ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ ЖИВИ МЕЂУ СРБИМА: Народни, свети чевек, близак свим људима

ИСКРА на Фејсбуку
Фото: vostok.rs

Фото: vostok.rs

Својим начином живота патријарх Павле постао је близак свим људима. Њега, као неког свог, себи блиског, доживљавају не само православни верници, него и верници других религија, пa и они који се изјашњавају као атеисти.

Отуда и доста прича, доскочица и шала у којима је главни јунак српски духовни поглавар. Оне само додатно утемељују мит о патријарху Павлу као о народном, светом човеку. Ако није у питању нека чиста људска шала, оне су редовно прожете неком духовном поуком.

У њима је патријарх Павле – скромни човек великих врлина.

Велики духовник!

С разлогом, јер српски првојерарх у свакој прилици држи се савета апостола Павла: „Реч ваша да буде свагда у благодати, сољу зачињена, да знате како треба свакоме одговорити“ (Кол. 4,6).

Патријарх Павле је често у народу, он као пастир не жели да се одваја од свог стада, ни по чему. Зато, кад год је то могуће, иде пешице или јавним превозом. Свуда тамо где је он, живи се скромно.
Подучавао је и друге да се труде да у скромности живе. Тако, када су га, као надлежног епископа, монахиње из манастира Сопоћани код Новог Пазара замолиле за благослов да купе „фићу“ (у то време најмањи аутомобил), да би њиме допремале потрепштине за манастир, а и да не би морале до града да иду аутобусом, пошто се дешавало да понекад доживе неке непријатности, он је то одбио. Образложење његово било је: „Није у реду да купите аутомобил од новца који је дала сиротиња. И још, може да се деси, кад пређете преко неке барице, да испрскате ту сиротињу!“

У то време, док је био епископ рашко-призренски, дуго је избегавао и да се за његове и уопште епархијске потребе набави аутомобил. Говорио је: „Док свака српска кућа на Косову не набави кола, нећу ни ја.“[1] На крају је пристао да се набави само један „вартбург“, пошто није био скуп, а био је погодан за превоз робе, разних црквених ствари и других потрепштина.

Епископ Павле ретко кад је у њега седао, јер је углавном пешке ишао. Од манастира до манастира, од цркве до цркве, дуж и попреко по епархији… Зато и није знао какви све аутомобили постоје. А кад је једном код њега у посету дошао, својим „пежоом“, епископ жички Стефан, са којим је био изузетно близак још из богословије, и кад су кренули тим његовим аутомобилом да заједно обиђу нека места у епархији, рече владика Павле:

– Е, брате Стефане, баш ти је добар овај твој „вартбург“!

На исти начин владика Павле наставио је да живи и када се преселио у Београд, када је изабран на највишу црквену дужност.

У то време, као и обично, имао је само једну мантију. Сестра од тетке Агица, коју је често посећивао, задиркивала га је: „Какав си ти патријарх кад имаш само једну мантију?“ На то ће новоизабрани патријарх: „Шта ће ми више, не могу две одједном да обучем!“[2]

Београђани су патријарха Павла често сусретали на улици, у трамвају, у градском аутобусу… Једном приликом, док је сам ишао узбрдо тротоаром улице Краља Петра, у којој је седиште Патријаршије, сустиже га, у најновијем моделу „мерцедеса“, познати свештеник једне од најпознатијих београдских цркава. Зауставио је аутомобил, изашао и обратио се патријарху:

– Ваша Светости, дозволите да вас повезем! Само реците где треба…

Патријарх не хтеде да га одбије, уђе и седе. Чим кренуше, видевши како луксузно изгледа овај аутомобил, упита га патријарх:

– А, је л` те, оче, чији је ово ауто?

– Мој, Ваша Светости! – као да се похвали протојереј.

– Станите! – заповеди патријарх Павле.

Изађе, прекрсти се и рече свештенику:

– Нека вам је Бог на помоћи!

Настави пешке.

Ништа мање није се изненадио ни када је видео шта владике возе. Било је заседање Светог архијерејског сабора Српске православне цркве. Његова Светост, као и обично, крену на вечерњу службу у Саборну цркву. Кад изађе из Патријаршијског двора, виде испред себе мноштво паркираних великих црних аутомобила. Пита свештеника који га прати:

– Чија су ово оволика луксузна кола?

– Наших епископа, Ваша Светости! Дошли су њима на Сабор – одговори овај.

– О, Бог га видео, шта би тек возили да нису дали завет скромности!? – зачуди се Његова Светост.

