СРБИЈО МАЈКО: Јавни тоалет на месту на коме је НАТО убио тројицу младих Златибораца

ИСКРА на Фејсбуку
Фото: З. Шапоњић

Фото: З. Шапоњић

Неми јаук старог Радојице Савића (80) у пустој боровој шуми испод Торника.

– Јој Миланко, јој сине… Црна судбино, црно мјесто…

Равно 16 година од оног дана када су НАТО злочинци на Торнику, у дрвеној бараци, „страшном“ војном објекту убили тројицу недужних златиборских момака, Миланка Савића (25), Радоја Марјановића (34) и Неђа Урошевића (31), сећања још жива:

– Овде смо нашли мог Миланка, 139 метара од места на које је пала бомба, овде смо му нашли ногу, овде пола главе – као авет, лутао је јуче Радојица пустом боровом шумом испод Торника.

Тих 139 метара даље, на пар метара од места на које је пала бомба, десетак метара од споменика Радоју Марјановићу и двадесетак од обележја тројици недужних жртава зликоваца – јавни WЦ који су изградила „Скијалишта Србије“.

Фото: З. Шапоњић

Фото: З. Шапоњић

Радојица стоји испред тоалета, низ образе четвороструке сузе:

– Грехода од бога и срамота од људи. Куд ме притисла мука, куд ме, јадног, сваки дан и сваки корак боли, куд ову срамоту овде подигли, WЦ на месту страдања наше дјеце – прича Радојица.

Његова Ангелина, Миланкова мајка, умрла пре десет година. Пресвисла за Миланком.

– За тих шест година само једном се насмијала… Вели ми, ко да ћу се ја наљутити због тога – „Радојице, ја се насмијах“, ја је гледам, „па нека си Ангелина, можемо кукати сваки дан, Миланка не можемо вратити“ – прича Радојица.

Фото: З. Шапоњић

Фото: З. Шапоњић

Често мисли на оне што су му убили сина:

– Злочинци, дијете. Ја им само једно могу рећи – Бог нека им да како су заслужили – каже.

Нада Антонијевић, сестра Неђа Урошевића, горко заплаче на сваки помен братовог имена.

– Нераздвојни смо били, рано остали без родитеља, сналазили се, живели, убише ми га… – заплаче Нада.

Нада има децу, две ћерке, мужа, због њих живи, рана на срцу не зацељује.

– Мрава никад није згазио… Шта је он коме скривио, то су болесни умови…

Они који су то урадили нека живе са тим, а, има Бога – каже кроз горке сузе.

Мало даље, у Рибници, живи мајка Радоја Марјановића, Станојка.

Живи, а ко да није жива… Зна она како је њеном срцу…

Боли је, каже, изнад свега, онај тоалет на месту погибије њеног сина и његових другара.

– На част онај WЦ оном ко га је онде подигао, на месту страдања наше дјеце. Грехота једна, дијете моје. Кад кренем горе, свијећу да му запалим крај споменика, поред тог тоалета морам да прођем. Није то требало тако урадити, наша ђеца невина страдала – прича.

О онима што су јој убили сина, нема много шта да каже:

– Зликовци! Кажу да су нам то сад пријатељи. Мени нису нити ће кад бити.

Злочинци, сина ми убише на правди бога, Господ ће им судити – каже Станојка.

„Скијалишта Србије“

Фото: З. Шапоњић

ТО ЈЕ БИЛО ЈЕДИНО АДЕКВАТНО МЕСТО

Јавни тоалет није изграђен на месту погибије и удаљен је од спомен-плоче више од 10 метара. Кад су 2007. кренули радови на ревитализацији ски-центра „Торник“, на месту где се налази спомен-плоча затечено је хаотично стање од последица бомбардовања. Ми смо учинили све како бисмо тај део уредили. Пошто сваки услужни објекат захтева и тоалет, објекат јавног тоалета у ски-центру „Торник“ изграђен је пре пет година и према плану пројектаната то је било једино адекватно место. Досад није било притужби на постављање и регулисање инфраструктуре, а породице настрадалих могу нам се обратити у сваком моменту како бисмо заједнички нашли решење – навели су у „Скијалиштима Србије“ а преноси данашњи „Курир“.

„Војни објекат“

„Војни објекат“ који су НАТО злочинци погодили у зору 8. априла у ствари је био обична дрвена барака, коју су звали „Спортско рекреативни центар „Торник“. Тројица нераздвојних другара, Миланко, Неђо и Радоје, претходне вечери су славили Миланков 24-ти рођендан. Током ноћи Миланко, који је био шумар, и Неђо и Радоје који су били запослени у том центру, дошли су до бараке, да наставе дружење, Неђо и Радоје да дежурају. Пред зору, барака је погођена бомбом, тело Миланка нађено је 139 метара даље, раскомадано… Страдали су и Неђо и Радоје… Они који су тог јутра стигли на место несреће, до краја живота памтиће језиве сцене…

Зоран Шапоњић, iskra.co

Тагови: , , , , ,

2 коментара

  1. Dragan каже:

    Tuga golema, tuga do neba za izgubljenom decom, za izgubljenim sinovima, nedužno stradalim u cvetu mladosti, ubijenih na pravdi Boga od krvnika koji postadoše savetnici naše vlasti. Taj wc, postavljen uz obeležje stradanja, je obraz i slika te naše vlasti.

  2. zorica каже:

    Kako mislite da vas cene turisti sa ovakvim ponasanjem???Sram vas bilo!!! Veruje te li u Boga???Stici ce vas Bozja kazna izrodi ljudski!!! Pa nije sija nego vrat !!! Uklonite WC sto pre i skrenite tok staze!!!Uhhh pa ko vam je dao dozvolu za gradnju????Mislim da ste zaboravili da napravite jadan trasparent oko vrata gde stoji -Ja sam magarac- onda bih roditeljima bilo lakse da prolivaju suze za svojom decom kada znaju razlog postupka.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.