ВЛАДИМИР С. КОСТИЋ, ПРЕДСЕДНИК САНУ: Меморандум није библијски грех

ИСКРА на Фејсбуку
Фото: Политика / Т. Јањић

Фото: Политика / Т. Јањић

„Рећи некоме ко има 62 године да је млад спада у домен цинизма. Ја сам, сем мог оца, који је изузетак, најстарији Костићу добрих 10 генерацијаУ том смислу сам метузалем према ономе што ми је генетика дозволила.”

Нови председник Српске академије науке и уметности (САНУ) Владимир С. Костић духовито, у првом интервју „Политици”, одговара на питање да ли му је то што је представник млађе струје у САНУ помогло да на недавним изборима за ову функцију победи остале кандидате, знатно старије од себе.

За многе у Србији је САНУ прво политичка, па научна институција. Шта мислите, да ли сте дошли на чело научне и културне или политичке институције?

Они који претпостављају да је САНУ политичка институција заправо греше. Академија је примарно научна и уметничка институција. Чак наслови осам одељења не дозвољавају претерани излет ни у шта друго сем у науку и уметност. На томе почива идентитет и дигнитет Академије. Људи не схватају да САНУ није хорско друштво, него скуп појединаца, од којих је сваки биран због својих постигнућа у некој области. У Академији се налазе људи који имају своје ставове и понекад их врло јасно, рационално, а понекад и агресивно испољавају. Нико их не може натерати да мисле на један начин.

Да ли ово мени говорите као алиби зашто се глас Академије чешће не чује? САНУ се често оптужује за ћутање или шапутање у приликама када је њен глас требало да се чује.

Нема алибија, то је једноставно тако! САНУ не шапуће. Шта год ја сада кажем, због извесних хипотека које САНУ има, ви ћете рећи да је самоодбрана, али није то у питању. Годишње се овде одржи на десетине симпозијума, састанака, изложби, концерата. Одбор за село одржао је пре два дана важан симпозијум о ревитализацији села. Усуд и живот САНУ није само „велика политика” него и мале ствари које чине мозаик тог живота.

Мислите ли да се предлози са симпозијума Академије довољно чују међу политичарима и онима који одлучују?

Не, али такав целокупни политички концепт у Србији траје јако дуго: много гласова се не чује. Уместо на појединачној одговорности, оглашавању о малим стварима, ми непрекидно понављамо наше неурозе и конфликте о великим и страшним проблемима. Прихватам да се Академија није на довољан начин оглашавала: можда је потребно да узме и мегафон! Покушаћемо и то да урадимо.

Које су то друштвене, политичке, економске, научне, ванредне или редовне околности у којима САНУ треба да се огласи, изда проглас или да се умеша?

Претпостављам да међу члановима Академије постоји став да Србија треба да буде демократска земља, у којој ће постојати изграђене и дефинисане институције, а не моћ појединаца, Србија у којој ће се прихватати основни грађански постулати европског друштва, земља одговорне социјалне правде. Ако дође до нарушавања тих битних елемената, који нарушавају виталност и историјски континуитет овог народа, Академија ће свакако умети о томе да проговори.

Да ли до овог часа, по вама, та виталност није била угрожена с обзиром на тешке материјалне прилике у којима живимо, па сте зато ћутали?

Да проговоримо о чему? Против сиромаштва у друштву? Да у јавност изађемо са великим паролама: желимо да будемо богато друштво срећних људи, које ће сви поштовати. Али, каква корист од тога? Покушаћемо да у мозаику малих ствари дефинишемо путеве који ће нам омогућити да једног дана нехотице и неприметно постанемо богато друштво, да обезбедимо мале кључеве за можда велика врата, која ће нам дати одговорe у ком правцу треба да идемо.

Да ли је случај „Меморандум” САНУ оставила иза себе?

Несумњиво да је Меморандум оставио једну озбиљну и тешку сенку над свима нама. Али, да ли је то библијски грех, па треба седам генерација академика да изумре, да неко не би постављао таква питања. Зна ли јавност шта је уопште Меморандум? То је отуђени или украдени документ, који Академија никада званично није прихватила, документ који је требало да илуструје да та конзервативна и традиционална десетерачка елита заправо не заслужује никакво поштовање, јер је са рукама у крви. При томе се заборавља да су прве институције демократског отпора у Србији деценијама били управо чланови САНУ.

Како коментаришете отворено писмо композиторке, академика Исидоре Жебељан да у САНУ постоји политички жонглерај у служби дневне политике и да су често уважени чланови САНУ под притиском да у своје редове приме и оне који по својим стручним и моралним квалитетима не заслужују да постану чланови САНУДа ли сте ви осетили такве притиске?

Искрено, лобирање постоји, али се чланови бирају тајним гласањем, а ми се информишемо појединачно. Нисам чуо за дневнополитичко жонглирање, али сам осетио да постоје непринципијелни притисци, којих се сви званично одричемо и гадимо. Академија је променила статут, што је мало позната чињеница, па су плодови лобирања много тежи. У томе учествују и медији, наручују се интервјуи, а онда се гласно постављају питања зашто неко није изабран, а не поставља се питање тражених квалитета. За академика није изабран један Црњански, а биће изабрани људи који су о њему писали есеје. Да ли је то грех Академије? Да!Биће и других грехова академије, али морамо да уводимо механизме да тих грехова буде што мање.

