СЕЋАЊЕ НА ЈУНАКА: Херој Југославије – Виктор Викторович Вербовски

ИСКРА на Фејсбуку
Фото: vostok.rs

Фото: vostok.rs

Данас се мало зна и говори о Виктору Викторовичу Вербовском, народном хероју Југославије који је погинуо последњих дана Другог светског рата и који је сахрањен у месту које носи његово име – Врбовски, а које се налази недалеко од Београда. Како би одали почаст Вербовском неколицина грађана је започела акцију , а потом су се спонтано прикључили и други како би одали почаст хероју Југославије. Помену су присуствовали и гости из Удружења жена Србије и Русије „Матрона“.

Животни пут Виктора Вербовског

Виктор Вербовски је био потомак племићске фамилије из Черниговске губерније. Његов отац, саветник Државне думе (скупштине) спремао је сина не за салонску него за активну службу. Догађаји из октобра 1917. године пореметили су све планове. Да би постао инжењер Виктор је морао да оде из Петрограда (сада Санкт Петербург) где је у последње време живела његва породица и направивши себи нову, лажну биографију, претворио се од племића у сина куварице.

Крајем двадесетих година у малом луганском граду Алчевску појавио се млади инжењер који се разликовао од својих вршњака-радника по томе што је био добро образован, говорио је више страних језика, ценио је и разумео науку, избегавао је празне разговоре а волео је да ради. Почетком тридесетих година оженио се лепом пијанисткињом Еленом Ставровском, ћерком у граду чувеног лекара Владимира Ставровског, човека са старовременским схватањима и, такође, потомка племићске породице.

Ставровски се пре помирио са револуционарним дешавањима него што их је прихватио. Револуцију је прихватио исто као што болесник прихвата своју слабост. Чак и када је нова власт казнила двојицу његове браће, једног за учешће у белогардејској војсци а другога за пропаганду стваралаштва Достојевског, није се разљутио на људе него је, као и раније, наставио са својом лекарском праксом. Просац његове кћери му је у једном тренутку открио свој прави идентитет и он је благословио овај брак.

Време је пролазило и Вербовскима су се родила два сина-Јевгениј и Валериј. Ко зна каква би им била судбина да се није опет догдио рат…

Ставровски је на основу ранијег искуства, када је сматрао да су Немци културна нација која је дала свету толике мислиоце-хуманисте, одлучно одбио да оде из своје куће када су у град дошли фашисти. У Немачкој је боравио све до Првог светског рата.

Виктор Вербовски је са својом породицом као и фабриком покушавао да се пресели на исток али су њихову колону Немци бомбардовали. Вратио се у родни град када је „културна нација“ већ сасвим успоставила нови, окупаторски поредак. Он се успостављао методама које су биле далеко од хуманих, у основи грубом силом. Необуздан гнев је обузео педантног инжењера. Отишао је право у немачку командатуру и служећи се одличним знањем немачког језика доспео право код команданта. Не треба понављати речи које је упутио у лице команданту града. Породично предање каже, чак, да му је опалио шамар. Његов син, Валериј, је говорио да је после тога добио страшне батине и да је био ухапшен.

По свему судећи потомак племићске породице и син куварице требао би сада да лежи у некаквој безименој заједничкој гробници у луганској земљи… Но, судбина му је наменила другачији пут. Његова жена је послала хитан телеграм сестри Виктора Врбовског која је живела у Немачкој. Испоставило се да се она удала за једног од најпознатијег потомка племићске породице, тако да је већ следећег дана из Рајха у Алчевск дошао повратни телеграм са другим налозима који су се односили на Виктора Вербовског. Уместо робијашких, издали су му „фолксдојчерска“документа, а уместо метка у потиљак сместили су га у вагон за „фатерланд“.

Боравак у Југославији

Породица Вербовски није желела да иде у Немачку па су уместо тога одлучили да оду у Југославију. Знали су да се и тамо води борба против фашизма као и да се јужни Словени традиционално добро слажу са северним. Са својим фолксдојчерским документима запослио се у војној фабрици. Ускоро се повезао са партизанима и скоро две године је слао оружје Југословенској народној армији. На крају рата, када су фашисти већ бежали са Балкана, њихова контраобавештајна служба је открила да Виктор Врбовски ради за Тита. Ни контраобавештајна служба Југословенске народне армија није седела скрштених руку тако да су у последњем тренутку њега и његову породицу одвели у планине.

Фото: vostok.rs

Фото: vostok.rs

Ипак, није било у крви Виктора Вербовског да се крије док су трајале борбе. Узео је оружје у руку и приступио партизанском одреду који је био лоциран у околини Београда.

Рат је био на крају. Немци су смислили последњу казнену акцију-решили су да из земље однесу све жито, укључујући и семенски фонд. Замисао је била страшна. Спремала се велика послератна глад, нико у том случају не би мога да спасе Југословене.

Са немачком педантношћу Немци су обрстили и испразнили све амбаре сељачких и фармерских газдинстава, сакупљено жито однели су до највећег у земљи елеватора (машине за пренос жита) који се налази у једном засеоку у близини Београда, на обали Дунава. И партизани су такође схватили замисао непријатељских стратега. Смелом акцијом успели су да заузму елеватор али им није успело да превезу жито на ослобођену територију. Немци су патролирали по Дунаву и са баржи, крстарица и разарача тукли по елеватору свим расположивим оруђима, покушавајући да запале жито. Запалио се један од силоса. Партизани су били у рововима и ништа нису могли да учине-немачке мине су онемогућавале сваки покушај гашења.

Ко зна ште је у тим минутима покренуло Виктора Вербовског? Изашао је из рова и потрчао према елеватору. Другови су га, колико су могли, покривали ватром из својег оружја. Под њиховом заштитом успео је да угаси пожар који је настајао, опрему за гашење Немци су држали у савршеном реду. Ватра је угашена истовремено када је фашистичка ватра угасила живот Виктора Вербовског.

И то је све. о овом подвигу писала је „Борба“ Причало се да је руски инжењер спасао не само жито већ и будућност земље. Југословени су му доделили звање Народног хероја Југославије. Његовим именом названо је сеоце које је касније добило статус насеља. Викторова жена и његово дете вратили су се у родни Алчевск где су им пришили етикету дезертера. Тада су Стаљин и Тито постали смртни непријатељи што се одразило на судбину породице хероја. Никада им није успело да оду на гроб мужа и оца.

Поред Виктора овде почивају Ибрахим Ибрахимовски, црвеноармејац погинуо 06.07.1945., два непозната црвеноармејца погинула 07.10.1944. и Суља Коцић.

превео Момир Костић,

приредио Вања Савићевић

vostok.rs

Тагови: , , ,

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.