СРЕТО ТАНАСИЋ: Латиница није српско писмо

ИСКРА на Фејсбуку

(Срето Танасић) Фото: СРНА

Научни савјетник Института за српски језик САНУ Срето Танасић рекао је да латиница није српско национално писмо, већ само ћирилица, која је у центру српске културе и препознатљиви знак културног идентитета Срба.

Коментаришући приједлог измјена и допуна Закона о језику и писму, гдје је прописано да се у службеној употреби користи само ћирилица, Танасић је оцијенио да нема никаквих разлога ни потребе да се латиница озакони као равноправна ћирилици нити да је замијени.

„Латиница није српско писмо, иако је у 20. вијеку много писано на њој. Међутим, она је увезена, посебно је натурана послеиј Другог светског рата у име српско-хрватског и језичког заједништва и братства и јединства. Међутим, у Хрватској ћирилице није било чак ни за Србе“, рекао је за „Политику“ Танасић, који је и предсједник Одбора за стандардизацију српског језика.

Он напомиње да су они који се залажу за латиницу у службеној употреби врло гласни, па се стиче утисак да су бројни, додавши да је то фронт који су организовале различите групе, у чијем су центру људи који знају шта за српску културу и национални идентитет значи ћирилица.

„Зато и чине све да је протјерају и преправе нашу културу, добро знајући да је у култури снага једног народа“, рекао је Танасић, подсјећајући да су нацисти за вријеме Другог свјетског рата бомбардовали управо Народну библиотеку у Београду.

Он је навео да међу заговорницима латинице има људи који заиста мисле да су два писма равноправна, као и оних који сматрају да ће употребом латинице стећи неке материјалне користи, као неки издавачи и медији, те упитао да ли држава може и смије жртвовати индентитет зарад нечијег профита.

Танасић је подсјетио да у уставној одредби о језику и писму пише да је у Србији службени језик српски, а писмо ћирилица.

Он је напоменуо да ће закон дефинисати службену и приватну употребу језика и писма, те додао да је за њега логично да у Србији штампа која излази на српском језику буде на ћирилици, као и написи на телевизији.

Танасић је рекао да ће националне мањине у службеној преписци морати да се понашају исто као мањине у Француској, Шведској или Аустрији, односно да користе службени језик земље у којој живе.

Он је навео да латинице у службеној употреби неће бити и не треба да буде, а да ју је могуће користити у комуникацији која не подразумијева службену употребу српског језика.

Танасић је подсјетио да је готово све што су Срби створили, запамтили и сачували у својој историји створено на ћирилици, као што је Мирослављево јеванђеље, дјело Светог Саве, Душанов законик, па Кулинова повеља из 12. вијека, који је најстарији писани споменик на српском народном језику.

Он је напоменуо да ћирилицу као препознатљиви знак српског културног идентитета виде и у свијету, те подсјећа да стандард ИСО 12199 уз српски језик препознаје само ћирилицу, а да се све написано српским језиком на латиници књижи у хрватску културну баштину.

РТРС

4 коментара

  1. sasa каже:

    Boze me sacuvaj kakvi su sve naucni savetnici SANU! Nije ni cudo da smo na dnu, kad neko kao Sreto moze biti naucni savetnik SANU!
    Sreto Tanskic nema pojma.
    Ne znam odakle da pocnem. Toliko lupeta, da je tesko sve popamtiti.
    I cirilica i latinica imaju isti koren. Ne samo to, nego i grcko pismo, hebrejsko, jermensko..
    Svi oni poticu od FENICANSKOG pisma.
    Cirilica NIJE prepoznatljiv znak srpskog kulturnog identiteta, jer se cirilicom sluze mnogi narodi, a ne samo Srbi – Bugari, Rusi, Ukrajinci, Belorusi, Makedonci.. kao i mnogi narodi u bivsem SSSR-u.
    Za razliku od sgih njih, samo SRBI pisu i cirilicom i latinicom, bez ikakvih problema.
    Sto znaci, samo Srbi imaju i cirilicu i latinicu kao pismo! To nema nijedan narod na svetu!
    Imaju zvanicno i Hrvati, Bosnjaci i Crnogorci, ali to ne zele da imaju.
    Cirilica je zapostavljena i treba je cuvati, ali nikako ukidati latinicu.
    Kao JEDINI znak prepoznatljivog srpskog kulturnog identiteta u svetu je bas to, sto pisu i citaju i cirilicu i latinicu!

