ЗАБОРАВЉЕНИ ХЕРОЈИ ВЕЛИКОГ РАТА: Како су поручник Јоксим и коњ Звездан преживели голготу

ИСКРА на Фејсбуку
Фото: Политика

Фото: Политика

Када је завршио Војну академију у Београду и стекао чин коњичког потпоручника, Јоксим Марковић, рођен 1885. године у Горњем Штипљу код Јагодине, добио је службу у Смедереву. Није ни слутио да ће стечене вештине убрзо користити у балканским, потом у српско-бугарским ратовима, али и у Великом рату. Већ 1912. године добио је чин коњичког поручника и постао командир коњичког вода. Иако га никада није упознао, Рајко Марковић из Јагодине, Јоксимов праунук, још памти приче о њему које му је испричао деда Благоје.

– У Кумановској бици српска коњица направила је такав продор да су се Турци запрепастили. Како је два дана падала киша, а Турци имали муницију са металним чаурама, она је зарђала на бојишту. Наша војска била је опремљена пушкама „маузер кока“, чија је муниција била са месинганом чауром. Деда је причао да је наша војска заробила елитну турску јединицу из такозване Низамске дивизије. Наши официри одлучили су да турским официрима врате сабље, јер су оне част за војнике, и испрате их музиком. Турци се тада зарекли да никада више неће нападати Србију. Тако је настала музика „Низамски растанак” – прича Рајко.

Приликом наставка ослобађања Србије, Јоксим је кренуо ка Косову и Метохији. Пошто је коњица била претходница српске војске, био је међу првим војницима који су на Газиместан поболи заставу. Јоксим је причао да су сви војници клекли и пољубили земљу, јер су је ослободили после 480 година. Овај храбри ратник потом је учествовао у српско-бугарским ратовима, у оквиру којег је најкрвавија била битка на Брегалници. Кући се вратио 1913. године, али је већ наредне поново био на бојном пољу.

Јоксим је на Газиместану добио споменицу „за освећено Косово“, за исказану храброст у српско-бугарским ратовима на Брегалници је стекао орден за храброст „Милош Обилић“, у Церској бици зарадио је орден за храброст „бели орао“, а за изузетно исказану храброст приликом пробоја Солунског фронта награђен је „Карађорђевом звездом“. Занимљиво је да је овај орден могао да добије само онај кога предложи цео пук.

– На самом почетку Великог рата официри су већ били активни. Уследила је мобилизација редова. У свим местима зачула су се звона, војници су знали свој ратни распоред и с песмом на уснама одлазили су у своје команде. Била је то једина мобилизација која је имала одзив од 98 посто, што није забележено у свету – додаје Рајко.

Пошто је Јоксим био на Дрини, прва битка у којој је учествовао била је Церска. Према његовим причама, Цер је буквално био прекривен лешевима, међу којима су доминирала тела аустроугарских војника. Српска војска је мање пострадала у самој борби, али ју је убрзо покосио тифус. Јоксим се, срећом, није разболео.

Како је био у Другој армији војводе Степе, „држао“ је десно крило према Бугарској. Док је коњица током јуриша увек била прва, приликом повлачења била је последња, јер је штитила одступницу српске војске. Када су стигли у Драч, Италијани су убили око 10.000 коња, јер нису хтели да их превозе бродовима. Јоксимовог вранца Звездана, који је носио поверљиву архиву, успели су да укрцају у лађу са неколицином преосталих коња. Није било војника који није плакао, јер су им то били ратни другови, а врисак рањеног коња никада не може да се заборави. И док је Звездан путовао ка Команди, Јоксима су одвезли на острво Видо, јер је био исцрпљен од војевања.– На острву смрти болесни војници спавали су под шаторима. Прадеда Јоксим је гледао како сваког јутра износе по два-три преминула војника. Најпре су их покопавали, али када више није било места за сахрањивање, убацивали су их у бродиће и бацали их у море, односно „плаву гробницу“. Срећом, прадеда је преживео и отишао у Солун, где га је чекао Звездан – каже Рајко за наш лист.

Тада је поново формирана српска коњица, брзометне пушке „маузер“ замењене су француским „лабелом“, промењене су униформе. Јоксим је сину Благоју причао да је војска плакала када је мењала оружје. Почело је формирање Солунског фронта. Током пробоја Јоксим је био рањен, али се опоравио после двадесетак дана.

– Српска војска је за непуних 45 дана од Кајмакчалана стигла у Београд. Када је ушао први ескадрон, улице су биле посуте цвећем, а од окупљеног народа нису могли да прођу. Сваки коњаник добио је пешкир, као да иде у сватове. Када је краљ Петар ушао на двор газио је по немачким и аустроугарским заставама, причао је прадеда – вели Рајко.

Јоксим је преживео голготу и из рата се вратио с чином капетана прве класе. Нажалост, уместо да настави службовање у војсци, он је, као и велики део врсних официра који су припадали струји генерала Живојина Мишића, која није била присталица југословенства, морао да се пензионише. Отворио је продавницу у родном селу и постао добар домаћин. Са супругом Рајном добио је кћерку Буду и сина Благоја. Преминуо је 1951. године.

Политика

Тагови: ,

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.