СПУТЊИК: Рогозин открива хоће ли бити руских база у Србији

Ми бисмо хтјели да у Србији постоји међународни, или барем регионални сервисни центар за поправку хеликоптера руске, совјетске производње.

Без обзира каквих, војних, цивилних, каже у ексклузивном интервјуу за Спутњик Дмитриј Рогозин, потпредсједник Владе Руске Федерације задужен за наоружање.

На питање о каквој је војној сарадњи између Русије и Србије ријеч у разговорима са српском владом, Рогозин одговара:

– Ми смо примили молбу коју су сачинили ваши војни стручњаци, она је вишепланска. Наравно, немам права да говорим о детаљима. Наши стручњаци раде на томе да дају најбољу понуду: да кажу шта можемо да испоручимо, у ком року, за коју суму, гдје се може уштедити.

Конкретно, да ли је договорено нешто о ремонту руских хеликоптера у фабрикама у Србији ?

– Што се тиче хеликоптера, наша понуда да се направи сервисни центар за хеликоптере не тиче се само војних питања. Потребни су разни хеликоптери, укључујући и цивилне. Ми бисмо хтјели да у Србији постоји међународни, или барем регионални сервисни центар за поправку хеликоптера руске, совјетске производње. Без обзира каквих, војних, цивилних. Нама се такође обраћају земље НАТО-а да дамо дозволу за ремонт хеликоптера које они имају у саставу свог наоружања. Чак и Американци имају наше хеликоптере.Недавно смо  продали Сједињеним Државама двадесетак хеликоптера које ће они потом испоручити Авганистану, јер авганистански пилоти кажу да не постоји ништа боље од руске хеликоптерске технике, имајући у виду њихове сложене климатске и борбене услове. Зато ми желимо да у Србији буде сервисни центар који не би имао само војну намјену него општу, цивилну.

У овом тренутку, Србија је у стању да ремонтује мали број летјелица. Да ли је било говора о томе да Русија финансијски помогне ширење предузећа, да обезбједи неки кредит?

– Наши специјалисти су већ били у том предузећу. Да, оно није велико. Данас је мало, сутра је велико. То, прије свега, зависи од процјене обима производње. Уколико ми видимо да Срби могу да раде ремонт и да сервисирају хеликоптере који се сада налазе у рукама Пољске, Чешке, Словачке итд, то су велики и озбиљни обими, тада то оправдава инвестицију — стварање великог, крупног сервисног центра. Нећемо прејудицирати, сачекаћемо да видимо шта кажу специјалисти, и тада ће политичари донијети одлуке.

Кустурица Вам је понудио своје „двориште“ као мјесто за војну базу, а у Црној Гори многи су предлагали исто. У Србији многи желе да се база Министарства за ванредне ситуације у Нишу претвори у војну базу. Да ли је могуће да се руска војна база појави у Србији?

-То уопште није питање за нас, то је питање за Србе — како ви сматрате да је неопходно да осигурате, обезбједите вашу безбједност.

Многи мисле да је неопходно.

— Ако буде озбиљан приједлог, услиједиће и реакција. Кустурицу веома поштујем и поклоник сам његовог стваралаштва. Али он је то рекао као уметник. То је метафора њега као умјетника — то да је спреман да да свој дом за размјештање војне базе. О чему то говори? То говори о томе да је Србима потребна подршка Русије, и ми то добро разумијемо и са поштовањем се односимо према том осјећању и понашамо се у складу са њим, и убудуће ћемо чинити све као поуздан и велики савезник Србије.

Ако се не варам, Ви имате црногорске корјене. Ваша историјска домовина Црна Гора сада је одлучила да иде у НАТО. Како Ви на то гледате?

— Знате шта је за мене сада веома важно — јуче сам се са том молбом обратио министру одбране Србије — негдје овдје у Србији је сахрањен мој чукундеда и ја бих желио да нађем његове корјене. Нажалост, има много напуштених гробова руских официра. Мој чукундеда је био један од руководилаца Бијелог покрета на југу Русије и двадесете године је са остатком руског Бијелог покрета отишао у емиграцију, дошао је бродовима заједно са Врангелом. Врангел је сахрањен у Београду и данас је моја супруга била тамо, у том малом храму.Овдје је сахрањен и мој чукундеда Николај Антонович, ја бих желио да нађем његове корјене. За мене је то важно. Ја сам замолио српске званичнике, и замолио сам новинаре и историчаре који раде у Србији да ми помогну да нађем ту гробницу. За мене је то сада веома важно.

Вратимо се на НАТО. Да ли је Вама нормално да Црна Гора, која је тако везана за Русију, готово да се може рећи да је не би било да није Русије, хоће сада у НАТО и поручује преко билборда руском амбасадору — „Одлази, да те наше очи више не виде“.

