УМИРАЛИ СУ И НА ВИДУ: Страдање српских регрута у Албанији

ИСКРА на Фејсбуку
Фото: РТС

Фото: РТС

Најтамнија и најтрагичнија српска прича током Великог рата била је масовно умирање српских регрута на путу Албанске голготе. То су били дечаци узраста од 17 до 19 година који су поведени у повлачење без одговарајуће војне обуке, опреме и хране. Од око 33.000 младића који су кренули из Србије, на грчко острво Крф их је стигло 5.000. Њихово умирање наставило се и на Виду.

У повлачење, октобра 1915. године, поведени су и дечаци старости од 17, 18 и 19 година који су мобилисани као резервне трупе Војске Краљевине Србије. Они су поведени како би једнога дана попунили редове тада већ истрошене и десетковане српске војске.

Без одговарајуће војне опреме регрути су најчешће сурове албанске планина прелазили у опанцима и сељачким гуњевима. Многи нису имали ни војничке шаторе ни пушке. Није било времена ни за праву војну обуку.

Проблем је био и њихово снабдевање, односно, боље рећи, неснабдевање храном. Ови дечаци нису били у надлежности Врховног штаба Војске Краљeвине Србије, већ су били под ингеренцијом Министарства војног. Команданти неискусних трупа били су ратни војни инвалиди. У таквом стању и под таквим околностима је више од 33.000 српских војника кренуло пешице из Србије ка Албанији.

Првобитно је била идеја да се они из Призрена преко Дебра повуку ка Струги и даље преко Охридског језера ка Солуну. Мања група регрута успела је да прође овим путем пре него што су бугарске трупе пресекле пут и заузеле Стругу. Остали су морали да промене правац повлачења и да из Дебра наставе ка Елбасану, Тирани и Драчу.

Страдање ових дечака почело је већ на Косову. Постоје записи из Косовске Митровице који описују тежак и бедан положај ових дечака. Гладни, промрзли и збуњени лутали су улицама тог града у потрази за парчетом хлеба. Забележено је и да су многи од њих седели на митровачким улицама и плакали.

У већ истрошеним опанцима регрути су из Призрена пртили пут кроз снежне превоје албанских Проклетија. Језиви су призори који описују њихово умирање: завејани и промрзли остали су да леже у снегу, умирали су и последњом снагом изговарали једну једину реч: „хлеб“. Најстрашнији су записи који описују како ови изгладнели дечаци једу живо месо угинулих животиња.

„Већ смо наилазили на лешеве наших регрута у снегу крај пута… Ако би неки војник оставио коња да угине, одмах би се сјатила око њега група регрута и настало би масакрирање коња. Први би узимали оно што је најбоље, а остали оно што остане. Често се могло видети како регрут мало уз ватру пече ребро, а онда га данима носи у руци и глође.“ (књига „Голгота и Васкрс Србије“).

Са регрутима, путем од Призрена до Тиране, повлачили су се и аустроугарски заробљеници које је српска војска заробила током битака 1914. године, и они су поведени заједно са војском у повлачење. Имали су исту судбину као и српски регрути. Били су препуштени сами себи. Као и српски дечаци, јели су месо угинулих животиња, покушавали да негде пронађу парче проје и место крај ватре не би ли преживели.

Истим правцем повлачили су се и припадници Тимочке војске, који су тих дана водили и жестоке битке са Бугарима. Са севера је српску војску у Албанији нападала аустроугарска војска, а са истока, српске положаје у повлачењу су угрожавали Бугари.

Подаци говоре да су од 33.143 српска дечака, колико их је кренуло из Србије, у Тирану стигла њих 15.844. Велики број ових дечака остао је да лежи у завејаним албанским планинама, један број је дезертирао. Њихово умирање наставило се и током повлачења кроз мочварне пределе Албаније.

Регрути су у Албанију стигли међу првима, они су у Тирани били већ почетком децембра. У то време у Скадар, на северу Албаније, почињу да стижу прве трупе које су се повлачиле преко Црне Горе. Из Тиране, регрути и аустроугарски заробљеници, настављају ка Драчу и Валони. Ту настаје нова, можда још страшнија етапа њиховог страдања.

Италијанска војска је зауставила српске регруте у граду Фијеру и није им дозвољавала даље кретање ка Валони. Валона, коју су Италијани заузели још 1914. године, била је њихова главна интересна сфера у Албанији и сматрали су да присуство српске војске може да угрози њихове позиције.

Као образложење наводили су да су српски војници болесни од колере и да могу да пренесу заразу и на њихове војнике. Медицински записи из овог града говоре да колере међу регрутима није било.

И тако су српски дечаци, гладни и исцрпљени остали у албанском граду Фијеру да чекају дозволу за наставак пута. У том чекању, масовно су умирали. Лекари су у напуштеном конаку Омер-паше у Фијеру направили импровизовану болницу за ове дечаке.

Била је то, како наводе, болница без лекова, без хране и без кревета, било је то „живо гробље српске младежи“.

Наводи се да је дневно умирало од 30 до 40 српских дечака. Умирали су у Омер-пашином конаку, умирали су у логорима око града Фијера, умирали су на реци Војуши, која се налази у непосредној близини.

Командант италијанских трупа у Албанији, генерал Емилио Бертоти чак је запретио да ће пуцати на српске регруте уколико покушају да пређу реку Војушу и тако уђу у италијанску зону формирану око града Валоне.

За то време, док су српски дечаци чекали у Фијеру и околини, аустроугарски заробљеници су транспортовани из Валоне у Италију. Око 22.000 заробљеника је крајем децембра 1915. године првим бродовима из Валоне превезено за Бриндизи.

Италијани су касније променили свој став и одиграли најзначајнију улогу у транспорту српских војника са албанске обале на грчко острво Крф. Међутим, цену њиховог превирања животом су платили српски дечаци.

Регрути су први превезени на Крф. Они су 18. јануара 1916. стигли на острво Видо. Били су толико исцрпљени и у тако лошем физичком стању да су и даље умирали. Подаци говоре да је више од хиљаду дечака умрло на Виду.

Од 33.000 регрута, крај Албанске голготе на Крфу је дочекало само њих 4.000. Много регрута је остало вечно да лежи у албанским планинама, мочварама, рекама, плавој гробници острва Видо… Три генерације српске младости исписало је тако трагичну историју Албанске голготе.

РТС

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.