ЗАДУШНИЦЕ НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ: Албанци се уздржали од инцидената због гласања у Паризу

ИСКРА на Фејсбуку
Фото: Политика

Фото: Политика

На улазу стоји полицајац који, у мали бели блок, дискретно записује таблице аутомобила који се паркирају на изрованој улици која води до приштинског гробља. Задушнице су и овде се јуче очекивао већи број посетилаца, али оваква пажња није протеклих година била уобичајена. Она је последица кампање у албанским медијима о томе како расељени Срби планирају да наведу и испровоцирају Албанце да изазову инциденте како би их, пред гласање у Унеску, приказали као вандале.

Одмах иза капије на гробљанској клупи седи Александар Јанићијевић, један од најстаријих српских становника града, дотеран и љубазно осмехнут.

„Добро смо Драгица и ја, знате. Године су прошле и нису биле лаке”, каже онако успут, не занимају га изјаве. Излазак за задушнице и на ово гробље за њега је сусрет са својим градом, с лицима која само тада може видети и срести. Достојанство којим је победио зло и самоћу зрачи из овог човека у чијем бистром и свежем уму живи огроман број уништених чињеница једног етнички очишћеног града.

Он је, вероватно, последњи живи Приштевац који је, као дечак, дочекао кнеза Павла Карађорђевића кад је овде отварао нову зграду Гимназије. Чим је стигао аутобус с расељенима из Београда Александар их дочекује као да су му дошли у кућу.

Неколико година пре тог давног доласка кнеза Павла у Приштину је, из Херцеговине, стигла породица Смиљанић. Њихов потомак, Гордана, три године долази на ово место и не може да нађе хумку својих предака. Данас је успела: „Све је било у врзини, дођем тако и ходам, ходам као избезумљена около, три године”. Радила је у „Енергопројекту”, путовала по Африци, а требало јој је три године да пронађе деду и баку, Спасоја и Мару, сада испод њихових слика горе две велике воштане свеће, први пут од 1999. године.

Већина овде неког тражи, јер онај ко не може да дође, „задужи” неког од својих суграђана да пронађу споменик и запале свећу. То брзо кретање и грозничаво читање имена, завиривање у поломљене споменике и склапање расутих имена и презимена траје неколико сати. Један део гробља је очишћен један, јуче на задушнице чисти, сече и реже дрвеће неко локално, албанско комунално предузеће. Притиснути позивима, вероватно, нису имали друго решење него да се појаве.

Тамо где није очишћено, пробијају се кроз шикару само најупорнији и они који сигурно знају где се неки гроб налази. И свештеник приштински Дарко Маринковић, који дели самоћу и издвојеност своје градске пастве, тражи неког Крајишника сахрањеног овде и не може да га нађе.

„Сваке године је све ужасније и ужасније. Године пролазе време чини своје, шта да очекујемо да може да се уради од оваквог гробља да се некако заштити, конзервира, није ми јасно. Све буја, па и ове велелепне зграде око гробља које се подижу и које зврје празне, али то је живот”, каже Љубиша Танасковић, директор Галерије уметности, некадашњег култног културног места у граду.

„У пензији сам, иако још обављам функцију директора и чекам од 2009. године да ме неко разреши. Не сликам, немам услова и снаге, спремам изложбу Косова и Метохија у делима ликовних уметности.”

Танасковићу је јуче у Дому културе у Грачаници враћена слика „Газиместан”, настала деценијама раније. Њу је у ову установу, однекуд из Приштине, донео неки Албанац уз образложење да им се не свиђа српски споменик па су је „бацили на смеће”. Смеће се накупило иза споменика породице Љамић, а рупа од НАТО бомбе, поред обновљене капеле, још се види, није затрпана шибљем и растињем које се у њу баца. Код споменика француским војницима страдалим 1918. вијори се на јарболу француска застава, одмах до њега је споменик српским ратницима, али српске заставе нема.

После толико времена излазак на гробља у покрајини је постао нека врста догађаја од јавног, друштвеног значаја, чак и за Албанце. Највећи је проблем у Ђаковици где до сада готово ниједан долазак није прошао без инцидената.

„Извели су сву полицију коју су имали на улице и није било никаквих инцидената”, каже професор Саша Ђикић који се јавља из Петровца, Љуг Бунар код Ђаковице, где је парастос служио дечански јеромонах Петар Ројевић. Професор Ђикић, пореклом из Ђаковице, своје јављање завршава речима: „Да ми је да могу да понесем овај мирис!”

Расељени из Обилића били су на гробљу, па су онда у Грачаници организовали промоцију књиге Драгослава Ћетковића и Бранка Инића „Век постојања и развоја комбината Косово у Обилићу”, где се говорило о производњи струје, о судбини некадашњег гиганта и основе развоја овог краја.

Свако са својом муком, идејом, мирисом и сликом завичаја, чека да се дође, па макар и на тих неколико кратких и недовољних сати.

Политика

Тагови: ,

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.