота – може имати смисла само онда кад се човекова личност развија, кад се све испуњава новим животом од Бога, «Који даје живот и то изобилан живот».

Није случајно што су и у Гетеовом «Фаусту», и у средњовековној легенди речи «Заустави се, тренутку!» означавале крах, катастрофу и пакао. И робовање сатани. Само бесконачна спознаја бесконачног Бога представља смисао и суштину вечног живота и Царства Небеског.

Једно од најлепших и најузвишенијих назначења човека је нова спознаја. У овом студентском и професорском аудиторијуму сви знају укус ове радости и осећај насладе од откривања света и спознаје новог. А пакао је управо супротно. Пакао је кад за очајну и злу душу више не буде ништа ново. Само зло, у које је поверовала и којем је служила.

Кад се рај приказује као дивна башта то представља извесну слику. Има и других, пре свега је то спознаја Божије љубави, то је борављење с Оним Кога човек воли. Откривање нове љубави је такође изузетна спознаја.

Међутим, постоји једна обавеза коју је Бог Сам преузео и коју сматра за обавезан услов за оне који желе да буду Његови ученици у овом свету: за спознају Бога, за општење с Њим човек треба да остане апсолутно слободан. И ову могућност – да постанемо и да будемо слободни – имамо сви ми. У томе се стално и успешно вежбамо. Али човек не може да пронађе Бога ако не осети шта је права слобода.

– У чему је суштина и тајна Свете Тројице? Једни су говорили да је то ван граница људског разума, да је трансцендентално, ирационално и да је то немогуће осмислити. Други су покушавали да објасне. Шта ви можете да кажете?

– Ово питање је некада давно поставио велики светац – блажени Августин. Шетао је обалом океана, неколико дана није могао ни да једе, ни да спава – размишљајући како да појми тајну Свете Тројице. Обузет овим мислима Августин је на обали угледао малог дечака. Дете је ископало малу рупу и длановима је преливало у њу воду из океана.

Блажени Августин је желећи да се неко време бави у мислима нечим другим, упитао дете: «Дечаче, чиме се бавиш?» – «Ето, хоћу да прелијем море у ову рупицу.» Блажени није могао да обузда осмех: «Дете, поверуј ми да то није могуће!» Дечак је оставио свој посао, пажљиво је погледао философа. И рекао му је: «Августине! И ти мени поверуј да је лакше прелити океан у ову рупицу него теби да спознаш тајну Свете Тројице!» И нестао је. То је био Анђео, којег је Бог послао како би уразумио великог и светог философа.

Божански свет је за нас необјашњив. Али у Цркви је људима у извесној малој мери откривена спознаја о Богу. Он нам се Сам открио као Једини Бог, у непојамној љубави и јединству Три Божанска Лица – Оца, Сина и Светог Духа. Три Личности, три Ипостаси Божанства. Ка овој љубави Свете Тројице, Која је створила свет, устремљен је хришћанин својом вером, надом, љубављу, животом и смрћу.

Оно мало што знамо о Светој Тројици је датост која нам је дата кроз откровење, односно, ван људског искуства. Ми у то верујемо, то исповедамо, то је догма. И врло чврсто се држимо знања која су нам послата одозго.

Скоро све догматске новине које су се појављивале у животу Цркве односиле су се управо на Лица Свете Тројице или на Њихове односе. Аријева јерес је, на пример, тврдила да Син Божији, Господ Исус Христос није оваплоћени Бог и да није једнак Богу, аријанци су сматрали Христа творевином. То је апсолутно неприхватљиво за хришћане, зато што и у Јеванђељу, и у свом искуству Црква исповеда да се Бог оваплотио, да је непојамни и бесконачни Бог постао Човек.

А наше разилажење с католицима је пре свега разилажење у вери и исповедању Лица Свете Тројице. У Светом Писму сазнајемо да Дух Свети и Животворни, Који са Оцем и Сином ствара овај свет, исходи од Оца и почива на Сину. Зашто је то тако? То нам је откривено у Светом Писму и Предању. Западни хришћани који су уопште рационалнији су једном решили: ако су Отац и Син једносушни и достојни једнаког поштовања, Дух Свети треба да исходи од Сина као и од Оца. Православци су одговарали: не, у Светом Писму, у Јеванђељу, у апостолском учењу се каже да Дух Свети исходи од Оца и да пребива на Сину. То је откровење, догма. И није предмет богословских побољшавања или промена, без обзира на то које аргументе можемо да наводимо.

