110 ГОДИНА РОЂЕЊА СЛАВНОГ ПИСЦА: Путин доказао да Шолохов није плагијатор

ИСКРА на Фејсбуку
Фото: Спутник

Фото: Спутник

Станица Вјошенка, родно место Михаила Шолохова, данас обележава 110. годишњицу рођења великог писца.

У „Црвеном точку“ Александра Солжењицина неки Фјодор седи и пише „Тихи Дон“! Дакле, Фјодор Крјуков, а не Михаил. Касније ће Солжењицин објаснити да двадесттрогодишњи Михаил Шолохов није написао „Тихи Дон“, већ је рукопис књиге која је постала епопеја Дону и козаштву, добио од будућег таста као мираз уз „престарелу“ ћерку (кад се удала за Шолохова Марија је имала 25, а Михаил 20 година). Солжењицин ће ту тврдњу поновити и у предговору и поговору књизи „Стремљења“, коју је неколико аутора објавило у Америци:

„У детињству сам много слушао о тој књизи. Сви су тврдили — није је написао Шолохов. У свему су учествовала два човека — један ’непознати геније‘ ју је написао, други, Михаил Шолохов — преписао. И оштетио да би угодио цензури.“

Кад је рукопис прве две књиге, за који се веровало да је изгорео у Другом светском рату, пронађен у Камергерском переулку у Москви, на тавану куће Шолоховљевог пријатеља Василија Кудашова, и када га је Владимир Путин, тада још председник Владе, откупио, Солжењицину је понуђено да га погледа. Није имао времена.

Његов став неки објашњавају чињеницом да је Шолохов био против доделе Лењинове награде Солжењициновом роману „Један дан Ивана Денисовича“ и да му осветољубиви писац то никада није опростио. Кад је отишао на Запад, тврди се у једној од многобројних књига објављених поводом стогодишњице рођења писца „Тихог Дона“, почео је да тражи некога ко би написао антишолоховску књигу. И нашао је групу у којој је и нама познати публициста Рој Медведев.

Много је оних који сматрају да је Шолохов био сувише млад и сувише необразован да би написао такво ремек-дело.

Ипак, комисија Института светске литературе урадила је експертизу — графолошку, текстолошку… Највећи стручњаци упоређивали су странице „Тихог Дона“ с другим рукописима писца. Донели су закључак да је роман написао Михаил Шолохов. Сличан закључак донела је 1929. године комисија Централног комитета КПСС на чијем је челу била Лењинова сестра Марија Уљанова.

И шведско-норвешки колектив филолога, са Гејром Хетсом на челу, користећи методе математичке статистике урадио је лингво-стилистичку и текстолошко-математичку анализу романа. Анализирано је и упоређено по синтаксичкој структури и другим лингвистичким параметрима 12 хиљада реченица (164 637 речи) Шолоховљевог текста. Упоређиване су странице „Тихог Дона“, „Узоране ледине“, „Они су се борили за отаџбину“. Закључак скандинавских стручњака је да текстови припадају истом аутору — Шолохову.

Хетс је том приликом изјавио да „оптужбу упућену Шолохову треба сматрати невероватном: тај аутор је у толиком степену предмет националног поноса да бацање сумње на аутентичност његовог главног дела, ’Илијаде‘ нашег века, представља светогрђе“.

Као никог од његових савременика, Шолохова су објављивали, преводили, обасипали наградама. Он је једини од совјетских писаца који је добио Орден хероја социјалистичког рада. Добио је и орден Лењина и сва могућа признања. Шведски краљ му је уручио Нобелову награду… И упркос свему томе, ниједан писац није за живота и после смрти подвргаван таквој критици и негирању.

Својим делом и животом стално је изазивао недоумице. Написао је књигу о злочинима Црвене армије и Стаљинових погромаша који су колективизацију схватили као колективно уништавање читавих села и области, а са говорница ЦК КПСС грмео је против дисидената и учествовао у њиховом кажњавању. На чувеном процесу Сињавском и Данијелу залагао се за смртну казну. Примајући Нобелову награду за „Тихи Дон“, рекао је да пише „за своју партију и државу“. Када је Хрушчов говорио о Стаљиновом култу личности, рекао је: „Да, био је култ, али је била и личност“.