За празнике патријарх Павле Свету архијерејску литургију обично је служио у храму посвећеном свецу који се тога дана слави. Знајући да ће патријарх доћи, испочетка је из тог храма, ујутру пред службу, по њега аутомобилом кретао свештеник или неко други кога старешина храма одреди. Међутим, много пута се десило, док тај стигне до Патријаршије, патријарх је већ стигао пешке или градским превозом до цркве у којој тога дана служи.

А једном приликом, док се трамвајем враћао у Патријаршију, десило се нешто што је за то време било сасвим необично. У трамвају пуном путника, који је ишао према главној београдској железничкој станици, неко наглас изусти: „Ево га патријарх!“ и крену да затражи благослов. Нагрнуше потом и многи други. Створи се велика гужва. Возач заустави трамвај и нареди да сви, осим патријарха, изађу напоље. Остави отворена само једна врата, и онда заповеди: „А сад један по један… “ И тако сви, без гужве, приђоше и узеше благослов од патријарха.

У згради Патријаршије често се помиње један дијалог између патријарха и ђакона који га свуда прати, пред одлазак на службу у цркву на Бановом брду.

– Како ћемо да идемо? Колима? – пита ђакон, сугеришући одговор.

– Аутобусом! – одлучно ће патријарх.

А већ топло јутро наговештава врео дан. Ђакону се не иде градским превозом.

– Гужве су, загушљиво је у аутобусу, а није баш близу… – настоји да убеди патријарха.

– Идемо! – кратко и поново одлучно ће Његова Светост, сад већ у ходу, док је његов штап одсечно одзвањао од удара о асфалтну подлогу.

– Али… – идући за њим, ђакон потеже нови, како сматра, још већи аргумент – Ваша Светости, лето је, доста света иде да се купа на Аду Циганлију, аутобуси су пуни разголићеног света. Није згодно…

Патријарх накратко застаде, окрете се и одговори ђакону:

– Знате, оче, свако види оно што хоће!

Некадашња шесторазредна богословија у Рељеву код Сарајева била је по много чему на добром гласу. Прославила се она и по својим ученицима. Развијало се овде својеврсно пријатељство, велика блискост, која је често остајала непомућена за цео живот између њених полазника. Тако је било и са генерацијом у којој је био Гојко Стојчевић, потоњи монах, епископ и патријарх Павле. Заједно са њим, у истом разреду, били су потоњи епископ жички Стефан (Боца) и дугогодишњи чувени професор и ректор београдске богословије др Душан Кашић… Била је сасвим приметна права братска љубав међу њима. Отуда и више анегдота у којима су они главни јунаци.

Владика Стефан, пре доласка у Жичу, био је епископ далматински. Имао је море на дохват руке, а волео је да плива. Држао је до физичке кондиције јер је пуно радио, често би остајао до два после поноћи да чита или пише. Зато, кад год је могао, нашао би неку увалу, где никог нема, и пливао по два сата. Међутим, када је постављен за епископа жичког, такву могућност више није имао, па је кондицију одржавао вечерњом шетњом у близини манастира.

Позове га једном патријарх Павле и упита:

– Како сте, брате Стефане?

– Мало ми ноге попуштају, Ваша Светости, па шетам свако вече…

– Каква шетња, брате Стефане!? Метаније! Метаније су најбоље за здравље!

Заиста, уз метаније, које чине велики поклони, активира се цело тело, јер челом треба дотаћи земљу, тако да се не сме ослонити на колена, па је све оптерећење на рукама. Али, патријарх је знао да владици Стефану тада више није било лако да метанише. А уз Велики пост, на богослужењу, треба да се направи више од стотину метанија…

(Његова Светост патријарх Павле метанисао је и на почетку десете деценије живота, све док није повредио кук; на богослужењима је чинио тачно онолико поклона колико је то канонима предвиђено!)

Када је касније, неким послом неколико дана боравио у Београду, пожалио се владика Стефан патријарху Павлу зато што не ради лифт у Патријаршијском двору:

– Ваша Светости, зашто не наредите да се поправи овај лифт, немам више снаге да стално овако горе-доле идем пешке!

Патријарх га погледа, па да га орасположи, рече:

– Брате Стефане, поправио бих га ја, али нећу да ти прави буку док си у својој соби!

Посматрао патријарх из Патријаршије другог свог побратима из богословије, тада већ тешко оболелог др Душана Кашића, како тромо иде од Саборног храма, па му рече:

– Ех, што ти не ваља кад човек остари!

А они иста генерација!