Вековима католици понављају православцима: треба прогресивније да гледате на живот и у овом питању, и у многим другим! Али одговарамо: сами можете да одлучите шта желите, али без нас – извртање јеванђељског учења је јерес.

Сећате се како код Љескова, Енглези покушавају да обрлате Левшу (Леворуког): види какве заводе-фабрике имамо, и пушке се код нас не чисте циглом, и девојке су код нас лепе, оженићемо те! Левша се с свим тим слагао, и чак није имао ништа против тога да се ожени енглеском госпођицом. «А онда ћеш примити нашу веру!» – неуморни су Енглези.

Али им је Левша тада одговорио: «А то никад не може да се деси!» Питају га: «Зашто? Ми исто поштујемо хришћански закон и држимо се истог Јеванђеља.» – «Јеванђеље је, – одговара Левша, – заиста једно код свих, само су наше књиге дебље од ваших и наша вера је потпунија.» Наравно, не можемо да се уздигнемо на ниво богословских аргумената Левше, али ћете се сложити да не можемо да се не одушевимо, нећу се уплашити да кажем – светом тврдоглавшћу овог великог јунака Љескова.

Тајна Свете Тројице! Можемо само са свештеним страхом да јој се приближавамо, али нам није дато да је схватимо. Ипак, савремени човек ће се радије сложити с тим да је примитивнији од некаквих високо развијених марсоваца из научно-фантастичних романа, него што ће се помирити с мишљу о својој бесконачној ништавности у односу на Бога. Живот Божанства је недокучив за човека и открива се само онолико колико Сам Творац нашег света и других бесконачних видљивих и невидљивих светова даје Својој творевини знања о Себи. Ништавност човека у поређењу с Богом нипошто није понижење, већ је само трезвена констатација. Што мирније и што пре ми, васпитани на тези да «човек – како то гордо звучи», прихватимо ову истину, тим боље је то за нас. Ипак, сваком од нас је дата слобода.

– Шта је слобода?

– Нећу вам нудити своје формулације, рећи ћу оно што о томе каже светитељ Филарет (Дроздов), Московски митрополит: «Слобода је, говорио је он, способност и могућност човека да бира и извршава најбоље.»

Нисам нашао јаснију и прихватљивију формулу за себе.

– Говорили сте о људској слободи и идеологији. Шта мислите, у којим односима треба да буду политика и Црква? На примеру савремене Русије.

– Ако је реч о примеру данашње Русије, сад имамо јединствену ситуацију. Више спољашње слободе Црква никад није имала у нашој Богом чуваној отаџбини, ни у једној фази видљиве прошлости. То се не односи само на време Совјетског Савеза. У синодалном периоду су држава и обер-прокурор често диктирали Цркви своју вољу. И у периоду пре синодалног цареви су се прилично жестоко мешали у послове Цркве, има мноштво примера за то.

После совјетског – трагичног и истовремено, по Промисли Божијој, важног периода за Цркву и практично потпуног спољашњег поробљавања, данас је наступило време потпуне спољашње слободе. То је, између осталог, повезано и са извесним комплексом кривице коју још увек осећа део друштва: «Ради Бога, немојте их дирати, ионако су се напатили.»

Запазите да све време говорим само о спољашњој слободи. Унутрашњу слободу хришћанину ниједна држава и никад не може да одузме.

Слобода је толико велики дар да се њена вредност и одговорност за њу не могу упоредити ни са чим другим. Због тога човек понекад слободу осећа као неиздржив терет. Мирнија је, или рецимо, згоднија, мање-више подношљива, уобичајена неслобода. Сетимо се приче о протесту Јевреја против Мосија кад их је извео на пут слободе из ситог египатског ропства који је био препун искушења. А и у сва времена људи, на речима прослављајући и желећи слободу, у ствари бирају комфорније ропство у којем немају проблема.

До чега ће довести садашње јединствено стање Цркве? Како ћемо искористи време потпуне спољашње слободе? Видећемо. По плодовима ћете их познати (Мт. 7: 16). У ствари, као увек, биће и добрих плодова, биће и плодова наше неодговорности и глупости, нашег рђавог опхођења с овом слободом.

