ЕПИСКОП ЈОАНКИЈЕ: Безумна је власт која мисли да ће донети добро чинећи насиље

ИСКРА на Фејсбуку
Фото: vostok.rs

Фото: vostok.rs

Владика Будимљанско-Никшићки Јоаникије говори за Православие.ru о изузетном поштовању благоверног кнеза Александра Невског и Царских страстотрпаца, о руско-српским везама у току многих векова, о значају и важности јединства словенских народа, о расколима и ситуацији у Украјини као о великом духовном искушењу.

«Наша веза с Русијом је изузетан Божији Промисао»

Владико, често долазите у Русију, у последње време сте неколико пута гостовали у Санкт-Петербургу који је повезан с именима познатих личности Српске Цркве и српског народа. Реците нам нешто о овим везама.

– Кад неко допутује у Петербург, посебно ако је то свештенослужитељ из Црне Горе, он ће пре свега посетити најзначајније руске светиње у Петрограду, почевши од Александро-Невске лавре, манастира Светог Јована и мноштва других светих места, све до Никољске поморске цркве у Кронштату.

А шта је за нас, Србе из било ког краја наше отаџбине, посебно важно? За нас је изузетно важна чињеница да је у Александро-Невској лаври, у старој Благовештењској цркви сахрањен последњи Српски патријарх из времена турске владавине – Василије (Јовановић-Бркић).

Кад је био протеран и лишен престола, тражио је помоћ од Русије у нади да ће захваљујући Руској Цркви успети да обнови Српску Патријаршију и да се врати својој пастви. Нажалост, томе није било суђено да се оствари, већ је у Санкт-Петербургу нашао своје последње упокојење – заједно са Црногорским митрополитом Василијем (Петровићем), који му је био одан.

Двојица великих Василија – један патријарх, а други Црногорски митрополит – двојица великих бораца за спасење Православља и за спасење јединства наше Цркве, почивају заједно у Александро-Невској лаври.

А поред њих је и гроф Сава Владиславић који је код нас дуго времена био практично непознат, али је одиграо важну улогу у историји руске државности. Био је један од главних сабораца цара Петра Великог.

И код нас се за њега сазнало више кад је наш дивни песник Јован Дучић написао дивну монографију о њему. Овај руски државни прегалац српског порекла такође је обрео свој вечни мир под сводовима Александро-Невске лавре. Овде почива и генерал Милорадовић – херој из рата против Наполеона, саборац Кутузова, и наравно, велики Србин.

Поносимо се тиме што су и гроф Сава Владиславић и неколико Милорадовића ушли у руску историју. Ове историјске личности су у време турског ропства повезивале наш народ с Русијом. Давале су наду и снагу нашем народу да се бори за ослобођење од османске владавине.

Очигледно, постојао је посебан Божији Промисао у томе што смо у тим тешким годинама турског јарма посебно одржавали везу с царском Русијом и с Руском Православном Црквом.

Кад смо већ започели разговор од Александро-Невске лавре, желео бих да се дотакнемо и теме поштовања светог кнеза Александра код Срба. Познато је да овај руски светац ужива велику љубав у Србији, али се у вашој епархији посебно поштује. То је веома занимљива прича. Како је дошло до тога да српско племе које живи веома далеко од Русије поштује Александра као свог небеског покровитеља?

– Свети Александар је веома поштован и као истакнута историјска личност и као човек Божији код свих православних народа, а посебно код Словена.

Али српско племе Васојевића које живи на територији наше епархије заиста га сматра својим небеским заштитником и покровитељем. Ово изузетно поштовање почело је средином XVII века кад је управо на дан сећања на светог Александра Невског Бог даровао победу Васојевићима у борби против туђинаца – Турака и Климената, који су угњетавали и пљачкали српска племена у околним брдима.

У складу са сачуваним предањем, у XVII веку су биле две сличне битке, које су се десиле на дан Александра Невског, и у обема су Срби извојевали победу. Говори се и о томе да се наш народ уочи битке заклео светом кнезу Александру Невском, да му се молио као небеском заступнику, молио је да заштити њихово племе и да охрабри јунаке који су се борили. А у случају победе дали су реч да ће славити овог свеца као свог покровитеља у свим потоњим временима. Идући у смртни бој Срби су певали песму, коју њихови потомци певају и данас:

Помози нам, Боже,

и свети Лесандро!

Ако нам будеш свети помоћник,

славићемо те довека.

С овом песмом су кренули у бој и победили.

У време комунизма све ово је помало пало у заборав, али је 1990-их година почела духовна обнова и традиција је очврсла. Рестаурирана је црква коју је саградио војвода Васо и поново је почело поштовње светог Александра Невског у овом крају.

Име страстотрпца цара Николаја такође има посебан значај за све Србе, а повезано је и с нашом епархијом. У којој мери се поштује сећање на Романове?

– Сви балкански и други православни народи су за време турског јарма били под заштитом руских царева. Треба видети храмове који су били подигнути уз руску помоћ од Палестине до нашег Никшића!

