ВЛАДИКА ЛУКИЈАН: Власти, режими, народи пролазе, а оно што се веже за вечнога Бога, то ће вечно трајати

ИСКРА на Фејсбуку

Фото: pravoslavie.ru

– Ми смо симбол трајања. Власти, режими, народи пролазе, а оно што се веже за вечнога Бога, то ће вечно трајати – поручио владика Лукијан из Призрена.

Христос Воскресе, Ваше Преосвештенство! Ево нас у Призрену, сабрани у капели Светог Николаја Жичког и Охридског, на дан када се обележава Пренос његових моштију. Реците ми, како то да Ви баш на данашњи дан дођете овде у Призрен из далеке Сентандреје и да служите Литургију?

Свакако је све по Божјој вољи било. Лепо је кад је човек жедан да се напије добре воде, а ако оћеш да се напијеш добре воде идеш на извор. Па тако и неко ко живи у Сентандреји дође у Призрен на извор, да види каква је та вода и где су ту воду пили наши пре 300 и више година. И зато, ево патријарх наш нас позива: ,,Ајде владике све на Косово и Метохију, у Пећи да се почне сабор! У Пећку Патријаршију! Где би логичније било него у Пећи да се почне. Сад има неке владике који увек трче напред, и воле да буду овде. А зашто воле да буду овде? Не само због светиња, него и са овим светом и са нашим пастирима и са народом нашим, богословима. Тако, немојте да замерите и кажете ,, шта је овом Лукијану сад пало напамет да дође чак тамо из Сентандреје“. Имам јаке разлоге: овде су наши корени, а ја оћу корен, нећу лишће, и то нам треба, и то нам фали.

Иако ово није Ваш први долазак овде, на Вашем лицу се изнова види радост при сусрету са светињом нашег великог Цара Душана као и са ђацима Призренске богословије?

Необјашњиво је то што вуче човека тамо да дође где је, како каже песник,, Семе клицу заметнуло“, ту. Поготово овде у Светим Аранђелима, код Душановог гроба, и у његовој задужбини. Многи би народи волели да имају таквога великана у своме роду, као што је наш цар Душан, који је био заиста један врло мудар владар и за своје време много испред осталих европских владара, човек који је држао јако до своје вере и зато ево овде и стојимо поред ових монументалних, засад само темеља, остатака, ове задужбине Светих Архангела. Друго, он је човек који је осетио шта се спрема Европи и Балкану, па се трудио да заустави ту поплаву са истока, а онда и дао је тај просвећени Законик где је и самог цара и царицу ставио под слово закона. Заиста, једно велико име нашег народа. С друге стране, оно што смо мислили, по људски, да нећемо више имати прилику да се сусрећемо са призренским богословцима, ево ипак, опет је Божја воља таква, да се овде, данас на литургији, ори песма призренских богословаца. Нису они сви одавде, ал ће се вратити у своја места и сви ће добити оно лепо име ,,Призренац“.

На Литургији сте освештали колач и жито, које је игуман Михајло са малим архангелским братством принело Св. владики Николају. Са пуно љубави сте беседили о ,,златоустом проповеднику Васкрслога Христа, путовођи рода српскога кроз векове“, како се између осталог пева у данашњем тропару?

Да, опет по промислу Божјем, светитељ којег данас празнујемо, Свети отац наш Николај Лелићки и Жички, дошао је баш у време када је почело у Европи велико отпадништво од вере и то пре свега отпадништво од вере међу Словенима, па међу православнима можда и најжешће, под великим пристиском. Појавио се покрет Богомољаца, који је испочетка био стихијски. Ту и тамо појавили су се људи који су били Боготражитељи, жедни вере и никад им није доста ни молитве, ни литургија, ни читања Светог писма. Али без да се то каналише у једну велику реку, то би била заиста стихија. Појавио се ту наш светитељ, отац Николај, који је успео да покупи богомољце, а није било једноставно, јер Срби су твдоврат народ. То је први Св. Сава искусио, прво у својој кући, а онда и даље када је морао стално да мири, стално да иде међу народ. Није могао да владикује у својој резиденцији, па да иде да служи, па да се врати у своју резиденцију. Стално је морао бити међу народом и стално, као миротворац, мирити и не само своју браћу, него и остале. А отац Николај појавио се у Америки, онда када је требало помоћи Србију, која је била на коленима и која је била у ропству и када је требало у Првом рату повести борбу за ослобођење. И после тога, богомољачки покрет, који је улио нову снагу духовну, пре тог великог безбожништва, које је после Другог светског рата наишло на нашу Цркву, не толико на остале вере у Југославији, колко на нашу Цркву. То су људи и жене, обични ратари, домаћице, који су следовали глас пастира, познали су пастира ,,види ово није најамник, ово је заиста пастир, који је предводник, и зна своје по имену“. Имао сам прилику да сам живео са таквим људима као парох у Шумадији, после и у Хрватској, у Славонији, где сам слушао о Дивану из Дивостина владике Николаја и многа друга сведочења.

