СРПСКИ ТОПОНИМИ НА КОСОВУ ОСТАЛИ САМО У СЕЋАЊИМА: Недоношчад под патронатом силеџија

ИСКРА на Фејсбуку

 

Фото: Википедија

Фото: Википедија

Косово, усвојено недоношче такозване међународне заједнице , односно, данас окупирани део Србије свој ”демократски” капацитет показало је тако што је из назива улица у градовима избацило чак и Албанце антифашисте, попут  Рамиза Садикуа. Менторима Тачија и  осталих Змија,  гуја и сличних није засметало ни то што су њихови миљеници улице у Приштини, Призрену и осталим градовима и селима широм Косова и Метохије назвали по балистима који су били сарадници нациста и фашиста током Другог светског рата.

Око тога нису се огласиле ни вајне ” Жене у црном”, Наташа Кандић, односно,  сви они који  малтене свакодневно и даље трубе о ”геноцидном” српском народу.

– У Призрену више немате буквално ниједне улице која носи назив по неком Србину, али зато постоји Трг Алије Изетбеговића, који никада за живота није био у том граду. Наравно, као свако понизно племе, ма колико се ”дичили” да су научени од западних демократа,  најпре покојни Ругова и његови, а затим Тачи и сви остали нису пропустили да се захвале онима који су им омогућили да осиромашеним уранијумом и силом  тренутно завладају јужном српском покрајином . Тако у личним картама пише да људи станују у улицама  Била Клинтона, Медлин Олбрајт, Веслија Кларка, Џорџа Буша, Вилијама Вокера, Антонија Блера и осталих, због тога  што су нам наводно донели слободу. Ни ви Срби нисте довољно упознати, али се већина нас, после осећаја да смо се 1999. ослободили од вас, свега две –три годие касније одселила далеко од Косова. Од прачовека па до данас, нико не воли да живи тамо где безумни завладају над умнима  – каже огорчен на своје сународнике  Мустафа А.(49) родом из једног већег града на Космету и својевремено један од најбољих студената Универзитета у Београду, а који данас ради као крупије  на Азурној обали.

Из разумљивих разлога нема његовог пуног имена и презимена, нити места одакле је, пошто је крвна освета по  Канону Леке Дугађинија изнад свих закона и данас на Космету.

Од 477 улица и шеснаест тргова у Приштини, где данас столују  амбасадори САД и ЕУ, који су признали тзв. Косово, данас и  буквално нема  ни једне улице која носи назив по неком Србину, Црногорцу или да постоји српски топоним  улице или  трга , а камоли нешто што стварно макар у траговима подсећа на ” мултиетнички” град у коме је до погрома 1999. године живело око 40 хиљада Срба, а данас ни четрнаест. Овде можда није згорег подсетити на речи Драгана Ничића- Циноберског, специјалисте ендокринолога и песника, добитиника више награда, који и данас живи у Чаглавици и ради у Клиничком центру Приштине, измештеном у Грачаници:

–  Био сам  у Приштини и још сам под чудним утиском да сам био у неком мени страном месту, међу неке мени стране људе, иако је удаљена само три километара од Чаглавице, где живим. Када оду Богу на истину  оне див- бакице које догоревајући као питоме косовске свеће чувају последње зрно наде у нашим градовима, неће више бити ниједне српске душе у Приштини, Пећи, Призрену, Урошевцу, Гњилану. Нема улица, нема нас, остале само бакице.

Иначе, народни хероји Боро Вукмировић и Рамиз Садику су у бившој СФР Југославији били симбол слоге Срба и Албанаца. Многе  школе, домови културе, болнице, предузећа, али и највећи спортски центар у Приштини, звали су се „Боро и Рамиз“.  Стрељани су у Ландовици, код Призрена, а симбол су постали, јер тада млади Албанац Рамиз, само кандидат за чланство у Комунистичкој партији, није желео да буде поштеђен стрељања са Вукмировићем, искусним партијским активистом. Наиме, и тада, као и сада, о животу и смрти одлучивале су седе гаве у великим албанским фамилијама. Рамизу су поштедели живот, али он ,стварно због идеала , ма колико то данас чудно звучало, није желео да изда Бору. Међу онима који су пуцали био је и један од блиских Садикуових рођака.