  2. Драгољуб Збиљић каже:

    За ову истину („Латиница није српско писмо) знало се све до Новосадског договора речито и јасно и у народу и међу српским лингвистима. Међутим, политика и програмски смишљено дело комуниста из времена Новосадског договора (1954) и после њега било је планирано за свођење српскохрватског/хрватскосрпског језика на једно писмо, што је и било оправдано, јер ако је један језик он не може трајно да функционише на два писма, то је и технички и практично и економски неодрживо. Зато је идеја о избору једног писма била чак и оправдана у реченом смислу. Међутим, како је комунистичка политике у пракси била антисрпска (због „мира у кући“) избор писма било је нормалније да падне на српску ћирилицу јер је она у то време (1954) у народу Југославије била још доминантнија, па би по том смислу била опрвданинја потреба за једним писмом иде у избору ка ћирилици. Међутим, Хрватима (и политичарима) није ни пало на памет да се замени хрватска латиница ћирилицом, јер би то било против хрватског народа, комунисти су лако одлучили да Срби пристану на ту замену ћирилице. И неки лингвисти и политичари то су оправдавали да се ћирилица замени.Хрвати су истицали да замена латинице код њих никако не би дошла у обзир. Како је то било осетљиво питање у Срба због забране ћирилице у НДХ-у, али и пре тога више пута, комунистичка мудрост је нашла решење. Неће бити званично избачена ћирилица, али ће се она, званично као „раавноправна“, постепено улогом власти замењивати свим средствима, па и обманама о „богатству двоазбучја“ и да је ћирилица „равноправна“, па пошто је „равноправна“ и латиница, сматрало се да није никаква грешка да се онда само у Срба „равнопрвно замењује равноправним“. И тако је вољом власти, замењено до данас око 90 одсто ћирилице у стварности, иако су Устави Србије то решили на добар начин, поготово у Уставу из 2006. у коме је одређена само ћирилица за писање српског језика. То се међутим, све до данас није спроводило свуда у Србији и међу Србима, па се стање није попрвило за ћирилицу. Два су основна разлога томе: неусклађеност закона с Уставом и неусклађеност правописног решења питања писма које јен остало као у српскохрватском језику.
    Сада заиста ваља подржати и похвалити министра културе Вукосављевића што је с лингвистима усагласио закон с уставном обавезом и то би морало да прође у Скупштини јер је у том закону сада примењена светска и европска пракса у решењу службености језика и писма. Отпора има много код лаика и ових што су за права свих осим Срба, али, пошто се објективно ни правнички ни лингвистички не може ништа оспорити ничим из закона, то би морало да прође. Ако не прође, то би био катастрофалан поступак на рачун владајућег СНС-а јер он им данас довољну већину у Скупштини Србије. Ту ће се они показати да ли су заиста за одбрану српских интереса и вредности, како стално истичу да јесу.
    Наравно, после тога, ако се и Правопис српскога језика не усагласи с обавезом из Устава, само усаглашен закон неће бити довољан за сигурну будућност српског савршеног писма. Једно без другог то не би дало очекивано. Чак је Правопис и важнији, јер преко њега деца ће у школи учити и сигурно поново знати које је српско писмо, а неће их збуњивати постојање алтернативног писма у Правопису, што није пракса ниједног другог језик и народа у Европи и у свету. То је оно што је важно рећи у овом часу у овом послу државе и лингвиста у институцијама за српски језик.
    Што се интервјуа тиче, похвала Стању ствари што га је пренело, као и, пре свега, проф, др Срети Танасићу. А у свему ономе што је он рекао с најважнијег места за стандардни српски језик и писмо, с места председника Одбора за стандардизацију српског језика историјски је важно, јер се ништа од казаног нема чиме озбиљно оспорити.

  3. Радмила Миловановић каже:

    Господин Саша тврди: “ Sto znaci, samo Srbi imaju i cirilicu i latinicu kao pismo! To nema nijedan narod na svetu!. То Ви тако тврдите по принципу: „Веруј ми, мајке ми!“

    Наравно да је проф. Срето у праву. Латиница никада нити је састављана за све Србе нити је икада била српско писмо. Па то се бар зна ако ништа друго. По Вама би, Саша, испало да су Срби, због два писма, били „најкултурнији народ на свету, пошто то, два писма „имају само Срби!. Па би били „најпаметнији, па би, коначно, били и „најбогатији“. То би морала бити последица. Зашто онда нису Срби „нај“ у свету. И зашто им, и поред два писма, отимају силе Косово и Метохију.
    И последње питање Саши: Ако је то, како он каже, све „нај“ са „српска два писма“, како је могуће да су сви други народи у Европи и свету толико „прости“ и „глупи“, па не знају да прихвате тај наш изум, па да се и они, као Срби, мало „обогате“ и „прокултурају“. Како не видите да је само ово последње довољно да схватите истину: да је то „богатство двоазбучја“ врло мудро наметнуто само Србима да би им се лакше заменила српска ћирилица, што је био план и акција свих српских непријатеља у историји. Дакле, потребно Вам је, ако сте Србин, да укључите нешто својих вијуга у мозгу па да схатите да је „богатство двоазбучје“ најлзукавији изум комуниста у целој хиљадугодишњој историји доказаних прогона српске азбуке. И да тамо где је у Срба преовладала латиница, Ти Срби више или нису живи или су протерани. Докле да Србе протерује и сатире обмана звана „богатство двоазбучја“!?

