ТАМО ГДЕ СЕ ЛИТУРГИЈА СЛУЖИ ВЕКОВИМА: Петровданске молитве у Великој Хочи

ИСКРА на Фејсбуку
Фото: pravoslavie.ru

Фото: pravoslavie.ru

Упекло Сунце од раних јутарњих часова над Метохијом, угрејало се небо над Великом Хочом, а на колском путу који води ка Мијачин долу, подигла се прашина. Хитају Великохочани и суседи им Ораховчани ка црквишту Светог Петра које се тамо налази. Празник је Светих апостола Петра и Павла, а на црквишту Светог Петра вековима се служи Литургија на овај дан. Покосио траву око црквишта отац Миленко дан раније, а јутрос је поранио да служи Господу и Светим Апостолима. Пристижу деца, њихови родитељи, комшије. Целивају икону и заузимају место испод ниског дрвећа које окружује црквиште. Свеће држе у рукама за здравље своје и својих, али и за покој душа оних који су преминули у благочестивој вери, ранијих година, векова. Отац Миленко подиже руке ка Небу, узноси молитву, иска од Бога мир, здравље, спасење, опроштај сагрешења и живот вечни… Моли за ово село, свако село град и оне који са вером живе у њима… И за непријатеље да их Господ одврати од насиља над православним народом нашим, да нам не руше свете храмове, гробове, децу не убијају, народ не прогоне… И све тако молитва за молитвом, Литургија тече, а народ долази и прилази Светој чаши на Причешће Светим Тајнама Господњим. Врућина несносна, а капљице зноја и на челу оца Миленка, док приводи Литургију крају и освештава славски колач који сваке године приноси породица Живорада Чубоновића. А потом из његових руку четвртину колача за наредну годину узима Урош Поповић за свог брата Петра.

,,Оженио се и хоће да слави Петровдан са славским колачем наредне године“ шапуће једна жена. То је лепо, јер се у селу традиција да се имендани славе, очувала вековима.

У реду за нафору сви, а оцу Миленку приносе столицу. Побољева често у последње време, дијабетес му не да мира, али данас и ова врућина. Прихвата и седећи дели нафору. Нико не замера, сви прилазе, целивају крст и руку свештенику, примају нафору и чекају остале па да се крене назад, кућама својим.

На камење црквишта неко спустио неколико јабука. ,,Петровке – рече отац Миленко, неко донео. Узмите децо, поједите и оне по данашњем Празнику добиле име, сазревају око Петровдана.“ Крај њих и иконе руских светитеља Светог Јована Кронштанског, Свете Ксеније Петроградске, Светог Луке Кримског, благослов оца Игнатија Шестакова из Москве за народ Ораховца и Велике Хоче.

Још мало разговора око црквишта и сви са неком посебном празничном радошћу одлазе ка селу, кућама. Неколико људи остаје да помогне оцу Миленку да покупи сасуде, иконе, остатке свећа на камењу које неки од верника припалише.

А са брдашца се поглед простире по пољу око црквишта Светог Петра. Јуче је тамо пожњевена пшеница коју су мештани Велике Хоче засејали. ,,Ех, а има и доста њива које су необрађене, неки се Хочани још увек боје да ту раде своју земљу, јер се 1999. ту десио онај немили догађај када су шиптарски екстремисти убили два младића из Велике Хоче Млађана Маниташевића и Небојшу Павловића“, чује се из једног разговора.

Да, црквиште се налази на пар стотина метара од последње куће у селу, а некада је било другачије. Поред црквишта је водио пут ка селу Заочишту(Зочишту), које је иза брда – иза `Оче . А тамо, за брдом су Петкопоље и Избиште, кажу Великохочани по неком Петку и избама названа места. У Избишту по неким старим списима био манастир, а један од Великохочана, Станоје Бркић, рече да је од старијих чуо да су стари та места називали и Дуганџилук. По дугањама, дућанима, односно великом броју продавница које су биле на великом занатском тргу у Избишту и Петкопољу у средњем веку. А с друге стране, излазило се у данашње село Ретимље, које се у даровном писму Хиландару, Светог Стефана Немање спомиње као Ретивштица. Све то указује да је Црква Светог Петра била негде између два трговинска центра у средњем веку и крај пута којим су често пролазили каравани тадашњих византијских и дубровачких трговаца.

,,Пролазиле су туда и војске, рече великохочки старина. Тамо доле, оно поље што га ми зовемо Ваљанско поље, у народу се зове и Виљемово. Кажу неки енглески краљ Виљем наредио да се ту одмара војска када су ишли у крсташке походе, па је по њему и поље названо.“

Много је прича, предања, легенди… Неке су записане, а неке живе у народу и преносе се с колена на колено. И мештани их се сећају и препричавају најчешће овако, кад су славе, окупљања, свечаности… И заједно са вером, помажу да народ овде живи, опстаје у садашњости, са надом у будућност, у којој ће се овде, опет, уместо развалина уздизати, Петрова црква, као некада, а трговци из удаљених земаља долазити да купују великохочко вино и носе да га продају далеко у своје земље.

Оливера Радић

pravoslavie.ru

Тагови: , ,

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.