„ОЛУЈА“ ИХ ДОНЕЛА У МИТРОВИЦУ: Чемерни дани заборављених Срба

ИСКРА на Фејсбуку
Фото: Политика/Зоран Влашковић

Фото: Политика/Зоран Влашковић

Не­ка­да­шња згра­да јед­не од елит­них шко­ла у се­вер­ној Ко­сов­ској Ми­тро­ви­ци, бив­ша осмо­лет­ка „Бран­ко Ра­ди­че­вић”, ко­ја је из­не­дри­ла во­де­ће љу­де овог кра­ја, већ го­ди­на­ма је ру­и­ни­ра­на да­ма, у ко­јој сво­је из­бе­глич­ке и ра­се­ље­нич­ке да­не са­да жи­ви осмо­ро Ср­ба. Мно­ги су из овог ко­лек­тив­ног цен­тра оти­шли, а ови ко­ји бро­је ту­роб­не не­вољ­нич­ке но­ћи, по се­ћа­њу пре­би­ра­ју на­лет „Олу­је” и брек­та­ње тен­ко­ва срп­ске вој­ске ју­на 1999. го­ди­не ка­да су за њи­ма, с ла­ким за­ве­жља­јем, кре­ну­ли пут не­из­ве­сно­сти.

Но­жем да се­чеш дим од „сме­де­рев­ца” у со­би Кру­не (62) и Дра­га­на Ко­сти­ћа, мај­ке и си­на, ко­ји су у не­ка­да­шњој учи­о­ни­ци пу­них 15 ле­та. „Вра­ћа дим, ве­тар се не­ки на­дуо”, као да се из­ви­ња­ва Кру­на и на­врат-на­нос пра­ви про­ма­ју, док шкри­пе са­тру­ла вра­та. Про­ма­је има сву­да, на оба спра­та шко­ле без про­зо­ра ко­ју је на­гри­зао зуб вре­ме­на, али и не­бри­га оних ко­ји су се дав­но на њу на­ме­ра­чи­ли. Чу­је се, ка­па­ри­сао је При­штин­ски уни­вер­зи­тет.

Про­зо­ри раз­би­је­ни, по­лу­па­ни што од ве­тра, што, ка­ко ре­ко­ше, ка­ме­ни­ца­ма ко­ји­ма је га­ђа­ју „обе­сна де­ца”. „Син и ја под­но­си­ли смо зах­те­ве за стан, ал’ увек нас не­ко пре­тек­не. Бо­ле­сна сам, кр­пи­мо за ле­ко­ве и не­што основ­но што нам тре­ба. Ово је те­жач­ки жи­вот”, скру­ше­но, као за се­бе, при­ча Кру­на, не­ка­да­шња рад­ни­ца шко­ле у Пр­вом Ту­не­лу, не­ка­да ру­дар­ском на­се­љу на де­се­так ки­ло­ме­та­ра од Ко­сов­ске Ми­тро­ви­це, где се ку­ћи­ла с по­кој­ним му­жем.

Рат им је све од­нео. „Оде све у тре­ну. Пла­чем та­ко но­ћу, ал’ и су­зе пре­са­хле”, кроз је­цај го­во­ри Кру­на, за­гле­да­на кроз раз­би­јен про­зор, је­дан од мно­гих, кроз ко­је су не­ка­да, до ра­та, про­ви­ри­ва­ле не­мир­не деч­је гла­ве. Те­шка при­ча иде у бес­крај. Чу­је­мо, хра­не се у на­род­ној ку­хи­њи, во­ду има­ју са­мо на пр­вом спра­ту, веш Кру­на пе­ре на ру­ке. Веш ко­ји се су­ши ту, у тој јед­ној со­би, ко­ја је и ку­хи­ња, и днев­на, и го­стин­ска, и спа­ва­ћа. Где је пла­фон црн, као и зи­до­ви, цр­ни и мрач­ни од ди­ма и си­ро­ти­ње. На сто­лу ко зна ка­да­шња му­ше­ма, из­гу­бље­них бо­ја и ша­ра. Че­ка­ју стан, пре­да­ва­ли „пет пу­та зах­те­ве оп­шти­ни и Бе­о­гра­ду”. Дра­ган ра­ди као над­ни­чар, не би­ра по­сло­ве. Би­стар мо­мак, отре­сит, ал’ га бе­да при­ти­сла. У „Треп­чи” при­ма ми­ни­ма­лац, Кру­на по­ро­дич­ну пен­зи­ју.

