ЗАДУЖБИНА КНЕЗА ЛАЗАРА: Живот раваничких монахиња

ИСКРА на Фејсбуку
Фото: Политика

Фото: Политика

Кроз облаке у долини надомак Кучајских планина промаља се сунце и за тренутак обасјава велики крст на цркви у манастиру Раваница. Монахиње заузете свака својим послом, у тишини га обављају. Служба се тек завршила и следе дневне обавезе. И наравно, брига о посетиоцима. Јер део манастирског имања у којем су црква и сувенирница отворени су за путнике – намернике.

Пред црквом – задужбином кнеза Лазара чије се мошти чувају у овом светом здању, дочекује нас мати Марија, игуманија од 2005. године. Обучена је у црну одору, као и остале монахиње. Ту одећу саме шију. Уводи нас у цркву од камена и опеке, подигнуту 1381. и сачувану до данашњих дана, иако је сам манастир три пута паљен и уништаван. За очување цркве је заслужан свети кнез Лазар, каже игуманија.

На каменим зидовима назиру се фреске осликане још у 14. веку. На високом зиду тик поред врата, на оштећеној фрески могу се препознати ликови кнеза Лазара, кнегиње Милице и њихових синова.

– Кнез Лазар је градио гробну цркву и није штедео новац, ни материјал. У једном старом рукопису записано је: ’подиже цркву из темеља, огради је кулама, украси је златом…’, чак су уместо жуте боје која се данас назире на фрескама били златни листићи. Зидана је у стилу моравске школе, са темељом у облику крста, са пет купола и једноделним и дводелним прозорима – прича игуманија.

Манастирско имање било је опасано високим бедемима, који су вековима служили као заштита од нападача. Монаси су Раваницу, за више од 620 година њеног постојања, само једном напустили. Двадесет година, били су изван њених зидина.

– У време сеобе Срба 1690. године и монаси су морали да побегну из манастира пред најездом Турака, који су похарали све што су могли. Остало је забележено да им је било потребно 12 камила за товаре злата и златних предмета које су однели из цркве, а са собом су понели и оловни кров – прича мати Марија.

Крајем друге деценије 18. века, после потписивања Пожаревачког мира, калуђери се враћају и затичу запуштен манастир. Раванички монах Стефан Даскал у наредним годинама обнавља здање и отвара школу за свештенике, а у следећем столећу, око 1850. године калуђер Дионисије подиже на темељима велике Лазареве трпезарије огроман конак који је пре седам година комплетно обновљен.

Данас у њему живе и раде монахиње. Има их укупно 30, али у самој Раваници тренутно их борави 12. Остале живе у тридесетак километара удаљеном манастиру Света Петка, који припада Раваници, где се налази и дом за ментално оболеле. О 92 тешко болесне душе, уз медицинске стручњаке, брину монахиње. И сваке године се смењују – њих 12 се враћа у Раваницу одакле у Свету Петку одлази исто толико монахиња да се старају о болеснима.

Живот у Раваници, која се налази у Епархији браничевској и од 1946. је женски манастир, углавном се одвија у тишини. Није то завет ћутања, већ само потреба да се одвоје од света да би се предале Богу, каже игуманија.

Монахиње рано устају, пре зоре. Од пола пет су већ на ногама. Некада су устајале сат раније, али сада покушавају да буду у складу са временом и трендовима, па су помериле дневне активности, како би мало касније, око 11 увече, ишле на спавање. До шест часова су у келијама, свака у својим мислима, молитвеним правилима и јутарњим обавезама. У шест сати је јутрење у цркви, а четвртком и суботом – литургија.

– На јутрењу смо до осам, затим следи скромни доручак, а онда одлазак на послушање: свако има свој посао, као у прaвом домаћинству. Неке монахиње су задужене за спремање јела, друге одлазе у радионицу да шију и везу, поједине брину о винограду, хране стоку… – прича мати Марија.

Затим следи ручак, најчешће од намирница које саме праве. Месо никад не једу, а у данима после поста на јеловнику могу да се нађу млеко и млечни производи, као и јаја.

У великом конаку смештене су трпезарија, келије монахиња, канцеларија, библиотека и радионице. Вештим рукама жене посвећене Богу ту везу завесе, постељину, одећу… Рукотворине продају и тако се, делом, издржавају. Од пре неколико година помоћу биљака, уља, вина или ракије праве и природне лекове. По томе су постале чувене: сваке суботе и недеље Раваница је пуна народа који тражи помоћ и савете од монахиње Зиновије.

– То није био наш план, већ план Божји. Мати Зиновија има дар за прављење лекова од биљака које је прво давала оболелима у дому. Ефикасност ових препарата брзо се прочула и почели су да нам их траже многи људи. Зато данас имамо радионицу у којој производимо разне чајеве и лекове, као и продавницу – објашњава игуманија.

Питамо је како усклађују монашки, повучени живот које су саме изабрале, са радозналим посетиоцима који, баш као и ми, стално нешто запиткују.

– То доживљавамо као послушање, обавезу, ту смо да дежурамо у цркви, али не и да се зближавамо са онима који долазе – објашњава она.

Ипак, туристи могу само донекле: улаз у конак и други део огромног манастирског имања које се простире на око 30 хектара, за њих је забрањен. Ова правила нам се чине строгим.

Није то строгост, одговара мати, већ само ред.

Монахиње се труде да држе „корак” са осталим светом – о догађајима ван манастирских зидова сазнају из штампе или са друштвених мрежа. Претплаћене су на „Политику”, а имају и два компјутера, за млађи свет, као и мобилне телефоне.

Чуда светог Лазара

У раваничкој цркви налази се ковчег са моштима светог кнеза Лазара. После Косовске битке он је сахрањен у Цркви Светог Спаса у Приштини, а 1391. Кнегиња Милица је тражила да се пренесу у Раваницу. Мошти су ту биле све до 1690. године, када су бежећи од Турака раванички монаси понели ковчег са телом кнеза Лазара ка Сент Андреји. Предања кажу да су ковчег носили пешице 40 дана. Седам година касније, раванички калуђери одлазе на Фрушку гору и тамо обнављају запуштени манастир Врдник којем дају назив Раваница. Ту преносе мошти светог Лазара где остају око 250 година. У Београд су пренете 1942. године, да би их 1988. монаси понели у Раваницу. У манастир су пренете у част јубилеја – 600 година од Косовске битке 1989. године. После тога, прича игуманија, забележено је неколико случајева исцељења и оздрављења пред моштима светог Лазара.

Како је Раваница добила име

Постоје три предања о томе како је Раваница добила име. Према првом Милош Обилић је рекао кнезу Лазару који је често ловио у овом крају, „видех ондје леп заравањак (зараван), гради онде Раваницу цркву”. Према другој верзији манастир је добио име по Равном, како се Ћуприја звала у доба Римљана, док треће предање назив манастира везује за истоимену реку која протиче овим крајем.

Политика, Дејана Ивановић

Тагови: , ,

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.