СРБИ И РУСИ: Вековима спојени историјом, раздвојени географијом

ИСКРА на Фејсбуку
Фото: Vostok.rs

Фото: Vostok.rs

Руси и Срби – народи који су географски удаљени, али тако блиски. Данас постоје различита мишљења, како о величању Русије, тако и о томе да Русија никада није помогла Србе. Чињеница је да Србе и Русе веже дуга заједничка историја, религија и словенски дух. На ову тему смо разговарали са уредником „Востока“, Вањом Савићевићем.

Како би оценио српско виђење Русије између неконтролисане љубави и вечите сумње да ли су нам икада помогли?

– Тврдње или сумње које повремено провејавају кроз јавно мнење да Русија српски народ никада није помагала нису тачне, а што доказују историјске чињенице, па и у ово скорије време. Навешћу само неке из српско-руске историје. За време Првог светског рата из царске Русије у Србију су преко Дунава стизали конвоји војне опреме, хране, људство, болничка опрема, основане су руске војне болнице.  Руски цар је дао ултиматум савезницима, да ако српска војска не буде спашена у повлачењу, Русија раскида савез са њима и повлачи се из рата. Сви ту свесно или несвесно величају улогу Француза, а она је још увећана кроз песму „Креће се лађа француска“, а иза те лађе у ствари стоји Русија.

Русија је ослободила Београд у Другом светском рату.

У данашње време, руски званичници, од председника до амбасадора увек поштују став Србије и њен територијални интегритет, као и права Републике Српске. Никада од ниједне друге државе нисмо имали тако јасно дефинисану подршку.

Сећате се амбасадора Конузина када је љутито упитао на форуму за безбедност у Београду за време опште кризе на Косову: „Има ли овде Срба?!“, јер нико није ни поменуо Косово.

Помиње се и питање, зашто су се повукли руски падобранци са Косова? Истина они су се повукли, али руски званичници тог времена су рекли: „Не желимо да учествујемо у отимању српске територије“. Шта се је десило? Тадашње прозападне власти у Србији су са УН питање Косова пребациле на ЕУ, а услед чега је Русија изгубила сваку шансу да у међународним институцијама подржи Србију. То је био једини, а могу рећи и исправан потез.

Данас видимо несумњиву подршку Русије и Србији и Републици Српској. И то, у сваком дану можете да чујете изјаве о подршци неколико руских политичара. Од кога још то данас можете чути? Од никога, осим Србије, Републици Српској и обрнуто. Ако само на основу овога, а дугачка је листа, неко каже да Русија никада није помогла, онда не знам шта још треба да ураде. Прво ми себе треба да запитамо, да ли смо ми њима икада помогли…

Шта су ралози неискориштених могућности сарадње Републике Српске и Србије са Русијом?

– Постоје одлични видови сарадње, али наравно они увек могу да се унапреде и прошире, те дају један нови подстицај, ма у којој области. Наравно постоје и видови сарадње које знатно треба унапредити.

На културном плану се доста ради, а што је и приметно, мада, некада није поклоњена довољна медијска пажња и заинтересовани за одређене догађаје то пропусте. Постоје културне установе као што су „Руски дом“ у Београду, „Руски мир“ у Бањалуци и многе друге институције које су под покровитељством Русије. Велики број културних манифестација је одржан и у Београду, Бањалуци као и у другим градовима. Од концерата Руских козака, културних друштава, до откривања споменика широм Српске и Србије, курсеви учења језика, као и разне друге манифестације.

Постоји воља, а постоје и резултати и надам се да ће то ићи на виши ниво. Потписан је и низ споразума са универзитетима у Србији и Републици Српској о међусоној сарадњи. Постоји ту доста реализваних пројеката и што је битно за нагласити, све те активности у свим областима су покренуте у неких задњих пар година и њихов резлтат се види.

