ПРЕСТАЛИ ДА БУДУ НОВИНАРИ ДА БИ ИМАЛИ ШТА ДА ЈЕДУ: Некад су убијали новинаре, сад новинари убијају новинарство

ИСКРА на Фејсбуку
Фото: rs.sputniknews.com

Фото: rs.sputniknews.com

Кад колеге не реагују на случајеве политичких притисака на новинаре, настају показни примери како не треба радити. Кад се побуни њих 10, 15, 25… настану „Наша борба“, „Демократија”, „Данас“, „Дневни телеграф“, „Економист“…

„Славко је убијен током бомбардовања, а у то време имали смо далеко већи разлог за бригу од тога шта пише, није он никог угрозио“, изјавио је јуче Радомир Марковић, бивши начелник службе ДБ на суђењу оптуженима за убиство новинара Славка Ћурувије.

Пре 16 година у Дневнику 2 РТС-а, после термина за културу, глас новинара хронике рече како је тог 11. априла 1999. испред свог стана у Светогорској улици убијен Ћурувија Славко. Баш овим редоследом речи наводећи име и презиме. „За убицама се трага“, настави даље.

Онај ко је тада гледао и црногорску државну телевизију видео је следеће: ударна вест у свим информативним емисијама била је да је „убијен Славко Ћурувија, новинар, власник дневника ’Дневни Телеграф‘ и недељника ’Европљанин‘“.

„Извини, драга“

Данас, 16 година после, нема пресуде за ово — политичко — убиство новинара. Данас, међутим — а то ће вам рећи готово сваки српски новинар — нема ни новинарства. И то „данас“ траје од 2000. године.

„Драга, извини, па нисам те тако разумела…“, правдала се пре три, четири године једна потресена уредница, кад је са друге стране тадашња „уредница свих уредника и уредница“ сипала замерке у слушалицу.

„Опет су јутрос напали новинаре, то им је хвала за оно што су прећутали“, изјавио је доста година раније Душко Радовић, новинар и писац. Али, за разлику од Радовићевог времена, данас се прећуткује много. Због економије. Због оглашавања. И због прагматизма.

Пиши ти шта ‘оћеш, али ако нема реклама нема ни пара. А пара иначе нема. Можеш имати тираж колики хоћеш, рејтинг још већи, али то не значи да ћеш добити рекламу. Тачније, добићеш је, али да будеш добар и не скрећеш идеолошки. Скренеш ли — довиђења, нема реклама. Следећи пут ћеш да пазиш.

Почетком двехиљадитих, па до 2012, уредничко-новинарска логика је била да тадашње власти не ваљају, да не решавају проблем, да срљају… Али су наши. Све због онога пре 2000. године. А и ако их критикујеш, ем ће бити оних позива које поменусмо, ем ће „доћи гори“.

У последње време је актуелна прича о цензури и о аутоцензури. Има је. И није је Александар Вучић засадио.

Кад се ономад десио случај са интервјуом Бориса Тадића „Политици“ и кад су се ова кућа и новинар — који је пустио делове интервјуа у којима председник и његов медијски саветник никако да се договоре који од њих даје интервју — нашли на удару власти, мало ко је подржао колеге.

Кад је, на пример, Срђан Шкоро смењен опет нису реаговале колеге. Кад је „одлучено“ да култна емисија „Утисак недеље“ буде пребачена на једва постојећи кабловски инфо канал, а Ољи Бећковић ускраћено право на рад, колеге су се састале два пута. Да поновимо — два пута.

Кад новинар уједе себе

Кад се десе овакви случајеви, а колеге не реагују или немушто реагују, постаје се показни пример: ко ради као поменути, проћи ће као поменути. Кад се побуни један, онда је то лабудова песма. Кад се ’90-их побуни 10, 15, 25… новинара „Борбе“ јер не желе да пишу како Милошевић диктира — дају отказе и оду на улицу. Да, на улицу. Али оде свих 25 и више. А онда, касније, направе „Нашу борбу“, „Демократију“, „Данас“ и „Дневни телеграф“. Исти случај је и са људима из „Економске политике“, који су одбили послушност, а онда направили „Економист“. Па имали су и поменути новинари тада породице, децу коју је требало облачити и хранити, Милошевић је био много јачи него Тадић ономад или Вучић данас — али су рекли: не.

Последњих ако не 16, онда сигурно 10 година, новинари су постали прво несолидарни, а онда прагматични. Престали су да буду новинари, да би имали шта да је једу. Залуђеници за Бобом Вудвордом (чувена афера „Вотергејт“ и оставка америчког председника Ричарда Никсона) у систему без система, само могу да навуку непријатеље. Зато и часни новинари сагињу главе и ћуте. Они некако преживљавају, али је професија убијена. И нису је убили политичари, они су само саучесници, први сведоци који се враћају на место злочина. Био је то, дабоме, суицид. Због живота, какав апсурд.

rs.sputniknews.com

Тагови: , , ,

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.