— Жао ми је због тога што се то дешава у Црној Гори. Они ће, наравно, због тога зажалити. Не мислим на народ, њих наравно нико не пита, није било никаквог испитивања јавног мњења.О томе просто доноси одлуке мали број људи, који очигледно не могу да доносе другачије одлуке због своје ангажованости, који су лишени могућности да доносе одлуке у складу са вољом свог народа. Црногорци су један од дијелова, у широм смислу, српског свијета, балканско-словенског свијета, и веома ми је жао што је сада таква тенденција. Американци су оставили овдје траг. Ми смо данас видјели срушена здања у Београду и другим градовима. Како неко може да жели да ступи у организацију која је сасвим недавно бомбардовала Југославију?! Црна Гора је била дио Југославије. Ја то не разумијем, и никада нећу разумјети. Ја мислим да ће народ Црне Горе сам рећи своју ријеч о том питању.

Познато Вам је да се врши велики притисак на Србију како би такође постала члан тог Савеза, а нису непознати ни планови Сједињених Држава да цијели Балкан буде у НАТО-у до 2020. године.

— То је велика глупост. Дајте да размислимо: шта је НАТО. Нема никаквог НАТО-а. То је само атлантски клуб гдје сви гласају како каже Америка. Више безбједности он не може никоме да обезбједи. Чланице НАТО-а су земље које имају веома компликоване односе. На примјер — Грчка и Турска су у НАТО-у. Да ли су зато безбједније? Па, оне и дан-данас имају веома компликоване односе. Још једном желим да кажем да је НАТО остатак Хладног рата, старе епохе. То је просто начин да се Американцима објасни зашто они и данас држе своју војску у Европи. То је начин легитимизације Американаца и америчке војне силе у Европи. Шта ће то Црногорцима? Или, шта ће Србима? Шта је то, фабрика чоколаде? Нико вам ништа неће дати. Штавише — захтјеваће да се купује скупо америчко оружје, и отпад који вам ни за шта не треба. И доносиће одлуке за вас. То је организација за слабе и безвољне политичаре.

 

Шта мислите, како ће на евентуалну куповину руског оружја реаговати САД и Европа? Познато је да ми желимо у ЕУ, да имамо пријатеље и на Западу и на Истоку. Ово би се могло читати као да су нам Руси ипак више пријатељи од других.

— Слушајте, и Американци купују од нас оружје. Ја сам то већ говорио. Они од нас купују ракетне моторе зато што их они не производе. Они много штошта купују од нас, а другима забрањују. То јест, њима је дозвољено да купују од нас, а Србима то не дозвољавају. Зашто — зато што они хоће да ви купујете америчко оружје. Скупље и мање квалитетно. То је невјероватан егоизам. Ту нема никаквих правила, осим правила грубе силе. Грубе конкуренције са Русијом. Ми и Американци смо конкуренти у индустрији оружја. Они су први, захваљујући свом утицају, а ми смо други. И не намјеравамо то мјесто никоме да уступимо. Ми зарађујемо од продаје оружја око 15 милијарди долара годишње. Имамо своје традиционалне купце и они неће ништа ту да мијењају јер знају квалитет нашег оружја. Тим прије сада кад смо ми потпуно обновили индустрију оружја. Наше фабрике су вам сада савремене и производе висококвалитетно оружје. Вама, наравно, нико неће да аплаудирати што сте га купили, него ће рећи — како сте смјели! А они ће наставити да купују. То јест, они купују, а вама ће покушати да забране.

Одлазећи из Брисела, са мјеста руског представника у НАТО-у, посадили сте двије тополе, симболе ракете „топољ“, испред зграде Алијансе. Проверавјате ли како расту?

— Заливам их.

У посљедње вријеме и руски и свјетски политичари све чешће своје ставове износе на друштвеним мрежама, укључујући и Твитер. Зашто, да ли су то званични ставови?

— Ја сам отворио налог на Твитеру док сам радио у Бриселу. Зато што сам сматрао да ту могу без икакве цензуре сам да пишем и објављујем оно што мислим.

Ја немам цензуру, немам уредника, немам помоћника, ја сам пишем, кад идем на посао или с посла, у колима, кад стигнем. Зашто ја то радим? Зато што је то америчко информационо поље. Ја сматрам да је у реду да радим на туђем информационом пољу. Зато што су моје присталице ионако моје присталице. А мени је потребно да убједим оне који сумњају. Који слушају друге информације. Дакле, ја радим на туђем информационом пољу и говорим своју истину. То је мека сила. Као човек који је најпре завршио журналистику, а потом све остало, ја то никада нећу заборавити. Најважнија је борба за умове. И ту борбу ћу увек водити.

Тагови: Дмитриј Рогозин, Оружје, Русија, Спутњик