За столом, на ручку у Патријаршијском двору више владика. Међу њима и патријарх Павле. Поред осталог, стигла и чинија са маслинкама. Сви знају да патријарх држи до оног стручно утврђеног прорачуна да је људском организму оптимално потребно шест маслинки. Владика Стефан захвати из чиније тако да се у кашици нашло осам маслинки. Погледа у патријарха и упита:

– Ваша Светости, ја захватих две више, шта да чиним?

– Сад узми то што си захватио, а сутра две мање! одговори патријарх.

Почетком Васкршњег поста дошао један митрополит и донео неколико пакета сардина за раднике Патријаршије. Предаје их патријарху, као домаћину у Патријаршијском двору. На то ће Његова Светост:

– Хвала, брате, ал` нисте требали, далеко су Благовести и Цвети!

Тиме је скренуо пажњу да је у време Великог (Часног) поста допуштено рибу јести само за ова два велика празника, на Благовести[3] и на Цвети.

Остао је упамћен и један случај из времена када је Павле био у Благовештењу: Крене неколико њих монаха чамцем да обрађују манастирску земљу с друге стране Западне Мораве. Чамац се под теретом накриви, и отац Антоније (Ђурђевић) падне у реку. Како није знао да плива, почне да се дави. Павле скочи у воду и извуче Антонија на обалу. Када је после више од четири деценије Антонију, као благочестивом архимандриту манастира Троноша, припала част да извуче коверту са именом новог српског патријарха, и пошто је извукао управо коверту са Павловим именом, то је онима који су знали за случај са Западне Мораве био повод за овакав коментар: Павле је извукао Антонија из реке, а Антоније Павла за патријарха!

У то време, када је владика Павле изабран за патријарха српског, многе делегације и бројни високи инострани представници изразили су жељу да се сретну са Његовом Светошћу, да честитају на избору на највећу духовну дужност. Његовим сарадницима то и није баш било сасвим по вољи, јер су страховали како ће се патријарх снаћи у тим сусретима, с обзиром на то да је највећи део живота, као монах, провео у манастирима и да није имао никаквог искуства у световној дипломатији, где се често човек нађе као овца међу вуковима. Долазак је најавио и тада доста активни амерички амбасадор у Београду Ворен Зимерман. Патријарх га је примио у Патријаршијском двору. Амбасадор је пренео поздраве и честитке у име америчког народа, у име америчког председника и у своје лично име. Водио се разговор о општим стварима, а на крају амбасадор упита патријарха:

– Чиме Вам можемо помоћи?

Патријарх га погледа и једноставно рече:

– Ваша екселенцијо, немојте нам одмоћи, тиме ћете нам помоћи!

Зимерман се нашао затеченим и није знао шта на то да одговори.

Време које је наступило показало је да је то била најмудрија могућа порука!

Као што је већ речено, готово да нема посла који Његова Светост не зна да уради. У манастирима је научио да шије, крпи, пере, обућу да прави и поправља, земљу да обрађује, воће да калеми, књиге да повезује и окива, грађевине и разне апарате и прикључке да поправља… А по природи је вредан човек. Стално нешто ради.

– И кад дође овде код мене у канцеларију, ако примети да нешто не функционише како би требало, ако види да се врата не затварају добро, да негде прокишњава, да светло прекида…, он сам крене да установи у чему је проблем, па каже: „Ајде ово да поправимо!“… – прича ми управник Патријаршијске штампарије Градимир Станић. – Он се свуда понаша као домаћин, не само овде у Патријаршији, него у сваком манастиру и свакој цркви, свуда где се затекне…

Знали су то добро поготово у овчарско-кабларском манастиру Благовештење, где се замонашио, и где је, и као патријарх, готово сваког лета одлазио на неколико дана да се одмори. Кад дође време повратка у Београд, позове игумана Георгија да „сравне рачун“:

– Оче Георгије, ево проведох са вама ових неколико дана. Све, Богу хвала, би добро. Боравио сам овде, доручковао, ручао, а све то кошта. Је л` тако?

– Па, јесте, Ваша Светости! прихвати игуман у истом тону разговор, претпостављајући како ће он даље тећи.

– А и ја вама нешто припомогох. Је л`тако, оче Георгије?

– Јесте, Ваша Светости, много сте нам помогли, као да сте овде дошли да радите, а не да се одморите…

– Па да сравнимо рачун: поправио сам ти олук, прозор, славину, браву, лозу ову уредио и подупро, ципеле пенџетиро…

Игуман пажљиво ишчекује крајњу рачуницу.

