СВЕТСКИ ПРЕСЕДАН: Србија згазила своје тихе хероје који су излуђивали НАТО

ИСКРА на Фејсбуку

Фото: Спутњик, JEROME DELY

Србија ће ускоро имати ескадрилу мигова, али њу мора да прати служба за осматрање и обавештавање која је потпуно разорена. Ово је прича о тим тихим херојима Војске Србије.

Наша земља била је међу првим у свету са службом за осматрање и обавештавање о опасностима из ваздуха. За понос једне мале нације или тек несрећна околност, пре две године обележен је век постојања рода војске ваздушног осматрања, јављања и навођења.

Из штампе је тим поводом изашла књига „Небо на длану“, коју многи називају монографијом, а реч је заправо о капиталном делу које детаљно апсолвира важност овог рода војске.

Аутор Рајица Бошковић, пуковник у пензији, описао је цео век ВОЈИН-а у који је стало све, од наредбе војводе Радомира Путника за формирање извиђачке станице 1915. године до херојства припадника овог рода у борби против НАТО-а агресора 1999. године.

Асоцијације обичних људи, када виде плаву униформу, по правилу јесу на пилоте, звезде које видимо на небу и у рату и миру, чија популарност се није губила од почетака ваздухопловства до данас. Ретко размишљамо о људима који све посматрају и јављају праве информације, без чега би одбрана била готово немогућа.

Саговорник Спутњика управо тиме објашњава наслов свог дела.

„Књига има наслов ’Небо на длану‘, да нагласим труд многих генерација које, војнички речено, контролишу наш ваздушни простор. Данас је лепо рећи да смо добили ловачке авионе, али они су на стајанци и биће употребљени тек када стигне обавештење са радара да авион треба да полети и изврши задатак“, каже Бошковић и наглашава да је сарадња свих делова рода увек добра и да функционишу „као један“.

Наредба војводе Путника узима се као почетак. Међутим, прва осматрања и приручне извиђачке станице постојале су у Србији  и пре 1915. године. Годину дана раније, у сарадњи са француским пилотима, вршена су прва извиђања аустроугарских снага које су кренуле у ратни поход на Србију.

Наша земља је прва на европском тлу употребила авионе у Балканским ратовима током опсаде Скадра 1913. године. Непосредно после тога, дошли су људи из ваздухопловних снага Француске и Енглеске, како би записали и понели искуства пионира нашег ваздухопловства стечена током првих ваздушних дејстава у историји ратовања.

У периоду између два светска рата служба осматрања није напредовала у организационом смислу. Наше снаге су 6. априла обориле 40 немачких авиона, а наш саговорник каже да је већи отпор био немогућ, управо због запостављене службе којој је он као официр ЈНА, како каже, с љубављу, посветио свој живот.

„За време Краљевине Југославије, као што су многе ствари стале пред 1941. годину, тако и ова служба осматрања није напредовала. Непосредно пре рата била је у надлежности жандармеријских станица које нису биле опремљене адекватним средствима везе, већ обичним телефонским централама. Кад би информација о налету непријатеља дошла до ловачке авијације, било би сувише касно. Систем је затајио, а пилоти који су били хероји у том рату, успевали су без помоћи ваздушног осматрања“, говори Бошковић.

Током Другог светског рата постојала је само служба ваздушног осматрања, јер авијације није било. У књизи се помињу Ужичка република и десант на Дрвар и савезничка база на острву Вис са авионима и радарским системима. Међутим, у послератном периоду дошло је до убрзаног развоја РВ и ПВО, каже Бошковић за Спутњик.

„Од 1952. године имали смо најсавременија радарска средства. У циклусу од десетак година занављали смо их тако што смо пратили развој авијације и ракетних јединица. Могли смо само да осматрамо ваздушни простор због заштите, али да бисмо обезбедили ловачке авионе и податке за ракетне јединице, морали смо стално да мењамо средства. Тако смо и у НАТО агресију, иако смо били слаби, исцрпљени као држава, ушли са веома развијеним, модерним радарским средствима“, присећа се гост Спутњика.

Систем ваздушног осматрања, јављања и навођења је у НАТО агресији направио светски преседан, функционисао је свих 78 дана рата, то је у савременим ратовима незабележено. Диве нам се и бивши непријатељи, а бројне војне делегације, па чак и из Вијетнама и Кине, интересовале су се за то како смо успели да све време одржимо радаре у функцији.

Обарање чувеног „невидљивог“ бомбардера Ф-117 А изнад Буђановаца и данас је тема многих емисија широм света. Последња у низу је прича сателитске ТВ „Национална географија“ са обореним пилотом. Нашег саговорника смо питали како је тај авион постао видљив и оборив, иако су његови конструктори до тог дана тврдили супротно.

„Драго ми је да је неко коначно поставио ово питање. Невидљиви је открила наша јединица смештена у рејону између Пазове и Инђије. Нисмо знали да је невидљив, био је то мали стални одраз на радару, водили смо га ручно. На основу тог податка донета је одлука да се укључи одређена јединица на том простору, јер је ’невидљиви‘ у ваздушном простору пре гађања био већ десет, петнаест минута. Дакле, нисмо га открили случајно, то је био резултат стручне обучености старешина и војника који раде на радарима. Ми смо све време пре агресије искључиво проучавали принципе вођења, извиђања, дејства и невидљивости“, прецизира Бошковић.

Он објашњава да су током 1998. године простор изнад Качаничке клисуре редовно надлетале беспилотне летелице, о чему су извештавали граничари, јер су биле невидљиве за радар који је био постављен на Голешу изнад Приштине.

Рајица Бошковић, у непосредној ратној опасности, по задатку одлази на то место, како би обезбедио будуће успешно осматрање непријатељских авиона у каснијим дејствима.