Што се тиче медија, и ту сарадња постоји, како руских, тако и из Републике Српске и Србије. Многи портали, дневне новине, часописи имају заједничке пројекте у којима су нашли свој заједнички интерес, те делују у правцу продубљивања српко-руских односа у сваком смислу. Истина ови медији су у мањини. Као што знамо медији су најјаче оружје.

Економија

– Неискоришћене могућности на економском плану у троуглу Република Српска – Русија – Србија треба тражити у политичким узроцима. Пре свега имате ЕУ која својим условима, па чак и претњама условљава како Србију, тако и Републику Српску, односно државну заједницу БиХ, јер је спољна политика на нивоу БиХ, а што опет не значи да Република Српска не може сама одлучивати о својој економској будућности. То се показало и када је био актуелан „Јужни ток“, а када је Република Српска без посредника потписала уговор са Русијом о изградњи „Јужног тока“. Тај посао је пропао, а иста судбина је задесила и Србију и то све због лицемерности ЕУ, а како је то рекао и српски министар спољних послова. Сада, што се тиче гаса имамо пројекат „Турски ток“ који би опет ишао кроз Србију у Републику Српску. Наравно, имамо „минирања“ од стране неких земаља ЕУ јер им то није у интересу. Постоји ту и НИС, за који неки кажу да је отет, а у ствари НИС у великом проценту пуни државну касу Србије. Неки ће рећи, а како је гас скуп? Да, јесте скуп, али Србија има скоро највеће акцизе. Познато је да између Србије и Русије постоји споразум о бесцаринском промету те га у том смислу треба и искориштавати. Након увођења санкција између ЕУ и Русије, знатан је био и пораст извоза у Руску федерацију. Недавно је у Србији боравио и представник највећег трговинског ланца у Русији где је са око 80 српских произвођача хране договорио испоруке на руско тржиште. Треба ту поменути и Руско-српски хуманитарни центар у Нишу као један посебан вид сарадње.

Политика

– Оно што је најважније за напоменути, је да политички интерес, одређује и сваку другу сарадњу. Ако нема политичког интереса нема ни сарадње у неком другом смислу – културном, еконосмоком, војном и сваком другом. Србија и Република Српска врло често имају неодређен став према многим стварима. Такође, битна је политичка воља за било какву сарадњу. Ако нема те воље нема ни сарадње. Оно што би Србија и Република Српска требале да раде, је да јасно изразе свој став по сваком питању, а не да у неодређеним формулацијама државници саопштавају о неким питањима. Ту доста утиче и страх код домаћих политичара везан за рекацију ЕУ – шта ли ће рећи ЕУ. Мислим да би о сваком важном питању требало имати изричит став и дати до знања свим заинтересованим да нема уступака на сопствену штету зарад задовољења туђих интереса.

Русија је у више наврата говорила Србији да се Србија одреди, дефинише и заузме став, те да ће је Русија у складу са тим ставом увек подржати. Када имате неодређен став „и ово и оно, али без мало оног“ неће вас нико сматрати озбиљним саговорником.

На пример у Републици Српској имате питање НАТО-а, у који се она на сва врата гура, а о томе ћуте чак сви њени политичари. Ово важно питање се прећуткује. Понекад се помене референдум, а нико никад није ни рекао на којем нивоу, нивоу Републике Српске или државне заједнице БиХ. Треба ли нам још један референдум из 1992. године?

Исто питање везано за Републику Српску је и приступање ЕУ. Сви говоре о тим евроинтеграцијама, али нико не помиње на којем ће нивоу бити референдум. Један политичар из опозиције, као и из позиције у Републици Српској су ми чак рекли да се о томе није ни разматрало. Питао сам их, да ли ви желите референдум из 1992. године?

О овим озбиљним питањима се добро треба позабавити. Такође, враћање отетих надлежности Републике Српске би се могло спровести уз помоћ Русије, али за то је потребна политичка воља и јасно дефинисан став.

