ОВАКО У СРБИЈИ ЖИВЕ РАТНИ ХЕРОЈИ: „Мртав“ се вратио са Кошара, сад гладује у страћари

ИСКРА на Фејсбуку

Фото: З. Шапоњић

Није ратни ветеран Милош Јовановић (38), овако замишљао ни Србију ни свој живот, кад су 1999. године он и његови другови гинули на Кошарама! У страћари, у селу Троштица под Голијом, Милош сваке ноћи сања Кошаре и своје мртве другове, крв и располовљене главе, бомбе како падају са небеса и вриску рањене браће…

– Пробудим се у зноју, скочим, после по помрчини лутам око куће, не могу да се смирим… Заспим, па их поново сањам – причао ми је јуче Милош у кућици од блата и прућа под Голијом, која само што није пала.

Он, мајка Роса и сестра Марина живе у једној просторији у којој су три расклиматана кауча, спавају на даскама, кад пада киша лије на све стране, кад угреје кућом шетају змије и пацови, прозори и зидови шупљи…

Фото: З. Шапоњић

Милош често нема новца ни за аутобуску карту да оде до Новог Пазара, а камоли да се лечи од психичких, хормонских, метаболичких поремећаја, од стреса… Хлеб купују у сеоској продавници на рецку, кад дођу да им секу струју они позајме у селу и плате, па после немају одакле да врате новац комшијама…

И на јави, Милошу сваког дана долазе мртви другови са Кошара. Сад као да гледа ровове испод карауле на Кошарама, и она три дана и три ноћи кад је горело и небо и земља, мине падале а крв липтала на све стране, а његовој мајци Роси и сестри Марини неко у село јавио да је он погинуо…

– Три месеца нити смо спавале ни шта јеле ни шта пиле… Јавише, погинуо нам Милош, после други јавише – није… Ми нисмо веровале да је жив све док га нисмо виделе, дошао, а ми га нисмо препознале, неошишан, необријан, каљав, све ране по њему, распала се и одећа и обућа – присећале се јуче и мајка Роса, Милошевог повратка са Кошара.

Фото: З. Шапоњић

Милош не воли да прича о рату. Кад сиђе у Нови Пазар не воли ни да види онај пут којим је 1998. године као регрут отишао на Косово. Тек понекад, понеко му као клештима ишчупа понеку реч о Кошарама…

– Падају бомбе а нама све шкљоцају зуби од ваздушних удара, прашина, јауци, видим једног располућена му глава, други вришти, крв липти… – почне Милош, а онда заћути, почне да дрхти, оборе га слике и тешка сећања…

Није Милош, док је био у рововима испод Кошара, причао ми је јуче, ни очекивао неку превелику захвалност отаџбине, није о томе ни размишљао, сањао је само миран живот, кућу, парче хлеба, да увече не леже гладан и да се ујутру гладан не буди…

Јуче, покушавали су и он и мајка и сестра да сакрију преда мном своју тешку сиротињу, своју муку и чемер, живот недостојан човека, а камоли ратника, хероја, браниоца отаџбине кад је било најтеже…

Фото: З. Шапоњић

– Док сам могао да радим, надничио сам, сад више не могу, оболео сам… Мајка је одавно болесна, од карцинома, живимо од 13.000 њене инвалидске пензије… Пола новца дамо за лекове. И Марина полако али сигурно уништава здравље перући веш у леденој води на кориту испод куће – каже Милош.
Ни страћарица која прокишњава, кроз коју дува промаја није њихова, ни окућница није њихова, ни штала… Јовановићи, игром судбине, уствари немају ништа своје, рођаци чија је опомињу их, кажу, да се иселе, они немају куд…

Невољно су ми јуче признали да није мало дана кад немају ни хлеба, кад у кући остану без трунке брашна… Пре пар дана новопазарски хуманитарац Хидо Муратовић дотерао им мало брашна и намирница, да имају до даљњег…

У неизвесности, у тешком јаду, Јовановићи имају само један сан: да негде у селу, или околини купе комадић земље и неку стару кућу, или да изграде своју кућицу, да им не кисне за врат и да се не боје змија, а за то, не треба много новца, тек мало добре воље добрих људи…
А захвална отаџбина?

У њу се Јовановићи, кажу, не уздају много. Има она пречих послова.

Зоран Шапоњић

Тагови: ,

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.