ЖИВОЈИН РАКОЧЕВИЋ: „Олуја” на Косову

ИСКРА на Фејсбуку
Фото: Политика

Фото: Политика

У „Скалинади”, ћевабџиници у Грачаници, стоје два хрватска војника. Поред скромног шанка и распаљене скаре зноје се у маскирним униформама са државном заставом на рукаву и ознакама Кфора. Они су ту, на територији Републике Србије, да чувају мир и стабилност и поједу своју порцију ћевапа код Горанаца протераних 1999. године из центра Приштине.

На истој терасици, која је заправо део уске и затрпане гето улице, стоји и госпођа Даница Крстић и прича с неким пролазником. Она је рођена у селу Зрмања у Независној држави Хрватској, мајка јој убијена 1943. на њиви, а отац је од последица мучења у усташком затвору умро 1944. код куће. Пекли су му табане. Даницу и још двоје посмрчади, Јелену и Николу Ћука, сада покојних, подизала је бака Манда. Кад је она занемоћала, завршили су у три различита дома за сирочад.

То су општа мучна места, стотине хиљада злочина са којима је живела једна земља која, у великој мери, није успела да их процесуира изван идеолошког кључа и етничког баланса. Од злочина је после свега остао сусрет с другима и собом – виђају се потомци и сведоци, срећу се обновљене идеологије и њихове давне жртве.

Тај сусрет посебно је занимљив на Косову и Метохији, јер Албанци и Хрвати заузимају прва два места међу политичким затвореницима, међу борцима против Југославије, противницима заједничке државе. Савез и пријатељство на заједничком послу одржавани су на различитим нивоима, од продукције доктора наука у Загребу до заједничких команданата Хрватских оружаних снага и Ослободилачке војске Косова, као што је био, на пример, Агим Чеку.

Када је хрватски председник Фрањо Туђман на книнској тврђави дизао барјак и стављао круну на „Олују”, уз одабране јуришнике, поред њега се нашао и један Албанац, генерал Рахим Адеми. Од последица њихове акције кренуо је цунами стотина хиљада људи чији се удар заустављао и по спортским халама, напуштеним фабрикама, домовима културе и студентским центрима Косова и Метохије.

Стигли су петрињски професори и њихови студенти, глинска сиротиња на коњским колима и на Сунчаном брегу у Приштини провели читаву зиму, месецима су се сабирали, тражили гробове успут умрлих сродника, искали бедне принадлежности Црвеног крста, покушавали да се снађу, делујући при томе као да су све болести оставили у завичају који више не постоји.

Уопштено говорећи, школовани део тог новог света, образован по хрватским свеучилиштима, једнако као и банијски сељаци што су певали „Крајишници, ђе ћемо на прело” није са собом донео наглашену мржњу према Хрватима. Иако су многи од њих пушке „бацили на Дрини”, одвратност према непријатељу није била основа њихових уништених живота, а исти такав однос имали су и према новим комшијама Албанцима који су их сматрали великосрпским елементима што „окупирају њихово Косово”. То их је скупо коштало: при новом изгону 1999. године, многи су убијени и отети, а оно мало имовине стечене у тих неколико година нетрагом је нестало.

С друге стране, идентитет – та готово потрошена свеобухватна реч – недовршених балканских скупина које грчевито траже садржаје за изгубљене идеологије, формиран је, добрим делом, и на борби против Срба и Југославије. Изгледа, као да су, на већини поља, Хрвати ту битку добили, док Албанци настоје да, уз безрезервну помоћ западних савезника, Србима задају завршни ударац. Данас су и једни и други далеко од српског политичког, културног или, недајбоже, војног утицаја. Али, ту се нешто чудно дешава: што су даље од Срба, то су управо Срби стални предмет и садржај њиховог јавног живота, идентитета, борбе, жеље за обрачуном, борбе за власт или, парадоксално фашизације друштва.

Било би превише банално рећи да се хрватско „ја” тако брзо измерило с осталим различитостима европске заједнице и да се, после тог искуства, окренуло према дубини Балкана да потражи свој садржај. Пре су делови тог садржаја, сукоба и његових последица међу свима нама.

Александра Будимир из Грачаца без трунке мржње, у свом дневнику, недавно објављеном, говори како јој је измасакриран отац на Велебиту, а мајка неколико дана после његове сахране обукла белу кошуљу и рекла: „Тата ће доћи касније, а ја хоћу све да спремим док он и гости не дођу.” Тог дана била је годишњица њиховог брака и девојчица је у том тренутку схватила да јој је, заувек, отпутовала и мајка. Неколико месеци касније она се обесила, а Александру је „Олуја” донела у Приштину. Одатле је прешла у грачанички гето, формирала породицу и прихватила живот који, после свега, сачињавају и ови хрватски војници поред горанске скаре.

Како онда у нашим животима постоје Хрвати: Хрвати постоје док нас воле; Хрвати постоје док нас мрзе; Хрвати постоје док их волимо; Хрвати постоје док их мрзимо! Да ли је дошло време за брисање из наших понижених емоција све ове четири категорије? Имамо ли снаге за период болесне равнодушности у којој ћемо, усредсређени на себе, своје грехове и поразе, Хрвате и Албанце доживљавати као далеке, рецимо, афричке нације?

Могуће да су крајишки Срби ту дилему мржње и љубави решили у трпљењу и познавању сопствених вредности и грешака. О томе сведочи и једна избегличка прича: када се, након више од десет година, вратио у своје село код Двора на Уни, Србина М. О. зауставили су локални Хрвати и питали: „Јеси ли, ти М., палио наше куће?” Застао је испред њих и одговорио: „Нисам палио, а нисам ни гасио!”

Време је за равнодушност, некима ће она бити тежа од смрти, логора и свих ратова у којима се гинуло, палило и убијало. Срби су је окусили, деценијама после Јасеновца, живети с њом после „Олује” биће јако тешко.

Политика, Живојин Ракочевић

Тагови: , , ,

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.