Допринос руских царева очувању Православља је веома велик, али Срби посебно поштују цара Николаја. Он је штитио наш народ за време Првог светског рата. Био је главна личност која је надахнула наш народ на војно удруживање како би пружио достојан отпор аустроугарској сили. Сам војни савез између Србије и Црне Горе тада је био потврђен уз подршку Русије, с извесним гаранцијама које је Русија дала.

Кад је Аустроугарска окупирала Србију цар Николај се лично умешао у ове догађаје и поставио је савезницима услов: ако под хитно не пруже помоћ и не испуне своја обећања у погледу Срба, раскинуће односе с њима. То је имало великог значаја.

Наравно, захвални смо и другим народима који су нам помогли у том тренутку, али српски народ никад неће заборавити да се Русија тада због нас нашла на озбиљним искушењима и кад се у њој десила револуција и кад је цар био убијен, српски народ је то доживео као сопствену трагедију.

Посебна је прича колико је руска помоћ вековима била значајна за нас – Србију и Црну Гору. Донедавно најлепши храм у нашој епархији – храм Светитеља Василија Острошког у Никшићу – саграђен је уз помоћ Руса. У његовој изградњи учествовала су двојица руских царева. Александар III је дао средства за почетак изградње, а храм је завршен за време цара Николаја II. Зато поштујемо Романове као наше ктиторе и посебно обележавамо дан црквеног сећања на њих, 17. јул. Прослављамо све Царске страстотрпце овог дана и молитвено помињемо све Романове.

Овог лета је у Београду у храму Светог Саве одржана лепа изложба посвећена династији Романов. Тада је у граду било изузетно вруће, али се без обзира на то на изложби окупило много посетилаца. Какав значај имају, по вашем мишљењу, овакве манифестације, сусрети, презентације, изложбе и догађаји, који освежавају сећање о династији Романов и руској царској породици?

– Ако се има у виду колико снажно осећамо блискост с Русима у духовном и културном смислу, може се рећи да оваквих манифестација нема тако много. Треба да их буде много више.

Десила нам се трагедија која је трајала од Октобарске револуције донедавно: скоро 100 година су везе између Срба и Руса биле практично прекинуте.

Пре свега их је прекинуо комунизам. Наш краљ Александар Карађорђевић управо због убиства цара Николаја и његове породице дуго времена није хтео да успоставља дипломатске односе са СССР-ом – то је објашњиво, али је само по себи овакво стање било на штету наших односа.

Убрзо после завршетка Другог светског рата Тито се посвађао са Стаљином и почео је да води очигледно прозападну политику. Занимљиво је да је наш народ ово управо тако доживео: нико то није протумачи да се Тито дистанцирао од вашег бољшевизма и комунизма, сви су то схватили као удаљавање наше власти од Православља.

То је био прави парадокс. У Совјетској Русији комунизам је тада био на врхунцу моћи, а наш народ то није осећао, није знао шта се дешавало тамо – у Совјетском Савезу. Народ је и даље Русију доживљавао као православну велесилу.

Због свих ових трагичних околности све наше везе су до недавно биле сведене на минимум.

«Безумна је власт која мисли да може донети добро својој земљи чинећи насиље»

– Како ви лично оцењујете савремено стање православног света, пре свега словенског? Вековима смо се осећали као једна целина – и Срби, и Руси, а да не говоримо о народима који су нам ближи по крви. А сад се суочавамо с чињеницом све већих подела. Наша братска љубав је под великим знаком питања. Дели нас све више граница. То се одлично види на судбини бивше Југославије. У Украјини се сад води прави жестоки рат између браће. Зашто нам се то дешава и како да превладамо ова искушења?

– Мислим да Црква овде може да одигра огромну улогу и власти у нашим земљама би требало да чују њен глас.

Сад најтежи проблем видим у Украјини. То не значи да нема проблема и на другим местима словенског света, просто тамо још нису достигли фазу ескалације. Оно што се дешава у Украјини могло се очекивати, зато што је у Украјини извршен покушај промене самосвести, народног самоидентитета.

Ово «украјинство» је вештачки форсирано. Колико знам, и данас многи Украјинци говоре на чистом руском језику и осећају се као органски део руског народа, а посебно снажно се осећају као део Руске Цркве. И садашња украјинска власт треба да поштује ову чињеницу.

А онај део украјинских грађана који се не осећа као део руског народа, који не говори руски, природно, има на то пуно право. Ако они имају такав духовни темељ, нико у Русији нема ништа против тога.

Страшно је то што људи који живе вековима у својој земљи трпе прогоне и дискриминацију власти због свог језика, вере и националне самосвести. безумна је власт која мисли да може донети добро својој земљи чинећи насиље и покушавајући да промени самосвест народа. То је ударац по слободи, неприкосновености личности, по основама људских вредности.

Зато је сукоб и попримио тако радикалне облике и плашим се да то неће лако и брзо престати. Данашња власт у Украјини мисли да уз помоћ Запада може да оствари замишљени безумни пројекат. Али, он се не може остварити! Ништа добро из тога неће произаћи.

