ПРОБИТИ “ТВРЂАВУ” ОТПОРА И АЛЕРГИЈЕ ПРЕМА АЛИЈАНСИ: Политички маргиналци као „НАТО ледоломци”

Два политичара – један чија је странка у владајућој коалицији, други којем је партија пропала на изборима – поручуjу у ауторским текстовима да Србији нема спаса ако што пре не уђе у НАТО.

И нема ту ништа ново. Одавно Вук Драшковић и Чедомир Јовановић сматрају да је чланство у овој алијанси наша улазница за Европску унију. Од априла, политичарима који заговарају и атлантски пут Србије придружио се и Борис Тадић, рекавши да ће Србија у будућности „озбиљно морати да размотри могућност посебних савеза са НАТО, можда чак и пуноправно чланство”.

Да ли је појачано медијско лобирање за НАТО, упркос проглашеној војној неутралности Србије, нешто што и власт прижељкује, али не сме јавно да каже?

Лидер СПО-а већ насловом свог текста у „Данасу” поручио је 5. августа „У НАТО, одмах”, пишући како Србија треба да одлучи хоће ли бити „за столом или на менију”. Десетак дана касније, Јовановић је у ауторском чланку за „Време”, названом „Време је да постанемо рационални”, навео да Србија мора у Северноатлантски пакт како не би постала „руски гето”.

Њихова залагања долазе у тренутку кад расте претња ИСИЛ-а Западу, избегличка криза дрма Европу, а НАТО најављује ширење ка Истоку. Истовремено, Џереми Корбин, кандидат за председника енглеских лабуриста, оштро критикује „хуманитарне интервенције” алијансе, а чешки вицепремијер Андреј Бабиш тражи ангажовање НАТО-а у заштити граница од миграната и избеглица.

За аналитичара Ђорђа Вукадиновића, Јовановић, Драшковић и Тадић су „ледоломци” или „бојни овнови” који треба да пробију тврђаву отпора и алергије јавности на тему НАТО-а. Они немају непосредну политичку корист од изношења таквих ставова, који им чак можда и штете, али рачунају на неку средњорочну или дугорочну добит, каже Вукадиновић. То се, додаје, пре свега односи на стицање поена који ће их учинити потенцијалном „главном опозицијом” у будућности, уз успутно препоручивање самих себе одређеним страним центрима моћи.

„Њихова улога за сада није толико да промовишу чланство у НАТО-у, већ да буду део шире кампање ’нормализације’ те теме тако да се јавност навикне на њену легитимност. Што се власти тиче, њој та иницијатива не смета превише, јер су сва тројица поменутих политичара исувише маргинални”, истиче главни уредник „Нове српске политичке мисли”.

Штавише, додаје он, осим појединачних исламофоба који подстичу превелики страх од избеглица, власт сада има и неку врсту „НАТО екстремизма”, пред којом ће деловати умереније и толерантније у односу на једне и друге. Истовремено, на спољнополитичком плану, власт ће бар још неко време „симулирати помало титоистичку средину, иако је у суштини много ближа овом другом, западном полу”.

Да ставови ових политичара могу да буду „пробни балон” за јавност оцењује и Александра Јоксимовић, директорка Центра за спољну политику, која каже да Србија свакако није рекла последњу реч на тему Северноатлантског пакта.

„Ови политичари који се залажу за чланство у НАТО-у могу о томе да отвореније говоре, јер немају ту врсту политичке одговорности од које би им зависио рејтинг. Актуелној влади не сметају гласови који промовишу ту идеју, чак ни у смислу да праве посебан отклон од њих, али им одговара да не буду актери те приче”, каже Јоксимовићева.

Кључна три аргумента за Србију у НАТО-у, по Јовановићу и у Драшковићу, јесу: светска геополитичка ситуација (збијање редова САД и Западне Европе пред ИСИЛ-ом као заједничким непријатељем), целина евроатлантских интеграција (не може се у ЕУ без чланства у НАТО-у и обратно) и регионалне околности (све околне државе су у НАТО-у или желе да му се прикључе).

Прва два аргумента, сматра Вукадиновић, имају одређену тежину и смисао, али „само под претпоставком да вам је ЕУ циљ по сваку цену и да желите да учествујете у америчкој коалицији против Исламске државе”.

Трећи аргумент је најпроблематичнији, додаје он, иако верује да ће се у неком тренутку премијер Вучић позвати управо на њега.

„Уосталом, ниједна земља из региона није имала искуство рата против НАТО-а попут Србије. А ако је НАТО мирољубива организација, као што кажу, а ми смо окружени њиме, онда нема ко да нас угрожава”, каже Вукадиновић.

За Александру Јоксимовић „природно је и спонтано да неко коме је чланство у ЕУ спољнополитички циљ, том циљу уподоби и своје безбедносне оквире”.

„Из позиције званичне војне неутралности Србије и одсуства потпуне сагласности са заједничком безбедносном политиком ЕУ, сада није реално да се било ко из актуелне владе јавно декларише за чланство у НАТО-у. Ипак, постоје сигнали о све тешњој сарадњи Србије и Северноатлантског пакта”, каже Јоксимовићева.

Ти сигнали, додаје она, јесу учешће министра одбране на самиту НАТО-а и потписивање ИПАП-а, као највишег степена сарадње с НАТО за земље које нису чланице. Ту је и подршка Србије борби против тероризма и предстојеће учешће премијера Вучића на самиту у Њујорку.

Тагови: Вук Драшковић, НАТО, Чедомир Јовановић