Иначе, на Косову и Метохији  су под патронатом међународне заједнице промењени и називи многих места. Метохија, други део званичног назива јужне српске покрајине, који је уставна категорија, данас не користи или ретко кад, нико од челника државе Србије. Почев од председника Томислава Николића, преко премијера Александра Вучића, па до министра спољних послова Ивице Дачића. Иначе, рођеног, како је сам истицао у Призрену, управо у Метохији.

С друге стране, за Албанце је Косово држава, а Метохије, као код наших челника нема, с тим што они имају свој назив – Дукађин. С тим, што он обухвата и део суседне Албаније.

Урошевац је  данас Феризај, али је то био за Алнанце и у време титоизма. Наиме, тај град на средокраћи пута од Приштине до Скопља добио је назив Урошевац по последњем српском цару, Стефану Урошу петом, познатијем у народу као Урош Нејаки , сину цара Душана Силног. По Душановој смрти, његов син Урош је столовао у Неродимљу, на пар километара од данашњех Урошевца. Међутим, у Титовој Југославији било је допуштено да у званичним документима стоји и Урошевац и Феризај, иако Урош преведен са српског на албански никако није могао да буде Фериз , како су многи, заслепљени братством и јединством тумачили. Фериз, по коме су Албанци назвали овај град био је озлоглашени великаш за време Османлија, који је предњачио у зулуму према Србима из тог краја.

Слично је било и са местом Ђенерал Јанковић, првом  са српске стране на улазу у Македонију. Наиме, ово место је добило назив по ђенералу  Божи Јанковићу, познатијем као ослободиоц  Косова. Он је предводио српску војску која је  у  Првог балканском рату, после готово пет векова, баш на том месту прва ушла на свето тле Косова и Метохије. Међутим, Тито и његови главари допустили су, баш као у случају Урошевца, двојни назив,  тако да је Ђенерал Јанковић за Албанце и тад и данас био Елез хан. По турском аги који је ту имао један од ханова.

Центар подручја  Дренице , одакле су најжешћи кољачи Срба, попут Тачија, Адема Јашарија, раније Шабана Полуже, Шоте Галице и  њима сличних балиста , некад је носио назив Србица, па чак и кад у њему није било ниједног Србина. После окупације Космета, 1999. године, прекрштена је у Скендерај, а Обилић код Приштине постао је Кастриот.

Међутим,  оно што је „ промакло“ српској јавности да су називи улица промењени и у местима, који су ваљда још увек део остатка Србије, без Косова и Метохије. Наиме, албански одборници у Бујановцу су пре две године донели одлуку, као већина, да у том месту на југу Србије више нема места са улице са именима  Степе Степановића, Војводе Радомира Путника, Цара Лазара, Царице Милице, Војводе Мишића, Димитрија Туцовића, Доситеја Обрадовића, Светозара Марковића и других великана из српске историје, науке, просвете и културе.

Уместо њих, улице су добили  Реџеп Хасани, Љам Брезница, Наим и Сами Фрашери, Идриз Сефери и други, како је образложено, „ борци  за албанско буђење“.Улицу је добио  и Фатмир Ибиши из Гњилана,  који је фебруара 2000. године код села Кончуљ, са терористичком групом извео бомбашки напад на полицијско возило МУП-а Србије, када је један полицајац убијен, а три тешко рањена.

Убедио менторе

Руфки Сума, један од локалних шиптарских фунцкионера у Ђенерал  Јанковићу,  је у септембру 2012. године рекао да је коначно добио битку са српским ђенералом Божидаром  Јанковићем. Иако сто година касније од времена кад је  ђенерал стварно ослободио Косово, Сума се с њим борио тако што је „ убедио“ међународне менторе да из назива избаце име места на српском и да  остане само  „ Елез хан“.

Синиша Костић

Тагови: ,

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.