ПРЕГОВОРИ ОКО ПРЕУЗИМАЊА СМЕДЕРЕВСКОГ ГИГАНТА: „Есмарку“ све већи апетити!

ИСКРА на Фејсбуку
Фото: Новости

Фото: Новости

Иако време одмиче, чини се да су Влада Републике Србије и амерички „Есмарк” све даље од договора када је реч о преузимању „Железаре Смедерево”. Представници америчке компаније у преговорима сада обилато користе чињеницу да је наша земља у мат позицији и све више тврде пазар и за преговарачки сто износе нове захтеве.

Иако је Џејмс Бушар, председник „Есмарк” групације, пре него што су преговори почели, јавно обећао да неће отпуштати раднике, чак су са представницима синдиката договорили и повећање зарада за петину, ако победе на тендеру, сада, према нашим сазнањима, не желе да се обавежу да ће свих 5.000 радника остати на њиховом платном списку. Такође, „Есмарк” би да избегне полагање гаранције у износу од 15 до 20 милиона долара. Руководство ове компаније не би да обећа да ће остати у Србији након што потроши залихе сировина.

Иначе, у „Железари” тренутно постоје сировине у вредности од око 90 милиона долара, чијом прерадом може да се заради око 20 милиона долара. Да не буде забуне, једино око чега се сада преговара су управо те сировине на којима може да се заради, јер и наша влада и „Есмарк” знају да „Железара” не вреди ништа. Да је вредела, „Ју-Ес стил” не би отишао из Смедерева. Пре него што је држава купила „Железару” за један долар, годишњи губици ове америчке компаније били су 150 милиона евра.

Зато је наша влада захтевала да се „Есмарк” обавеже да након што потроши те сировине, неће отићи из Смедерева да им се не би поновило претходно лоше искуство. Међутим, Американци су у преговорима изнели још један захтев. С обзиром на то да је за покретање друге високе пећи потребно узимање кредита од најмање 200 милиона долара, „Есмарк” сада тражи да наша влада гарантује узимање тог кредита.

Наша држава, са друге стране то не може да учини из неколико разлога. Прво, по договору са Међународним монетарним фондом (ММФ), држава више не може да гарантује зајмове предузећима, јер је наш јавни дуг превисок. Друго, по Споразуму о стабилизацији и придруживању са Европском унијом, од 1. фебруара нису више дозвољене никакве врсте државне помоћи за „Железару”, јер Европска унија тако штити своју челичну индустрију. Наша влада послала је званично писмо Бриселу где је тражила да се рок за продужетак преговора продужи до 15. фебруара. Одговор још нису добили. Формално, држава Србија је већ у прекршају, јер од 1. фебруара „Железара” практично ради уз државну помоћ. Примера ради, да би се обезбедило нормално функционисање ове компаније, односно да би радници добили плате, из буџета мора челичани да се уплати 10 милиона евра месечно.

Упућени у област европских интеграција кажу да уколико одговор из Брисела буде негативан, наша држава може да плати и новчану казну јер је кршила Споразум о стабилизацији и придруживању. Да то не треба схватити олако сведоче искуства неких других европских земаља. Пољска је на пример имала велике проблеме око државне помоћи бродоградилишту. Хрватска је такође прошла сличне муке.

Осим што држава трпи санкције, штету може да претрпи и предузеће које је помоћ примило, а у овом случају то је „Железара”, јер би ако одговор из Брисела буде негативан, ова челичана морала да врати у буџет све што је држава уплатила на њен рачун после 1. фебруара.

Када се све то зна, онда је јасно зашто су преговори, како време одмиче, све тежи и тежи. Користећи то што је наша влада сатерана у ћошак, и што је под притиском регулатива ЕУ, споразума са ММФ-ом и на крају радника којима треба обезбедити плате сваког месеца, „Есмарк” је почео да тврди пазар и закера.

Према писању Пешчаника, „Есмарк” сада од државе тражи исти третман као „Фијат” и „Етихад”. „Како се чује, ’Есмарк’ хоће да подигне кредит од 400 милиона долара, али да гарант за тај кредит буде држава Србија, као мањински партнер-сувласник ’Железаре’, чему се она, наравно, опире”, пише Пешчаник.

„Есмарк” није сигуран да је у Смедереву могуће „излити“ жељу нашег премијера – 2,2 милиона тона челика, колики је њен давно пројектовани капацитет. Претходни власник догурао је до 1,7-1,8 милиона тона и то је био максимум. Без значајних улагања у модернизацију капацитета тешко је достићи и два милиона тона, а пуно је упитника (нарочито после избијања украјинске кризе) и са набавком сировине, наводи се у ауторском тексту Мише Бркића на Пешчанику.

Политика, Пешчаник

Тагови: , ,

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.