Али засад за слободу која је дата Цркви треба да благодаримо Богу. Колико се чини и колико још може бити учињено за Христову Цркву! Сваки човек без предрасуда има пред очима не само хиљаде обновљених и саграђених храмова, већ и оно што је главно: велико мноштво православних хришћана који су пронашли и који проналазе Бога.

Што се тиче питања о Цркви и политици, Црква не треба да учествује ни у каквој државној идеологији, никакво срастање у смислу међусобног потчињавања Цркве и државе такође не треба да постоји.

Можемо на сваки начин поздравити правилну и продуктивну сарадњу, али сарадњу две слободне независне институције.

– Неки људи сматрају да данас постоји срастање Цркве и државе и прогањање других религија у нашој земљи. Како да одговоримо на ово у сучељавању с другим вероисповестима?

– Извесно срастање, ако неко жели да инсистира на овом термину, вероватно се може запазити. На пример, ми имамо дечји дом. Сретењски манастир га издржава заједно са државним структурима, укључујући и његово финансирање.

Организујемо историјске изложбе – «Романови», «Рјуриковичи» и друге. Овде је Патријарашки савет наступио као иницијатор, направио је саму експозицију, ангажовао је по могућству део својих финансијских средстава, а држава је помогла и подржала организацију, издвојила је потребан новац. Али нас нико није приморавао да у овим експозицијама спроводимо било какву идеологију.

Патријарх у појединим питањима подржава председника. Али он то чини без спољашњих наговора. Уверен је у исправност већине ствари, предма вероватно, не и свих, које власт чини у датом историјском тренутку. Значајан део епископата и клира подржава многе активности државе. Али има епископа и свештеника који мисле и говоре да је у земљи у најмању руку све лоше.

Не мислим да је дошло до срастања, та тврдња је површна. Али је у односима између Цркве и државе дошло до консолидованог схватања интереса данашње Русије.

О другим верама и вероисповестима. Имамо четири традиционалне религије: православље, ислам, јудаизам и будизам. Колико је мени познато, сва разумна обраћања државним институцијама од стране званичних представника ове четири религије наилазе на разумевање и подршку. Очигледно је да православље ужива већу подршку – у оној мери у којој православаца има више.

Што се тиче конфесија које су у Русији признате као нетрадиционалне, очигледно је да се делатност оних вероисповести које су дозвољене не ограничава.

Једном смо се распитивали да ли у садашњим специјалним службама има јединица које се баве контролом верских организација. Пре две године су нам из неколико извора одговорили: не, то је забрањено домаћим уставом и законима. Изузетак је верски екстремизам. Тако да су верска ограничења сад измишљени проблем.

– Својевремено је Максим Исповедник у заточеништву рекао да је вера, између осталог, и њено правилно исповедање. Својевремено сте снимили филм «Пропаст империје. Византијска лекција». У време Максима Исповедника је постојала јерес моноенергизма, која се завршила катастрофално по империју. Изгубљена је велика територија у Африци, на Блиском истоку, у Цркви се десио раскол. Колико су данас актуелне ове речи у време кад нас преплављује екуменизам?

– Не мислим да се данас може оправдано говорити о «поплави екуменизма». Одбрамбена реакција црквеног народа на све екуменистичке експерименте се појављује одмах и снажно се испољава. И чак кад се не дешавају канонски неприхватљиве активности у међуконфесионалним контактима, саму такву чињеницу део Цркве доживљава с великом напетошћу. Још већи део Цркве се, премда можемо иронисати поводом алармантног расположења зилота, према екуменистичкој делатности односи, благо речено, без икакве симпатије. И за оваква расположења постоје одређени разлози. Многи свештеници се сећају екуменистичких молебана из совјетског времена, за које су неки покушавали насилно да придобију клир. Осим тога, екуменизам се снажно асоцира с црквеним званичницима, са патријаршијским чиновништвом, због чега не бива симпатичнији: људи не воле чиновнике, независно од тога да ли носе расе или световна одела.

Богословље екуменизма је чамотно и измишљено, и у целини – испод сваке критике. Док је богословље антиекуменизма надахнуто и ослања се на светоотачку традицију. Не само то, многи данашњи православци су се право упознали са светим оцима баш преко антиекуменистичке полемике. Тако да се смело може тврдити да је богословље антиекуменизма – ако вам се то свиђа – «богословље маса».