  4. Драга Мирсин Сибничанин каже:

    СВЕ ШТО ЈЕ ПРОФ. ДР СРЕТО ТАНАСИЋ РЕКАО НИКО НИЧИМ НЕ МОЖЕ АРГУМЕНТОВАНО ДА ПОБИЈЕ, А НАЈМАЊЕ ОВАКВИМ КОМЕНТАРОМ ГДИНА САСЕ!

    Овај sasa (толико је писмен, није му ни латиница помогла) не само да замењује тезе, него смишљено говори о ономе што је од знања напаабирчио, а о чему није ни било речи у интервјуу др Срета Танасића. саса (тако се латиницом потписао) појма нема о томе шта је интервју као новинарски жанр, па мисли да у интервјуу може да говори штра хоће и о чему хоће. Срето је одговарао на добро постављен актуелна питања у Србији, али актуелна и за Србе ма где живели у вези с језиком и њиховим писмом. Њему новинарка није дала (јер није било ни разлога за ово време и на овом месту) таква питања да објашњава како су и када настле ћирилица и латиница, чији је утицај да таква писма буду каква јесу, него је изричито тражено да Срето говори о актуелном у Србији Предлогу за усаглашавање Закона о службеној употреби језика и писама који ни после 12 година од усвајања досадашње власти у Србији нису још ускладиле с уставном (народном) обавезом по Члану 10. Устава Србије усвојеном на референдуму 2006. године. Проф. др Срети је тражено да предочи који су проблеми у вези са српским језиком и његовим обавезујућим писмом ћирилицом у Србији, шта садржи то предложено усаглашавање и он је само о томе имао и права и дужност да овом приликом говори у Политици.
    И сваки иоле образован стручњак лингвистике, а поготово из србистике лако и брзо запажа да све оно што је овом приликом изговоруио проф. Срето дубоко је у сагласниости не само с лингвистиком у вези са српским језиком и писмом него је то (решење питања писма за један језик, у вом случају српски) апсолутно је сагласно и подударно с решењима у најбољим европским стандардима у појединачним свим другим језицима и њиховим писмима. Дакле, то је потпуно у складу са свим оним што је општа пракса у Европи, али и у свету, у најдемократскијим државама и најразвијенијим културама и с праксом у уставним и лингвистичким решавањем питања језика и писма.
    Ја схватам сасу. Њему смета што је Срето морао да каже ову истину, скривану све време после 1954. године, да хрватска латиница заиста није српско писмо, јер је баш тај састав латинице наметан Србима свуда, па и у Србији, нарочито у време окупације Срба и Србије (1914-1918) у Првом светском рату, када је на свим просторима јужних Словена у оквирима бивше Југославије српска ћирилица била строго законом забрањена и, уместо ње, уведена баш та хрватска латиница. У Србији је тачно 1918. наређена забрана српске азбуке и први пут је у Србију масовно крочила хрватска абецеда заједно с чизмама окупаторске војске. А да, из потребе за укусом људи, и не спомињемо најстроже забране ћирилице у НДХ (1941-1941). Саси је, дакле, жао што неће више моћи да се наставља кршење Устава Србије и да се лукаво наставља замена српске ћирилице латиницом која никада није ни прављена да буде писмо свих Срба, па је Срето апсолутно у право да то писмо ни по ком основу није српско. Како може и да буде српско писмо оно које се хиљаду година намеће Србима преко забрана ћирилице и насилно!“.
    Жао ми је, поштовани саса, што Ви желите да се свим Србима па и у Србији и даље намеће туђе писмо уместо свог савршенијег, ћириличког писма. Извините што је Срето све рекао што је истина. А не треба да бринете што није питан о службеној употреби језика и писама националних мањина. О томе се зна, националне мањине у Србији имају сва права и више од права која се дају мањинама у свим другим државама. И још ово: у Србији никада, баш никада, није ниједном народу натурано двоазбучје да би се на тај начин фаворизовало било које од та два писма. То је смишљено (у)рађено само Србима, српском језику и српском писму на штету у време Југославије, а по инерцији то и данас траје ширењем заблуда које и саса покушава овде да да замах,. Зато он „напада“ оно што је проф. др Срето Танасић добио задатак да говори новинару. И све што је рекао ничим и нико нема чиме озбиљно да побије.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.