ОНИ СУ ХЕРОЈИ СРБИЈЕ: У кући пуној љубави и немаштине, на крају Пештера, Којовићи гаје петоро деце

Мали Виктор Којовић (5), који са мајком, татом, двојицом браће и две секе живи на самом крају Пештерске висоравни, у селу Баре, има једну велику жељу за Нову годину – да му Деда Мраз донесе тек један – „Смокић“! И његова сека Викторија (8) има велику жељу за Нову годину – да јој Деда Мраз кад стигне кроз оџак остави – лопту!

– А ја желим једну малу луткицу, оволишну – каже Викторијина две године млађа сестра Теодора.

Кућа Којовића крај сеоског пута у Барама, оног преко кога чешће прелазе лисице, вукови или у касну јесен по који медвед, него што њиме иду људи, пуна је само деце, њихове радосне цике и вриске. Свега осталог фали. И Викторов, Теодорин, Викторијин, Владимиров (2) и Немањин (10) отац Негосав није сигуран да ли ће баш моћи да испуни и овако мале, сасвим малецне жеље своје деце, пре ће бити да ће се малишани и кад прође Нова година и даље играти са малим, шареним мачетом, старим месечак дана које се пре који дан створило испред њихове куће а деца га присвојила.

– Од плате чувара шума у Шумској управи у Сјеници, кад платим рачуне, кад се све друго одбије, остане ми једва двадест и која хиљада динара… За храну, одећу, обућу, за шестаре, свеске, бојице, фломастере буде колико буде од дечјих додатака. Гледамо да за децу има, мени и Сузани шта остане – каже Негосав.

Којовићи живе у трошној кући, зиданој од камена и блата, која припада Шумској управи и која је прилично – склона паду. Зидови се увелико осипају, кров улегнут…

Да је у Србији среће као што није, Којовићима би, већ за први Савиндан требало дати ордење. И Негосаву и Сузани… За тешку, претешку борбу да у Барама, на крају света, у немаштини и одрицању одгаје петоро добрих људи.

– За четворо имамо дечји додатак за најмлађег Владимира, по закону, нема ништа! Шта да кажем, на телевизору сваке вечери слушам како причају о наталитету, како треба рађати децу, а додатка за Владимира нема – каже Негосав.

У једној од две собе су и сто са четири столице, и изанђала проломљена угаона гарнитура, и шпорет на дрва и веш машина и телевизор и маче које у подне дрема на угаоној… У другој соби су креветићи за децу, између је ходник и – више ништа.

– Ја сам десето дете у мојих родитеља… Одрастао сам у великој породици, уз браћу и сестре, и, зашто и моја деца не би тако расла… Нека, не тражим ја ни од кога да их гаји. Код нас овде, каже се – „кад Бог некоме да душу, да му и нафаку“, и ја у то верујем – каже Негосав.

Његова Сузана, по читав дан у кући саставља – крај са крајем. Њено је да опере децу, да спреми оброке, да са старијима уради домаће…

– Из љубави смо их рађали, из чисте љубави, и, јесте тешко, али, има ли веће среће него кад их видим здраве, лепе, радосне. Они су наша срећа и наша будућност и њихови загрљаји бришу сваку тешкоћу, сваку недаћу и сваку невољу – каже Сузана.

Онда Немања и Виктор, Викторија и Теодора и мали Владимир загрле своје родитеље и кућа се испуни радошћу и срећом… А Деда Мраз ако дође за Нову годину – дође, биће још више радости, ако не дође, онда ништа, имају дечица оно маче коме ће дати име Ливи, и једни друге. Шта ће им више.

Поносни људи

Негосав и Сузана су поносни људи, не траже они ништа ни од кога, онима који по Србији имају једно или ниједно дете, а који критикују оне попут њих двоје, што рађају кад немају довољно средстава да их гаје, поручују кратко:

– Не знате ви колика је радост гледати их како расту. Ми те људе не разумемо, лепо је кад радиш а имаш за кога, кад живиш а имаш за кога – кажу њих двоје.
„Искра“ у њихово име моли све добре људе да се јаве и помогну Којовићима, њима недостаје свега. Адреса је Негосав Којовић, село Баре, Сјеница.

Тагови: Виктор Којовић, Пештер