– Оче Георгије, ево по овоме испаде да ви мени треба да доплатите! – кроз смешак закључи патријарх.

Код Његове Светости нема испразних речи. Он често речју „жртвује себе“ да би неког подучио. Тако, један боем, који је време проводио у кафани „?“ (Знак питања), надомак Патријаршије, кад год би видео да патријарх пролази поред Патријаршије или Саборне цркве, претрчао би улицу и од Његове Светости затражио благослов. А једном, замуцкујући, рече:

– Ваша Светости, нас двојица смо најбољи људи у овом Београду!

Патријарх, видевши да није баш довољно стабилан на ногама, на то му одговори:

– Jec`, Бог га видео, ал` кад попијемо, онда ништа не ваљамо!

Наравно, патријарх никада није пио. Али, на тај начин, он преузима део греха овог човека и на један леп начин, кроз шалу, да га не повреди, указује му на његову слабост, на порок који има.

Или овај случај: једног преданог службеника Патријаршије прекорио је неко од владика да тобоже није нешто добро урадио. Овај, као одговоран човек, поче да објашњава да је урадио управо онако како треба, али владика неће да га саслуша. Погођен неправедном оптужбом, службеник је дошао патријарху да се пожали. Реферише видно узбуђен. Патријарх га саслуша, а онда, имајући у виду да је омаленог раста (као и он сам), рече:

– Бог га видео, ми мали људи баш смо много незгодни!

Тако му је, на духовит начин, рекао да је већи проблем то што се он толико разгневио, него што је неправедно оптужен.

У тешко ратно време, после једног састанка у патријарховом кабинету, на којем се одлучивало о нечему о чему није било лако да се одлучи, Његова Светост, да би се нашалио на свој рачун, рече присутнима:

– Ви сте мислили да ћете лако са мном. Мислите да сам ја слабашан, крхке грађе… А, у ствари, ви ме не познајете добро…

Устаде је и са свог радног стола донесе новине српског имена[4], у којима је неприкладно, фотомонтажом, приказан као некакав ратник-супермен, са бомбама и „шкорпионом“ о појасу. Показујући на то нимало смислено искројено (не)дело, кроз смешак рече:

– Погледајте како ме други виде, а ви сте мислили да сам ја слаб!

Некако баш у то време дошао да га за своје новине фотографише један од најпознатијих српских фоторепортера Вицан Вицановић. Али, као атеиста, није знао како тачно треба ословити патријарха. У току снимања, да би направио жељену фотографију, обрати се патријарху:

– Ваша светлости…

Патријарх му на то рече:

– Кад сам већ светлост, шта ће ти блиц!?

Патријарх Павле доста полаже на црквено појање. Јер, како је говорио, најприроднији религиозни доживљај јавља се у цркви и на Литургији, када се човек преда духовној музици.[5]

Још као дечака у родној Славонији, Гојка Стојчевића су запазили да лепо пева, па су га прозвали Пјевалица. У току студија био је секретар Хора студената Православног богословског факултета у Београду. И касније, када се замонашио, Павлу је певница у храму било омиљено место. Као епископ рашко-призренски, у старој српској царској престоници, у којој је столовао, од црквене певнице направио је малу духовну школу: на свакој јутарњој и вечерњој служби стојао би за певницом и пратио певање ђака Призренске богословије, а када погреше, исправљао би њихову грешку.[6] На истом месту често би се нашао и као патријарх…

Једном приликом за време богослужења, патријарх Павле, родитељски, тихим гласом, упозори богослова који је био за певницом:

– Синко, обратите мало више пажње…, чини ми се да ви то не радите баш како би требало!

Овај одговори, помало увређено:

– Па, знате, Ваша Светости, свака птица пева својим гласом!

Патријарх ће на то:

– Јесте, синко, али у шуми. Ово је Црква!

______________

НАПОМЕНЕ:

Живот по Јеванђељу, Приштина – Београд, 1996, стр. 33.

Према сведочењу Снежане Милковић, унуке патријарха Павла, односно његовог брата Душана, аутору овог дела.

Живот по Јеванђељу, Приштина – Београд, 1996, стр. 33.

„Српска реч“

Бранка Бојовић, Око које не дријема, Подгорица, 1996, стр. 26.

Јеромонах Атанасије Ракита, Духовни дародавац Призренске богословије – предговор за књигу: Патријарх српски Павле, Живот по Јеванђељу, Приштина – Београд, 1996, стр. 26.

vostok.rs, Jован Jањић, Светосавље

Тагови:

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.