Ви сте, Преосвећени, били у Америци после владике Николаја и тамо су вам људи о њему причали?

Нажалост, нисам га упознао, био сам дете, када је он умро у Америци, свакако са раном у души, јер је видео у каквим је страшним оковима атеизма његов народ остао у отаџбини, молећи се стално, сваки пут Богу за свој народ. Али Господ је дао своје време, да то дође и даће своје време кад буде требало. Кад сам отишао у Америку, био сам, као и многи протеран, упознао сам једну фамилију нашу у Чикагу и дали су ми једно писмо. Узо сам да читам то писмо и каже ,,Драга сестро, пишу твоји да си ослепила и да више не видиш сунца, ни дан ни ноћ, и за тебе је сада само ноћ. Али, теби је Бог отворио друге очи, духовне очи, које немају сви и које су многи слепи за духовне ствари у овоме животу“. И даље пише пуно речи утехе, пастирске речи, и у потпису ,,Николај“. И добијем то писмо и чувам га данас, као и оног првога дана, као највећу светињу. И данас сам благодаран Богу и владици нашем Теодосију и вама овде што смо имали прилику, да овога дивнога дана литургијски прославимо нашег светитеља, закључујући то и са нашим обичејем, то је наше само, колач и жито за светитеља, коме нека Бог да, да га прослављамо у све векове и све оне који га прослављају.

Сада нам долазите из Будимске епархије, из Сентандреје, а некада су наши, одавде, одлазили тамо. Ваш долазак опет, представља обнављање, успостављање неке везе са Призреном, повратак?

То је враћање коренима. Џабе ми тамо имамо лепе гране и лепе крошње у духовном смислу, ако смо одсечени од корења. И човек стално треба да каже себи ,,немој се ти узносити над корењем, не носиш ти корен, већ носи корен тебе“. Тако и ми тамо чујемо,, Ми смо Европа“. Џабе ти је! Корен ти је овде. Одсеци се па ћеш видет шта ће бити с тобом, неће те бити. Мислићеш да си жив, а већ си мртав. Знаш оно кад посечеш тополу, она је одсечена, а још тера ластаре тамо неке. Она је мртва, а не зна да је мртва. Тако, ако се ми одсечемо од Косова и Метохије, нема нас. И зато је потребно да се увек и увек враћамо својим коренима, и овде у Метохији пре свега, одакле је кренуо патријарх Арсеније са народом и поготово Призренцима, који су се настанили у Сентандреји и подигли светиње. Са свих страна света долазе људи да виде шта су то Призренци направили кад су стигли у Сентандреју. Има су чим да изађемо и пред Бога и пред људе и да се дичимо са тим Призренцима, који су оставили такав аманет и такав духовни траг иза себе.

Да ли наших Призренаца и данас има у Сентандреји и како Срби уопште живе тамо?        

Ми смо у хришћанској држави и нас гледају као историјску религију, и по закону смо заједно са остале три религије протежирани: са римокатолицима, реформатима и јеврејима. Ми смо четврта религија која се сматра као државна и помаже нас заиста власт. Сад, с друге стране, асимилација чини своје. И тако, ти наши Призренци када су дошли као способни људи и трговци, путовали су по целом тадашњем познатом свету, а женили су се са оним девојкама које су нашли, а то су биле Мађарице. А знате да деца говоре матерњи језик. И тако је асимилација веома осетна. И онда близина града, људи су отишли у град и тако да је гро нашег становништва сентандрејског на десет километара одатле у Будимпешти.

Служите ли Литургије на још неким местима осим у Сентандреји, где вам је седиште?

Ми имамо тамо, у Будимској епархији, негде 40 храмова и два манастира, и ја служим углавном у свим црквама, па и тамо где више нема нашег света, скупљамо се годишње овако једанпута. Сви се договоримо кад ћемо да дођемо и моји свештеници и ја и моји калуђери, и народ свакако. Некако одржавамо ту духовну везу и традицију са оним генерацијама које су биле пре нас.