Овде постоји и друга страна медаље: понеки ревнитељ можда не зна православне догме и смисао јеванђељских заповести, али га у сопственим очима само ватрено антиекуменистичко расположење чини истинским и беспрекорним православцем. Наравно, иако је то прилично раширено – ипак је крајност. Већина наше сабраће је једноставно врло добро свесна да идеја екуменизма у Цркви нема реалну будућност.

Али ако то знамо ми, верујте да још боље зна свештеноначалије наше Цркве.

У јеку Хрушчовљевих прогона митрополит Никодим је одлучном руком нагло променио смер Руске Православне Цркве са оштро антиекуменистичког на средњи екуменизам. Ипак, ни он, ни његови ученици нису крили да су овај маневар предузели у највећој мери хладно и прагматично. Сви су се врло добро сећали недавног периода страшних прогона. И да се покренутој репресивној државној махини не би дозволило да оствари задатак који је поставило партијско руководство – да потпуно искорени Цркву на територији СССР-а, одлучили су да се ухвате за могућност екуменистичке делатности, да громогласно изјаве о свом постојању и да покушају да спасу црквене структуре под међународном заштитом.

Овај план је у многоме успео. Али су се међу екуменистима-прагматичарима, као што је обичај, појавили и романтичари екуменизма, иако таквих чудака није било много.

На крају крајева, одговарајући на ваше питање о наводној екуменистичкој поплави, хајде да ипак признамо да данас међу члановима Цркве има много више оних који су сигурно вакцинисани на екуменизам. Имамо припаднике хијерархије, чија старија генерација је учествовала у прагматички оријентисној екуменистичкој спољној политици седамдесетих-осамдесетих година, и који, наравно, због тога нису постали присталице стварања синтетичке светске религије и одрицања од Православља. Супротно се може тврдити само на основу измишљотина и сплетки.

Наравно, однос, рецимо, према јерарсима других вера, који су дуго година радили с нама и с којима смо успели да се чисто људски спријатељимо, разликују се од расположења савремених зилота. Али то нипошто не значи да су наши угледни архијереји спремни да прихвате католичке догме или протестантска учења, да би пристали да служе литургију јеретицима, или да сањају о томе како да своју црквену хијерархијску власт предају Римском папи.

– Какав је ваш став према документованој хипотези: Петокњижје се састоји од четири извора. Прокоментаришите мишљење оца Александра Мења да је од Мојсија дошло само десет заповести.

– Нећу коментарисати. Преподобни Серафим Саровски каже: веруј да је цело Свето Писмо богонадахнуто. Наравно, може се дуго размишљати о томе да је, рецимо, само десет заповести дао Мојсије, а да остало није он написао… Али чему то? Не мислим да се овакве теме на било који начин тичу црквене свести народа.

– Какво је ваше виђење перспектива развоја образовног система у Русији, школског и факултетског? Да ли нас очекује коначни крах или ћемо се изборити? Не знам ниједног професора високе школе који позитивно оцењује тренутну ситуацију, кад се инсистира на количинским показатељима. Вероватно се исто дешава и у школи. Шта да радимо? Иако се многи негативно изражавају о овој ситуацији, ништа се није променило. Да ли Црква може да помогне у решавању овог проблема? Да се макар нешто покрене? Знам да је основано Друштво руске словесности.

– Председник је упутио патријарху неочекивану понуду – да дође на чело Друштва руске словесности. Управо смо помињали оптужбе о томе да су се Црква и држава «слизале», наизглед, ето очигледног примера – јер Друштво руске словесности уопште није позвано да решава црквене задатке.

Као ректора црквене високошколске установе из године у годину ме обузима све већи ужас на пријемним испитима. Нећу говорити о томе колико су неписмени данашњи матуранти, то је већ општепозната прича. Оцене на Јединственом државном испиту су смањене са 36 на 24! То је стабилна јединица с којом се данас легитимно може уписати факултет.

Из сале: Већ су пооштрили!

– На 25?

Из сале: (смех) До четрдесет, изнад четрдесет.