„Комадант пука Гвозден Урошевић лично је авионом МиГ 21, наглашавам лично, јер то је био тежак задатак, летео маршрутом којом лети беспилотна летелица, а ми смо са Голеша осматрали и бележили сваки окретај антене. Циљ нам је био да видимо зашто је сноп поломљен, можда због рудних магнезита. Ту летелицу одлично смо видели, закључили да је рефлексна површина сувише мала и тада у праксу увели да нам радарски системи никада не раде аутоматизовано, већ да их мора пратити искусан човек који прати како ти системи раде. Тако је пао и ’невидљиви‘‘‘, објашњава Бошковић.

Међутим, аутор књиге „Небо на длану“, цитирајући генерала Владимира Лазаревића, каже да је непријатељ успео оно што није током бомбардовања. После НАТО агресије ми смо поново направили чудо, јер смо све те радарске системе вратили у живот и модернизовали, али то није дуго трајало, каже Бошковић.

„После 2006. године политичким одлукама 126. бригада ВОЈИН, јединица одликована орденом Народног хероја, преведена је у службу, више није род. Изгубили смо органе који су били надлежни за развој тог система. Нису успели да нам униште радаре у рату, али смо их изгубили у ономе што смо звали реформа војске“, са жаљењем констатује овај пуковник у пензији.

Србија данас има десет ловаца МиГ 29 који ће ускоро бити дубински модернизовани, а у наредне две године сигурно ће купити још четири, дакле, поново ћемо имати ескадрилу мигова. Рајицу Бошковића на крају разговора за Спутњик питали смо шта је данас са нашим радарским системима, да ли ће моћи да прате обновљену авијацију.

„Са горчином могу да кажем, без критиковања садашњих колега, јер су они немоћни, наш војни систем је доста урушен управо таквим односом. Био сам командант бригаде 2005. године, на име смањења војске пензионисани су ми људи, инжењери електронике, потпуковници, који су се школовали у Енглеској и Русији, са 30 година стажа. Ми ћемо сутра купити радар, али да ишколујемо нове људе, не можемо“, категоричан је Бошковић.

Додаје да је кроз нашу историју ПВО била јака само када је био складан однос између ловачке авијације, ракетних јединица ПВО и јединица ваздушног осматрања и јављања, да је то на неки начин свето тројство сигурног неба.

„Без складног односа те три компоненте, немогуће је имати јак систем противваздушне одбране“, закључује Бошковић.

Књига „Небо на длану“ његов је дуг генерацијама које је наследио у овој часној професији, али и сведочанство и наук новим поколењима како се треба борити у нади да ће служба поново постати војни род.

Бошковић је уверен да тако мисле сви припадници ВОЈИН-а, наши тихи хероји, који све време, буквално непрекидно раде, далеко од очију јавности, ловорика и признања која им свакако припадају.

rs.sputniknews.com, Сенка Милош

2 коментара

  1. sasa каже:

    Proizvodnja „nevidljivog“ aviona je stopirana sa padom Berlinskog zida. Napravljeno ih je cini mi se do tada 15-ak.
    Taj avion je toliko bio skup, da su ga poredili sa Rols Rojsom medju automobilima.
    Obaranjem „nevidljivog“ iznad Srbije i odavanjem tajni „stealth“ tehnologije (Rusima i Kinezima) srpskim saveznicima, americki Kongres je odobrio izdvajanje novih (vise stotina milijardi dolara) ulaganja u avione, jer Boze moj, sada Rusi i Kinezi znaju americku tehnologiju.
    Naruceno je i novih 150 „stealth“ aviona posle obaranja.
    Ako je cena jednog bila oko 200 miliona dolara, nije tesko izracunati koliko smo mi obaranjem „nevidljivog“ pomogli investiranje u americku vojnu industriju. Pomogli da Kongres naruci nove avione i da krene trosenje milijardi u projektovanje jos novijih.
    Znajuci sve ovo, cisto sumnjam da je avion oboren slucajno, ako je uopste i oboren. Pre bih rekao da su ga amerikanci zrtvovali i bacili na poljanu u Srbiju..
    Pilota su naravno izvukli, nije red da ga seljaci nataknu na kolac… pa posle snimili film sa tim pilotom i Madjarom koji ga je oborio.. a koji sada pravi bosanski burek u pekari. Madjar je bio PVO oficir u Srbiji, a americki pilot se zvao Zeljko.
    U filmu su snimljena i deca aktera visoke „stealth“ thnologije.. koja trce brasnjava po pekari, kao i zene… bas kao u bajci.

  2. Ненад каже:

    Србски народ болује од амнезије и то колективне, зато ваљда и пуковник објављује ову књигу после осамнаест година. Ваљда мисли да је народ заборавио дешавања 99-те. Треба речи да припадници ВОЈИН-а нису криви за стање које их је задесило те године, нису они криви што су имали радаре чије се исијавање видело са Марса, што су имали само један радар великог домета и што су због бомби које су биле намењене њима врло ретко палили радаре. Ова прича пуковника је чиста фикција где он покушава да присвоји заслуге за нешто што није било у функцији. Није мали број официра и пилота говорио о томе како су радили без обавештавања о налетима како су се ослањали на друге системе непроверених и непоузданих информација а све због тога што ВОЈИН није био у функцији. Агресор је погађао и системе везе и који су били паљени у време њихових дејстава (болница Драгиша Мишовић, Кинеска амбасада, зграда Пинка и још многа друга места) а како да не погоде радаре са таквим исијавањем. Ми смо имали јако застареле радаре, онда, сад немамо никакве и таква је политика ове државе, да ли ће доћи до промена то се не зна али каква нам је војска чисто сумњам. Жалосно али је тако

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.