Планирате ли да, у оквиру посете Косову и Метохији, обиђете још нека места и шта је то што бисте највише волели да видите, обиђете у Рашко-призренској епархији?

Овде ми је све драго и некако неки унутрашњи зов срца и душе вуче овде, на ову свету земљу, на Косово и Метохију. И волим да видим, ако Бог да све светиње у Призрену, да видимо и да посетим, са мојом пратњом, манастире Дечане и Пећку Патријаршију, ако буде прилике да у њима служим и наравно манастир Девич, обавезно, то је светиња којој нема равне. Волео бих да видим и друга места где нашег света има, Ораховац, Велику Хочу, где знамо још од раније, па и из тих повеља царских да је ту наш свет и да су ту наши корени.

И овде сте у манастиру имали прилике да се сретнете са неким Србима из Ораховца и Призрена. Од њих сте имали прилике да чујете да их је мало остало?

Мало нас је и у мојој Епархији, и свуда је данас слично. Али дешавало се много пута и кад нас је било више нисмо много постигли. Од бројности је важнија опредељеност оних који су ту. На много места сам виђао мало људи, али су то били заиста прави хришћани, хришћанке, хришћанске породице, домаће цркве. Треба се помирити са чињеницом да је тога у свету мање, али нека има, и најлепше је кад видим да овде има и подмладак. И много зависи како се тај подмладак васпитава, учи, подиже. Док сам гледао малог Атанасија из Ораховца и ове наше богослове, сетио сам се како су нас учили кад смо били деца: ,,Пази кад идеш на вашар да купиш буре! Ако сипаш у њега ракију, више никад неће бити другачије, него само ракијско! Или ако је вино – винско буре.“ Ако сипаш овако православље, заувек ће остати православно, нема то друго од њега да буде. То се тако чува и сачува, али сигурно није лако. Кад је лако било бити Србин и Православац? Па и ови кад су правили ту куле, чији се остаци виде, нису их из ћефа правили. Сигурно су им требале те куле, и Душану и свима.

Куле су свакако биле одбрана од великих сила, које су нападале. Мало пре сте, разговарајући са богословцима о Ћирилу и Методију, чије име носи Призренска богословија, споменули Хазаре, којима су ти наши словенски просветитељи ишли у мисију?

Лепо сте ме подсетили. Хазари су били један народ, који је имао своје царство и сви су од њих дрхтали. Осион народ, опасан народ и данас Хазара нема, а Словени, од којих су били Ћирило и Методије су остали. То показује да неки народи настану и да нестану са светске сцене, остану само у неком речнику хазарском. Све ово пролази, и свака сила и свака власт пролази. Али кад гледате те силе и моћнике данашње, од неких код којих се тресао цео свет, остаје прашина и пепео, не зна им се ни гроба ни ништа, остали су на некој страници уџбеника историје. Има ствари које су трајне, а то су ствари које се везују уз Бога живога. Са чиме си у браку са тиме имаш да живиш, како певају ћелијске сестре. ,,Сабираш ли земно благо“, у браку си са нечим што је пролазно, вежеш се за нешто што је пролазно. А вежеш ли се за вечног Бога имаш могућност да дођеш у вечност, у бесмртност.

И која би, на крају овог нашег разговора, била Ваша порука народу српском, одавде, из царског Призрена?

Из царског Призрена? Једна порука коју ја кажем и у Сентандреји: Ми смо симбол трајања. Власти, режими, народи пролазе, а оно што се веже за вечнога Бога, то ће вечно трајати. Можда се чини у једном моменту да се гаси и све то, међутим, у другом моменту нешто се догоди, опет све по Божјој вољи, и поново тај пламен се распламти. Наравно, мора се мало и помоћи Богу. И Бог нама помаже, и ми мало да помогнемо, у условном смислу, Богу. Па и на овај начин и ово – моја порука, онима који буду читали, да ми смо радосни, да имамо код кога да дођемо, и увек. А наравно, волимо да нас посете ови наши из ових крајева, да виде где је то Арсенијево јато гнездо свило у Сентандреји, на северу далеком.

Дај Боже, Ваше Преосвештенство, да се то јато опет сједини и да крене јединим правим путем, ка Богу.

Ја бих додао и да се врати. То се догађа и то може да буде. Наравно, битно је да смо уз Бога и да смо сложни.

                                                                                         На Св. Николаја Жичког, 3. маја 2017. године

Оливера Радић

www.pravoslavie.ru

Тагови: ,

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.