Биографија Михаила Шолохова пуна је непознаница. Он сам, који је за живота ко зна колико пута морао у разним приликама да пише о себи, ограничавао се на званично: рођен 1905. У Вјошенки, завршио ту и ту школу, радио то и то…

Судбина му је двапут спасавала живот. Први пут када су га, заједно са неколико заробљених црвеноармејаца, повели на стрељање. Дата је команда: „Нишани!“ И одједном се зачуло: „А шта ћеш ти ту, мали?! Бежи, и немој да те више видим!“ Петнаестогодишњи Миша одјурио је колико су га ноге носиле.

Ништа мање озбиљно није било ни када су га, као већ угледног члана партије, „његови“ оптужили да организује устанак козака на Дону. Само је срећан стицај околности учинио да он то сазна пред само хапшење, и пошто је имао директан контакт са Стаљином — био му је у посети 13 пута, што је неуобичајено много за писце тог времена — отишао је да од њега тражи помоћ. Господар је донео одлуку да се похапсе они који су оптужили Шолохова.

Стаљин је одиграо улогу и у објављивању треће књиге „Тихог Дона“, за коју су цензори тог времена сматрали да не говори са довољно поштовања о Великој октобарској револуцији.

Када је рукопис одбијен у штампарији, писац је замолио Горког да га повеже са Стаљином и овај је организовао сусрет у својој дачи. Стаљин је прочитао књигу, интересовао се зашто је писац писао са симпатијама о Белом покрету. „Помињете тамо Корнилова, Лисницког“, љутио се Стаљин.

„Бели су били значајни људи. Ето, тај генерал Корнилов успео је да избије на сам врх, а родио се у сиромашној породици. Јео је за истим столом с обичним војницима. А кад је бежао из аустријског заробљеништва неколико километара је носио на леђима рањеног војника“.

Стаљину се није допао одговор:

„Совјетски писац мора да зна да изабере шта треба ставити у књигу, а шта не“, рекао је.

„Па зато ја то и нисам ставио у роман!“, бранио се Шолохов.

„Па, добро, штампаћемо“, одобровољио се Стаљин.

Даљи пут великог писца углавном је познат, мада и данас збуњује познаваоце тадашњих прилика. Просто је невероватно да је изабран за академика, постао члан ЦК, добио све могуће награде, улазио код Стаљина кад му се прохте… Са тако скандалозном биографијом, тако оштар критичар власти, не само да је остао жив, него је стално био на високим положајима.

Треба знати да је пред почетак Другог светског рата у Стаљиновим логорима побијено око хиљаду совјетских писаца. Ипак, имао је храбрости да Стаљину напише писмо у коме га обавештава о злочинима његових јуришника на Дону и тражи (и добија) да се преживелим сељацима пошаље брашно да не помру од глади. Једино објашњење је да је виспрени Стаљин једноставно одлучио да „бренд“ Шолохов представља СССР на Западу.

Ипак, једном је, кад су све четири књиге већ биле одавно објављене, Стаљин је рекао да је велики писац направио велике грешке у свом роману. Био је то сигнал да сви престану да га штампају и потпуно забораве да је жив. Шолохов је опет затражио пријем код Стаљина. Одговор никад није добио — оцу народа је, очигледно, било већ доста и Шолохова и Запада.

Књиге су поново почеле да се објављују када је Хрушчов дошао на власт и на сопствену иницијативу отишао у посету Шолохову у његову кућу у Вјошенској, на Дону.

Данас Вјошенка обележава 110 година његовог рођења… Слави писца који је написао епопеју козацима, посебном сталежу у царској Русији, храбрим ратницима који су се заклели цару и гинули за њега кад год је то требало, и који су пострадали у револуцији поделивши тако судбину свог народа. Па чак и кад би неко једног дана, неким чудом, доказао да ју је написао неки Фјодор у Гулагу, то њен значај и величину не би ни мало умањило.

„И нека се једног дана заиста докаже да је преписао или искористио. Па — шта. Ремек-дело каквом нема равног у XX веку. То се не би могло звати плагијатом. Био би то једноставно Велики Плагијат. То је просто мит са којим се може упоредити само мит о Шекспиру. Или проблем ауторства ’Илијаде‘ или ’Махабхарате‘“, речи су једног од многих познавалаца дела великог писца.

rs.sputniknews.com

Тагови: , ,

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.