Треба разговарати с народом, треба чути његов глас, поштовати слободу личности, слободу сваког човека. Док желе да иду путем насиља не може бити ничег доброг.

Колико знам, читаве области су пружиле снажан и одлучан отпор овом безумном пројекту. Мислим да ће бити отпора и у другим областима. Сад треба да се молимо Богу за то да одговорни људи и власти у Украјини што је могуће пре одложе оружје и седну за преговрачки сто. Само тако се може наћи решење.

Веома је жалосно што пати толико невиних људи, што су људи пострадали буквално ни због чега, што се пролила људска крв због овог безумног пројекта. То је веома опасно.

Нешто слично се дешава у Црној Гори, само с том разликом што засад нема оружаног отпора. Међутим, и овде се код нас реализује пројекат вештачке измене самосвести.

Имамо посла с противприродном ситуацијом. У црногорском парламенту и у органима власти против воље народа се доносе неке одлуке које су веома опасне, веома озбиљне и ризичне. Притом наше власти знају да ове одлуке противрече мишљењу већине. И свеједно их насилно спроводе, врше притисак.

Одлука о придруживању санкцијама према Русији је против народне воље. Одлука о уласку у НАТО је против народне воље. То је свима познато – то пре свега показују њихова сопствена испитивања јавног мњења. Али и даље то спроводе. То ништа добро не може донети Црној Гори.

«Најопаснија је помраченост на духовном нивоу»

У Украјини постоји веома велики проблем – то су расколници, које предводи рашчињени Денисенко, који је изопштен из Цркве. Кад је у први план доспела војна реторика овај стари пустолов је почео да учествује у њој на најактивнији начин. Једноставније, речено, активно врши «пи-ар». Ако здрав човек погледа такве ствари са стране, све изгледа као нека глобална шизофренија. Шта очекује људе који се називају православним хришћанима и који иду за оваквим лажним пастирима? Какве духовне последице све ово може имати по људске душе, које у томе можда и несвесно учествују?

– Овај раскол у Украјини је најопаснија ствар. Најопаснија је помраченост на духовном нивоу.

Кад се пролива крв и води информациони рат против Русије расколници у томе виде шансу да привуку на своју страну што је могуће више људи. Кад би почели да користе нормалне аргументе, кад би водили дијалог и могли да говоре мирно, било би очигледно да нема никаквог повода за овај раскол. И све мање људи би му се придруживало.

Међутим, расколи се појављују управо тамо где постоје мотиви који су повезани с најнижим људским страстима. У суштини, то нису религиозни мотиви. На пример, самољубље, егоизм или извесни национализам и шовинизам. Ако ови мотиви превагну над религиозним, десиће се трагедија.

Био сам зачуђен кад сам сазнао да је овај расколник Денисенко лично отишао у САД да тражи оружје за Украјину, за убијање сопственог народа. Било је просто страшно видети овог човека на главном тргу у Кијеву у кампањи свих оних посленика који су донели велико зло самој Украјини, оних који су изазвали сукобе и крвопролиће. Овај несрећни расколник се у суштини богати на несрећи свог народа.

Нормалан човек може само да жали због тога до којег степена помрачености је дошао човек који је некад био епископ.

На шта су позвани пастири Божији за време сличних искушења и потреса?

– Добро се сећам речи нашег блаженопочившег патријарха Павла који је био поглавар наше Цркве у време страшних искушења, кад се на целој територији наше отаџбине водио грађански рат, кад се распадала држава Увек је говорио о миру, али на неки свој поетски начин. Увек је позивао да се не изазива крвопролиће, али је истицао да народ треба да брани своје домове.

Кад је наша отаџбина била подвргнута агресији и бомбардовању, он се молио и за војску, и за народ, али је увек говорио о миру и увек је позивао све на помирење, покајање. Треба да се сећамо његових изузетно снажних речи.

Свакодневно је служио Литургију, молио се и носио је мир у свом срцу. И самим тим је изазивао чуђење многих непријатеља српског народа. Занимљиво је да у време кад се против нашег народа и отаџбине водио информациони рат, нико ниједну реч патријарха Павла није могао да истргне из контекста и да је злоупотреби.

То се десило због два разлога. Као прво, зато што се увек држао Јеванђеља кад је говорио, а као друго – сви су знали његов карактер, какав је он као личност. Свима је светлео својим примером и снажно је утицао на наш народ, и на архијереје, па чак и на наше непријатеље.

С њим се десило по речи Јеванђеља: не може се сакрити град који стоји на врху горе. Господ га је поставио у најтеже време као свећу која гори како би светлео свима.

Мислим да је то најбоље што можемо да учинимо, посебно кад се ради о сукобу међу браћом. На све оно што се сад дешава у Украјини не могу да гледам другачије него као на свађу међу браћом, која може да доведе до још трагичнијих последица него што је сукоб између различитих народа.

С епископом Будимљанско-Никшићким Јоаникијем (Мићовићем) разговор је водио јеромонах Игњатије (Шестаков)

Са руског Марина Тодић,

vostok.rs, Православље

Тагови: , , ,

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.