Обично се каже да Руси имају свој интерес, да ли се он може поклопити са српским? Да ли Срби имају свој одређен интерес или лутају између Русије и ЕУ?

– Сваки однос је из интереса, ма какав он био. Руски интерес се негде може поклопити са српским, али Русија је највећа земља света и она има потпуно другачију перцепцију света и политичког деловања, тако да се у складу са тим одређује и њен интерес. Руски интерес је да уздигну нацију на завидни ниво у смислу патриотизма, образовања и међусобног односа у друштву, као и да у потпуности користе своје знање ресурсе и могућности. Руски интерес је да буду потпуно независни од било кога. Са друге стране руско становништво и државно руководство са поштовањем гледају на Србе као на народ који их поштује и воли, нарочито због дугих историјских веза, кроз ратове, религију и сваки други вид. У складу са тим и руски и српски обострани добронамерни интерес би требао бити тај да се те дуге везе учврсте у политичко-економском и сваком другом сарадњом. Зар није лепо са старим пријатељем имати и такве везе, те их настављати и преобразити у још нешто више? Русија је сигурно за то, а верујем и Србија и Република Српска.

Србија је са друге стране растрзана између Русије и ЕУ. Али како државни руководиоци говоре, тренутна политика је „и Русија и ЕУ“. Имате и контра аргумент, Косово или ЕУ, те питање зашто тако жарко желимо да идемо тамо где нам стално раде иза леђа и већином против наших интереса? Доћи ће тренутак када, и ако Србија уђе у ЕУ, морати да доноси одлуке супротне њеним ставовима и јавном мнењу, те ће морати свом највећем пријатељу (Русији) ударати шамарчиће, које овај неће ни осетити, али ће се веома увредити. Стога хрљење и безпоговорно клањање ЕУ није паметно.

Опет се овде враћа савет Русије: „Нека се Србија определи, донесе и заузме став, ми ћемо је подржати“. По мом мишљењу, јасно дефинисаног става Србија нема, а ни Република Српска, поготово што се тиче НАТО-а и враћања својих надлежности отетих од политичара ЕУ.

Обично се у медијима помиње да више Срба ради на Западу него у Русији, и да их више машта да оде у неке од земаља ЕУ. Да ли би се би више Срба могло радити у Русији, да ли су те могућности довољно промовисане?

– Вероватно је тачно да више Срба ради на Западу него у Русији јер је то нека навика из прошлих времена и хрљењем за девизама. Русија је сада држава која је стала на своје ноге и у њој се отварају нове могућности. Познато је да велики број грађевинаца ради у Србији и да такође има веома успешних пословних људи пореклом из Србије. Истина је и да могућности нису довољно промовисане. Познато ми је да је Влада Србије организовала оделење за пословне контакте са Србијом. Споменуо бих и одличну књигу Хаџи Слободана Стоићевића под називом „Приручник за извоз у Русију“ у којој је на једноставан начин обичном човеку представљен начин и детаљи ове проблематике. Наравно, да је у овом сегменту сарадње потребно још доста тога учинити, али за то је потребна и политичка воља, али и воља привредника.

Шта просечан Рус мисли о Србима, колико се то разликује од мишљења просечног Србина?

– Када се у Русију нађете у било којој ситуацији и кажете да сте Србин, скоро сваки Рус ће вам рећи са осмехом „Сееерб“ (Србин). Тај осмех и позитиван однос вам већ одмах говори шта Рус мисли о Србима. Сваки други ће вам рећи „Ми смо браћа“, а сваки трећи ће рећи „Косово је Србија“. Овај однос Руса према Србима је последица дугих историјских веза које се уче, преносе с колена на колено, а и данас такође граде. Замислите, како се је само осећати када на великом стадиону између два руска клуба хиљаде навијача виче „Косово је Србија“. О односу Руса према Србима нема шта много причати. Они су једноставно такви. И код нас Срба је исто тако, бар ја тако мислим.

vostok.rs

Тагови: , ,

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.