„БРАТСКИ ПОКЛОН“: Како је Крим постао део Украјине

ИСКРА на Фејсбуку
Фото: vostok.rs

Фото: vostok.rs

Тешко је то замислити, али Крим, чији статус данас квари односе Русије и са новим украјинским властима и са Западом, пре само 60 година је био „братски поклон руског народа украјинском“, који је тада празновао 300. годишњицу уједињења Русије и Малорусије у једну државу. Тако је симболични гест требало да учврсти пријатељство и економију, али и политички значај новог генералног секретара Никите Хрушчова.

Подсећамо да је Крим током своје историје био у орбити утицаја Источне римске империје, Хазарског каната, Монголске империје и Османске империје пре него што је 1783. године постао део Руске империје. Русија је била монолитна држава до 1917. године, када је после револуције подељена на формално независне совјетске републике и аутономије.

Међутим, у свим револуционарним турбуленцијама Крим је ипак остао на територији совјетске Русије.

Совјетска Украјина је имала формалну независност у оквиру Совјетског Савеза. Крим је добила на поклон, и то потпуно неочекивано за њене житеље, па чак и за тадашњу политичку елиту СССР-а.

Хрушчов је годинама био на челу комунистичке партије Украјине, и чим је дошао на чело Совјетског Савеза одлучио се на симболичан гест, који ће му у окружењу утицајне украјинске елите обезбедити сигурну подршку. Поступио је у волунтаристичком маниру који му је иначе био својствен: на једном састанку у Кремљу, посвећеном пољопривреди, предложио је да се Крим поклони Украјини. Дмитриј Шепилов, будући министар спољних послова СССР-а, присуствовао је на том саветовању, и касније је писао: „Хрушчов је хтео да лично уручи Украјини поклон на златном послужавнику, како би цела република имала у виду његову дарежљивост и сталну бригу о напретку Украјине“.

„Украјинцима, наравно, већ иде вода на уста, они ће бити пресрећни ако им дамо Крим. Мислим и да ћемо са Руском Федерацијом постићи договор. Само треба све то паметно организовати“ – тако је, према Шепилову, Хрушчов изнео свој предлог.

Шепиловљев претходник на функцији шефа совјетске дипломатије, чувени Стаљинов народни комесар Молотов, такође је присуствовао на састанку када је Хрушчов изнео предлог. Молотов је овако реаговао: „Тај предлог је наравно, погрешан. Али по свему судећи, мораћемо да га прихватимо“.

Аргументација коју је навео Хрушчов готово се дословце подударила са формулацијом коју су касније на седници Президијума Врховног Совјета РСФСР 5. фебруара 1954. године изнели „ватрени говорници“ Михаил Тарасов и Ото Кусинен. Укратко се ти аргументи могу свести на три момента: Украјина је ближа Криму, у новој конфигурацији ће бити једноставније да она води рачуна о њему, а уосталом, свеједно је коме Крим припада с обзиром да су и Украјина и Русија једна иста држава.

Тада, у другој половини 1950-их, становницима Крима није падало на памет да се буне – наводно из истих разлога које су наводили и политичари: све се то одиграва у оквиру једне државе и нико није приметио било какву промену. Многи житељи Крима нису ни знали шта се дешава док на улицама нису почели све чешће да виђају табле и путоказе на украјинском језику.

Правни аспект Хрушчовљевог „поклона“

Шездесет година након предаје Крима и даље траје спор о легитимности те одлуке.

Правнике и историчаре највише интересује питање ко је имао право да се у име Руске Федерације сложи са одлуком о измени њене територије? А да је таква сагласност обавезна прописано је било у 16. члану Устава РСФСР из 1937. године и у 18. члану Устава СССР из 1936.

Такву сагласност су документовале обе републике у виду одлука њихових Влада (тј. Президијума Врховних Совјета). Међутим у 33. члану Устава РСФСР, где се набрајају овлашћења Президијума Врховног Совјета РСФСР, не помињу се овлашћења за измену граница РСФСР, али зато постоји овлашћење да се иницира одржавање референдума. Ни на Криму, ни у Совјетској Русији, од које је одвојено полуострво, није одржан референдум.

Касније, у Уставу УССР (Совјетске Украјине) из 1978. године Севастопољ је напоредо са Кијевом дефинисан као град од републичког значаја у саставу Украјине, са чиме се становништво Севастопоља категорички није слагало ни тада, а не слаже се ни данас. Према томе, указ Президијума Врховног Совјета РСФСР „О издвајању града Севастопоља у самостални административно-привредни центар“ од 29. октобра 1948. године није ни промењен ни укинут. Градски савет Севастопоља је 1994. године чак донео олуку о сједињењу са Русијом.

Приредио Александар Корољков,

vostok.rs

Тагови: , , ,

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.