ПРИЧА СА ТРОТОАРА: Док смо ми испраћали миленијум, Веру су испратили са посла…

ИСКРА на Фејсбуку

Док смо ми испраћали прошли миленијум, Веру су испратили са посла! Отишла је не на своје, него на задовољство оних код којих су били и нож и погача. Истерали је, и – крај! Кога је брига за још једну душу и још једну правду или  неправду. И, ту није био крај правде која је Веру задесила! Остала је и без икаквих примања, да „чека пензију“, и како тада, тако и данас, 17 година после. Још чека.

Данас, ено је, као и јуче и прекјуче, седи на степеницама испред зграде и помно прати пролазнике. Летње жеге, зимски мраз и домаћи дуван наборали јој лице и кожу на рукама. Само то се променило од оног дана кад смо ми испратили милинејум а Веру испратили са посла. Све остало је исто, чак и црвена јакна изанђала од ношења, сунца и кише, коју носи док „патроларира“ између зграда и пролаза.

Свако јутро  Вера однекуд принесе столицу увијену у кесе, ставља је поред себе као заставу којом обележава територију и седа на степенице које воде ка крову гараже. Седи, понекад прошета около, и чека. Шта, зна једино она! Стрпљиво, из дана у дан, из недеље у недеље, из године у годину. Чека и не одступа!

„Добро јутро. Како сте?“, питам је, као и сваког дана, а она намрштено одговара „Лоше! Нема ми цигара!“. Вадим из џепа кутију цигарета и пружам јој. Она благо развлачи осмех и одговара „Oh, thank you. Частим када примим лични доходак“.  Узима две цигарете.

Понекад ми исприча причу о извесном дебелом Васи, колеги из бивше фирме, који не може у швалерацију, јер се заглави у прозору. Прича је кратка и растрзана, дикција правилна, али, брзо се заврши. Кад-кад исприча ми и  које слово о себи док је радила у издавачкој кући, у обданишту, у некој фабрици. Онда заћути, окрене главу, и то је знак да би требало да одем и оставим је на  миру.

Расположење уме да јој буде променљиво. Метеоропатија није помодарска тегоба од које болују само људи по канцеларијама и то Вера успешно доказује. Повремено је затекнемо како се са неким посвађа због најобичније ситнице, или се на неког извиче без икаквог разлога. Најчешће, вика није усмерена на случајне пролазнике, већ на апстрактне ствари, као што су географија, историја, живот…

Кад се стиша, почне да се правда људима около, онима за које је пре улични инвентар неко жива душа, да јој, једноставно, „прораде хормони“. Неко је саслуша, неко само окрене главу и оде. Она остане на својој столици.

Колегу који заузет својим послом пролази ослови са  „Оооо, па дуго Вас нисам видела“. Колега се насмеје  и прође.

„Луда бескућница. Сунце јој отопило памет“, шапућу понекад пролазници који Веру, док дане проводи на столици, ту у пролазу, гледају годинама. Слично становиште имају и запослени у оближњој згради који, док праве пуш-паузу, са прозора ходника, симболично и буквално, са висине гледају на Веру. „Шта ће нам ту? На шта нам улаз у зграду фирме личи?“, питају се међу собом већ годинама, али осим великог успеха кад су је из улаза у зграду отерали на степенице, ништа друго не предузимају.

Од људи из комшилука који дуже познају Веру могу да се чују нешто друкчији закључци о њој. „Има мужа и двоје одрасле деце“, објашњава Јулка, која ради у оближњој пиљарници. „Оставе ми овде паре да јој дам од намирница понешто, а Вера само узме цигарете када јој нико други не да“. Муж јој, кажу, дође с времена на време. Ћутке седе, тишином пробајући да једном другом објасне своје ставове, а онда он оде.

Професионални пијанац из кафане поред дућана поштује Верин избор. Дубоко је убеђен, као и комшилук који се брине о Вери, да док је она срећна са својим избором, нико, па ни социјална служба која ју је тражила пар пута, нема права да јој квари ту срећу.

Једни правдају Верине поступке, други их куде, а сви се питају да ли ће ико да реши њен проблем и статус. „Она је слика и прилика стања у земљи. Некада се држава о њима бринула, сада она мора да се брине сама о себи“, говори продавачица Јулка и док утрчава у радњу да услужи муштерију, додаје контрадикторну изјаву, у складу са целом ситуацијом „мада ако никоме не смета, шта држава и има да јој се петља у живот“.

Немања Димитријевић

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.