ЗАБОРАВЉЕНЕ ХЕРОИНЕ ИЗ 1999. ГОДИНЕ: Како је стотину жена бранило земљу од НАТО

ИСКРА на Фејсбуку

Фото: intermagazin.rs

Заборављене девојке и мајке које су обукле униформу, током бомбардовања Jугославије 1999. године. Већина заборављена у „евиденцијама војних одсека“.

Жене добровољци, њих више од стотину, бранило је Србију у НАТО бомбардовању 1999. годину. Спискови хероина које су обукле униформе, нажалост, никада нису сређени после рата. Неке од њих дале су живот, али само Слађана Станковић из Ниша није заборављена – има улицу у свом граду. Ових дана обележиће се годишњица њене погибије.

Крајем марта 1999. из околине Ниша кренуло их је 16. На Синђелићевом тргу број 2, у просторијама Удружења бораца у овом граду, сачекале су нас три…

Весна Станковић је сестра покојне болничарке Слађане. Каже, на почетку, да је иза сестре остала улица у насељу Брзи брод, брак од десетак дана са руским добровољцем, капетаном Јуријем Осиповским, и непребол мајке Вере којој се Слађана још указује у предвечерја пред кућом у Кутини. Отац Верољуб умро је пре времена – од туге.

Биљана Станковић сећа се да је у добровољце отишла из гнева. Радила је као диспечер у градској такси служби када је првих дана рата схватила да поједине колеге не смеју ни да приме вожњу док траје узбуна. Као партизанско дете, „васпитана погрешно“, отишла је у војни одсек.

Марија Милић имала је свега 19 година када је осетила како боле неправда и страх. Отишла је добровољно и била рањена код Лапушпника. Поштеду од 12 дана није искористила већ се вратила на положај. Када је на крају дошла кући, сачекао је очев шамар. Каже, заслужила га је!

Ниједна од три даме после рата није постала миљеник среће. Напротив. Ипак, то је друга прича.

– У то време имали смо дисконт и кафић у граду – почиње причу Слађанина сестра. – Увек је ту било људи, дискутовало се о светској неправди и Слађа је све што чује упијала. Она је била храбрија од свих нас у породици. Отишла је у војни одсек и вратила се кући у униформи. Сећам се, пред полазак, отац јој је наместио упртаче, а ја јој подсекла нокте да може да пуца…

Слађана је била болничар у Призренској бригади. Пре него што је положила живот, спасла их је на десетине. Тог 5. јуна, усред бомбардовања Паштрика, у санитетском „пинцу“ возила је двоје тешко рањених. На путу ка болници упали су у баражну минобацачку ватру из Албаније. Возило је погођено и на месту су погинули рањеници и возач. Слађану су руски добровољци који су са висова гледали трагедију, пешке носили десетак километара низ планину. Умрла је на рукама капетана Јурија Осиповског, са којим је ступила у брак десет дана раније. Венчали су се у манастиру Светих архангела у Призрену. Кум је био командант бригаде генерал Божа Делић.

– Руски добровољачки одред, њих око 30, био је на сахрани – сећа се Весна. – Зета смо тада видели први пут. Официр није много причао. Отишао је сам у тржни центар у Калчу и купио јој је венчаницу розе боје у коју смо обукли Слађу. Пред нама Јуриј није плакао. Остао је у Нишу шест месеци после рата, свакодневно обилазећи гроб. Јавља се сада из Минска, пита да ли нам нешто треба. То је требало да нам омогући држава.

Биљана Станковић говори да је као и Слађа из истих разлога кренула у рат. Уз њу, пошла је и најбоља другарица Радмила Анђелковић.

– Када сам дошла пред војни одсек и видела десетине људи и жена са децом која плачу, ништа ми није било јасно – почиње своју причу ова жена. – На шалтеру сам схватила да 90 одсто ових што је довело жене, у ствари, кукају да не иду на Косово. Ускоро, обрела сам се на Паштрику, у селу Дамјане, у јединици од седамдесетак добровољаца.

Некадашња такси диспечерка приповеда да је убрзо пребачена у команду Војне полиције у Кушљин изнад Призрена. Радила је као административац. Другарица Радмила отишла је у центар везе. Иако није водила борбу са НАТО нити са терористима, Биља вели да је ратовала са „нашима“.

– Данас се то зове „сексизам“, а тада се звало добро васпитање – прича кроз смех ова жена. – Долазили су војници, покушавали да затуре и „неслану“ шалу, те сам их морала учити реду. Официри су заиста били коректни.

На обронцима Паштрика Биљана се, каже, добро снашла. У почетку најбитније јој је било да прикупи лекове, завоје и конзерве. Када је Делићева бригада изашла на положаје, у албанским селима затекли су десетине озиданих терористичких бункера пуних медицинских залиха и конзервиране хране. Тих дана, у својој соби складиштила је, каже, ову заплењену робу за коју ће се показати да је била и те како потребна.

И данас, бивши борци Призренске бригаде причају како се код Биљане ишло као у интендантуру. Увек је било сапуна и воде, цигарета…

– Хтела сам да зарадим поштовање бораца – наставља наша саговорница. – Према Србима не вреди бити безобразан, јер онда… Мени рецимо није био проблем да свако вече, и то свима који донесу, перем чарапе. Једно јутро, затекла сам борца, Рома, како плаче док се обува: „Биљо, мени никад нико у животу чарапе није прао“ – признао ми је… И тако, зарадила сам поштовање.

Станковићева је на Косову такође ступила у брак. Заљубила се у добровољца Бранислава из Ниша. Свадба је била 2. маја. Гости су били „хаубичари“ са оближњег положаја, људи из команде, али и сви који су се затекли у близини. Пушке су биле остављене ван дворишта и Биља се сећа да је прошло као усред мира.

– Од моје и Бранислављеве свадбе остао је видео-запис од пет минута који је емитовала нишка ТВ 5 – прича нам даље. – Све остало је нестало у бомбардовању команде у Кушљину 22. маја 1999. То је био почетак авионских тепих удара из америчких Б-52 који су равнали све изнад Призрена где су посумњали да има српске војске.

Када је погођена команда, Слађана се налазила у соби на првом спрату. Кућа је имала три плоче и срећом пројектил није ударио право кроз њено одељење.

КАП КОЈА ЈЕ ПРЕЛИЛА ЧАШУ

Милићева је тинејџерка од 19 када је почело бомбардовање. Пушка је никада није интересовала све док, како каже, физички није осетила да све људе око ње тог пролећа „боли“, јер ће неко доћи да их казни за нешто зашта нису криви.

– Кап која је прелила чашу дошла је из комшилука. Пре него што ће пасти прве бомбе у близини мог дома, једна кућа је променила власника. Уселио се Србин са Космета. Да ствар буде гора, „хвалио“ се да му не пада на памет да се враћа. У бесу сам отишла у војни одсек.

ЗАБУНА СА БИЉОМ

Биљана Станковић, такси диспечер, у рат је отишла са презименом Ђорђевић. Када је у мају после свадбе са Браниславом дошла на три дана одсуства, уместо да јој честитају, колеге је умало нису тукле.

– Добровољка истог имена Биљана Ђорђевић погинула је првог дана рата, мислим у бомбардовању оне команде у Куршумлији. Њено име је изашло на црној табли војног одсека и таксисти ко таксисти, који све знају, сазнали су и за то. Срећом те се нико није усудио да зове моје!

intermagazin.rs, novosti.rs

Тагови: , ,

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.