ЖИВОЈИН РАКОЧЕВИЋ: Отета земља

ИСКРА на Фејсбуку
Фото: Политика

Фото: Политика

Маса од три хиљаде људи полако хода главном улицом у Дечанима и демонстрира против одлуке Уставног суда Косова да се Високим Дечанима врате 24 хектара одузете земље. Озбиљна лица жена, стараца са белим капама и локалних политичара. Између полузавршених кућа и радњи носе транспарент на ком пише: „Уставни суд гази правду!” Вијоре се заставе Албаније, Америке, Европске уније и понека застава Косова, из масе се понекад чује: „Доле Уставни суд, доле (пошт) Сава!” Овај потоњи је дечански игуман Сава Јањић, означен као главни отимач и узурпатор земље и непријатељ број један, како се то политички коректно каже, локалних екстремних Албанаца. Свечани ход, недостатак особа које подстичу масу на скандирање, мушкарци дугих брада и кратких панталона који са стране посматрају скуп одмах су указали да неће бити сукоба и покушаја да се дође до капија манастира Високи Дечани. Разглас је постављен на месту где је, пре 1999. године, била српска кафана „Чакор”, десно су соцреалистички споменици УЧК бораца, у центру кружног тока застава Републике Албаније, а са суседне зграде наднео се огромни мурал Рамуша Харадинаја који лебди у ватреним облацима.

Микрофону прилази председник општине Дечани Расим Селманај и помирљиво говори да ово није скуп против манастира, већ против одлуке да се имовина поклони манастиру, па се тако „легализује одлука српског режима из 1997., режима Милошевића који је земљу поклонио манастиру”, додавши да она треба да се уступи грађанима општине Дечани.

„Ја сад јавно позивам оца Сава и међународне пријатеље, да заједно седнемо и да решимо овај проблем. Није решење да се ова земља поклони манастиру. Решење је само оно које не угрожава интересе грађана Дечана и које ће бити изгласано на општинској скупштини”, рекао је Селманај.

Пре тачно 70 година једна слична скупштина, институција, народни одбор одузео је на Видовдан 1946. године преко 700 хектара манастирске земље, некретнине, ливаде, шуме… Истог дана ту су одлуку потврдиле више судске инстанце. Парадоксално, десетак година касније комунистичке власти врше обнову храмова СПЦ, којима су одузеле готово сву имовину, поспешиле уништавање документације о власништву, допустиле сељацима и емигрантима узурпацију имовине и отимање вековних поседа, а највеће обрадиве површине доделиле земљорадничким задругама и комбинатима. Остали су само објекти храмова, баште око конака, а малобројно сиромашно монаштво одржавало је голи живот. Појавили су се и „стручни”, плаћени кустоси, па све је било спремно да се најважније српско духовно, културно и национално наслеђе претвори у музеје. Данас су Расим Селманај и његови бројни следбеници, интелектуалци и званична косовска идеологија наследници ових идеја.

„Верујем да ниједан закон, ни једна одлука не може легитимисати поклањање ове земље. Ми ћемо наставити противљење овој одлуци свим методама и све одлуке које будемо донели – донећемо у сагласности са свим политичким партијама, јер смо сви заједно како бисмо се противили овој неправедној и политичкој одлуци коју је донео Уставни суд”, каже председник општине. Он ни један једини пут у говору није поменуо Српску православну цркву, он манастир види као издвојену целину која припада њему и Косову, он осећа да је то нешто о чему он легитимно одлучује.

Данас је „спорна” земља Високих Дечана, тек један делић онога што је манастиру одузето и што му је вековима, кроз пет стотина година ропства, потврђивано. У последњих десет година пред ослобођење од турске власти, један од најсиромашнијих манастира, Девич у Дреници, имао је 60 хектара земље, 250 хектара шуме; винограде, дућане, воденице и троспратне конаке у Приштини, Пећи и Призрену… Шта су онда имали Високи Дечани или Пећка патријаршија? Патријаршији је 1946. године одузето 800 хектара, а данас се монахиње – мајке српских цркава – повлаче по косовским судовима, јер не могу да дођу до правде за један узурпирани локалчић у Пећи. Враћају се у своју цркву понижене и немоћне. Монахиње из Девича већ 17 година не смеју да изађу на своје имање, које – на њихове очи – користе локални Албанци.

Шта онда могу да очекују Срби чија је имовина узурпирана, када Високи Дечани, уз сву подршку међународне заједнице, не могу да остваре своја основна права. У суштини случај 24 хектара дечанске земље јесте порука и „вежба” која говори да овај систем није спреман за било какав облик реституције, да он жели да задржи имовину коју су комунистичке власти отеле и да на овом примеру екстремно и речито покаже како ће се решавати сваки покушај повратка отете имовине и добара.

Тренутно је сигурно само оно што је ограђено зидом и жицом. С оне стране дечанског зида, иза троструког прстена обезбеђења полиције и Кфора влада тишина. Завршен је молебан (богослужење) монаха започет у подне, кад и демонстрације. „Само да нас оставе на миру”, каже један од калуђера и испраћа новинаре.

Политика

Тагови: , ,

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.