Дакле, Исидора Жебељан је била у праву?

Она је жена високих моралних вредности, препозната у свету, увек ћу се лично замислити над њеном сваком изговореном речи. Оно што је рекла није бесмислица, али упозоравам да Академија није скуп манипуланата, како некад покушавају да нас представе. Напротив, то су у већини одговорни и озбиљни људи, који знају да је сваки преседан бумеранг који се враћа.

Прихватајући се места председника САНУ изјавили сте да је вршење дужности данас „монументални мазохизам“, као и да имате многобројне стрепње и страх како ћете водити ову институцију. Чему страхови? Зашто мазохизам?

Јавна функција у Србији повезана је са једним сталним оспоравањем, фалсификатима, подметањима, чак и лажима. Оговарају се породица, деца, измишљају се политичке везе… Почнете да сумњате да ли је могуће коректно и одговорно вршити неку јавну функцију. Наравно, прво сам рекао да сам се уплашио сопствене претенциозности да баш ја могу да будем на челу САНУ, али сам сматрао да сам дошао у године када више немам права да одбијам јавне функције. Годинама сам трпео примедбе да сам егоистично гледао своје интересе бавећи се искључиво науком, сабирајући папире и цитате. Данас сам понудио свој социјални ангажман.

Шта мислите о одливу мозгова и генерацијама најобразованијих младих људи који и одлазе из Србије?

Ужаснут сам тиме и сматрам да је то један од највећих пораза нашег друштва. У Србији се упорно гради атмосфера у којој се деца васпитавају са поруком да је живот негде другде. То није тачно. Са својом породицом и децом сам живео у иностранству и вратио сам се не из патриотских разлога, него сам направио животни биланс и схватио да ћу неке ствари урадити лакше овде. Свет о којем размишљамо није оно што видимо кроз телевизијске серије. Људи не знају да се у Америци, после Јапана, ради највећи број радних часова недељно. Није лако младима, њихов одлазак се не може осуђивати и, тражећи свој пут, они на то имају право. Али, наша обавеза је да им направимо „место под сунцем”. Волео бих да могу да им кажем: не идите у свет, хајде да заједно свет доведемо овде!

Како сте прихватали чињеницу да смо две године заредом рангирани као здравствени систем на последњем месту у Европи?

Не верујем да смо последње здравство у Европи. Ентузијазам лекара далеко надмашује услове у којима се ради. Слажем се да постоје огромни проблеми. То што велики део становништва нема здравствено осигурање и књижицу оптерећује медицину, али не одређује квалитет. То је политичко питање.

Као неуропсихијатар, како оцењујете ментално здравље наше нације?

Држим се флоскуле: сачувај ме, боже, генерализације. Али, искрено, у појединим раздобљима у амбулантама, у разговорима са пацијентима, тачно се може осетити неко згушњавање енергије, или љутње и унутрашњег беса. То је мој интуитиван осећај, због којег ће неко рећи: изабрали су врача за председника Академије. Ово друштво нема страх од стреса, јер су шокови судбина овог народа. Постали смо отпорни на стрес, али смо изгубили поверење у институције и лидере. Чини ми се да сада постоји и нека егзистенцијална анксиозност, јер време и околности више нико не разуме. Био сам Титов пионир: веровао сам да живим у најбољем од свих светова. Имали смо ту илузију, а сада расту генерације које таквих илузија више немају. Губитак тих илузија ће, надам се, направити способније и прагматичније генерације.

Шта сам рекао о писцима Меморандума 

У интервјуу за „Политику” који сам дао 21. априла, тумачећи моју изјаву о Меморандуму, један број добронамерних читалаца је схватио да сам, мислећи на писце Меморандума употребио флоскулу „конзервативна и традиционална десетерачка елита заправо не заслужује никакво поштовање, јер је са рукама у крви”. Такво тумачење је потпуни контрапункт осталом делу одговора: мој циљ је био да укажем да је инструментализација једног недовршеног документа коришћена као основ да се та елита (а пре свих чланови САНУ) лажно представи као „конзервативна.. десетерачка… са рукама у крви”.

Владимир С. Костић, председник САНУ

Коначно сам купио мобилни

И, за крај, да ли ћете сада, као председник САНУ, набавити мобилни телефон? Имате ли разлоге да га и даље не користите?

Набавио сам га. Умберто Еко у свом есеју каже да мобилни телефон треба да носи само типични „јес, мен” данашњице који мора да се јави када га неко зове. Он духовито наводи групе које морају да га носе, на пример чланови трансплантационих тимова или заводници, да би координисали своје активности. Пошто нисам ни једно ни друго, моје одбијање је било плод уверења да су тренуци самоће лековити и инфантилне потребе да се сакријем да нико не зна где сам (као деца испод стола). Изгледа да су ти дани среће бесповратно изгубљени.

Политика, Оливера Поповић

Тагови: ,

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.