– То ме радује. Пре само две године само с огромним напорима веома великог броја људи састави су враћени у школу. С једне стране, неки непрестано причају о европском искуству, на које треба да се угледамо, а с друге – у западним школама ученици стално пишу есеје и саставе помоћу којих се развијају језик и разум, способност јасног размишљања, а код нас је дуги низ година састав био истеран из школског програма. То је у најмању руку чудно.

Сад су у току бурни спорови о предавању филолошких предмета у школи. Ту не могу да говорим као стручњак. Наш задатак је, како каже патријарх, да у Друштву руске словесности обезбедимо добронамеран простор за дискусије за читав спектар мишљења о новом стандарду предавања књижевности и руског језика.

Али оно што смо сазнали о овим новим програмима заиста нас наводи на размишљање и на то да покушамо да видимо шта се заправо дешава.

Као што вероватно знате, нови стандард предавања књижевности у великој мери уводи принцип варијативности, односно, у суштини за децу више није обавезно да уче многа дела на која се у суштини у знатној мери ослањају наша национална култура и њено преношење из нараштаја у нараштај. «Рат и мир», «Злочин и казна», Пушкинове песме «Волео сам вас, љубав, можда још…», «Споменик», Љермонтовљеве – «Излазим сам на пут…», «Волим отаџбину, али чудном љубављу!»… Чак и Тургењевљева прича «Му-му» која нас је учила милосрђу, – ништа од тога сад није обавезно! Ако професор сматра да је потребно – оставиће ове текстове у свом програму. Ако буде сматрао да је то за његов разред превише компликовано, да неће моћи да схвати, и да није савремено – има потпуно право да изабере друге текстове.

Не би требало да потцењујемо значај школског образовања. Недавни и горки пример представља Украјина. Пре две године смо са запрепашћењем гледали репортаже с кијевских улица и пре свега нас је запањила омладина. Иста деца као наша, али је у њима била јаросна мржња, отуђење – нешто потпуно незамисливо.

Наравно, има много разлога за то. Али један од њих се крије у томе што су одмах после распада СССР-а образовни систем у Украјини, и пре свега школски програми за историју и књижевност, из корена реформисани уз помоћ канадских стручњака који су дошли у Кијев. Омладину која је васпитана по овим новим програмима за историју и књижевност, видели смо на кијевским улицама.

Још један пример. Берлинска офанзивна операција совјетске војске у априлу-мају 1945. године је проглашена за најкрвавију у Другом светском рату. Губици немачке војске која је бранила Берлин били су огромни. Ко је и како васпитао ове помахнитале браниоце осуђене престонице – претежно младе војнике и децу из «хитлер-југенда»?

Кад је 1933. године Хитлер дошао на власт очигледно се добро сећао немачке сентенце с краја XIX века о томе да је «Француско-пруски рат добио пруски учитељ». Зато је посебну пажњу руководство Рајха одмах посветило школи и наставницима. Стога су се захваљујући овој бризи, као и одговарајућој радикалној реформи образовања просветни кадрови нашли управо у оној стручној групи у Немачкој, која је највише подржавала нацистички режим. Плод труда нове немачке школе били су «нови Немци нове Немачке» који су ужаснули цео свет.

Али оставимо историјске екскурсе. Данас, кад чујемо мноштво, нажалост, праведних прекора упућених данашњем школском друштвеном образовању, треба објективно да схватимо шта се запрво дешава у овој изузетно важној области формирања и васпитавања нових генерација којима ће бити препуштена будућност земље.

Да ли ћемо моћи да им пренесемо све оно најбоље што смо стекли у току векова – љубав према Богу и веру у Њега, искрену тежњу ка трагању за Истином, поимање потребе и светости љубави према ближњем, неподељено духовно јединство с рођеном земљом и културом, изоштрен осећај за правду и храброст, искрено интересовање за културу других народа и поштовање према њој, осећај братства, пожртвованост ради најузвишенијих идеала, добродушност и добронамерност уопштењу с људима?

Нажалост, ове и друге националне квалитете ни из далека нисмо сви сачували као особине које су нам својствене у свакодневном животу. Али хвала Богу, бар их живо осећамо као идеал и као циљ. Нема ништа страшније него кад човек изгуби ове идеале и оријентире за себе и за будуће нараштаје.

Јегорјевски епископ Тихон (Шевкунов)
Са руског Марина Тодић

pravoslavie.ru

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.