Шкљо­ца­ње ка­тан­ца, за­кљу­ча­ва­ју со­бу. Иде­мо да­ље, док про­ма­ја ши­ба, ход­ни­ком за­тр­па­ним цр­ним ке­са­ма, са сме­тли­шта по­ку­пље­ним ду­ше­ци­ма, ба­че­ним кре­вет­ским фе­де­ри­ма, из кон­теј­не­ра по­ку­пље­ним џем­пе­ри­ма, пан­та­ло­на­ма, ис­кр­за­ним ка­и­ше­ви­ма… згу­жва­ним кон­зер­ва­ма ко­ка-ко­ле, пла­стич­ним фла­ша­ма… Пра­ва ма­ла де­по­ни­ја Љу­бо­ми­ра Ера­ко­ви­ћа (70) из се­ла Бра­ти­шков­ци у Хр­ват­ској. Ви­ди се, био кр­шан Кра­ји­шник, ал’ бе­да га уби­ла. „Ја ни­сам Љу­бо, ја сам Љу­бо­мир”, од­бру­си Кра­ји­шник, за­ра­стао у бра­ду, с из­ан­ђа­лом ка­пом, ко зна чи­јом, ис­це­па­ном јак­ном два бро­ја ве­ћом, у ма­сним пан­та­ло­на­ма и „зи­ну­лим” па­ти­ка­ма. „До­бро, Љу­бо­ми­ре, шта ће ти овај лом?”, уозби­љи­смо се и ми. „Тре­ба ми, од то­га жи­вим. Ле­по ми бе­ше у Бањ­ској, ал’ ка­ко сам ов­де дош’о, оста­дох без со­ци­ја­ле, не­мам ни­шта. Ево, имам ово ку­че, на­ше је, за­јед­нич­ко. Не мо­же ни­ко да уђе, а да оно не на­ја­ви”, отво­ри се Љу­бо­мир, док се „кућ­ни љу­би­мац” по име­ну Ла­ки, мо­та око но­гу.

Ка­зу­је, да је сам на све­ту, а из­бе­гао је под на­ле­том Зен­ги, пре ви­ше од две де­це­ни­је. Чу­је­мо, до­вла­чи као кр­ти­ца све че­га се из кон­теј­не­ра до­че­па. И хра­ни се оним што у кон­теј­не­ри­ма на­ђе! Рет­ко оде на на­род­ни ка­зан. „Пу­шиш ли, Љу­бо­ми­ре?” „Си­ро­ти­ња не пу­ши. Кад ти жи­вот омр­зне, он­да си ова­кав, као ја”, опет у да­ху из­го­во­ри Кра­ји­шник, док му су­зе за­ма­гли­ше му­тан по­глед. Про­би­ја­мо се кроз ње­го­ву „имо­ви­ну”, ко­ју с вре­ме­на на вре­ме по­ку­пе рад­ни­ци ко­му­нал­не слу­жбе. Али он не бре­ну­је ни­ког, на­ста­вља по ста­ром. Да ни­је ту, у овом ло­му где га на­ђо­смо, да је чист и уми­вен, сва је при­ли­ка, мо­гао би ја­сним ре­зо­ном да се но­си с уче­ним љу­ди­ма. Упе­ча­тљив лик, ка­кве са­мо До­сто­јев­ски има! И он че­ка „бо­љи сме­штај”, че­ка да се сми­лу­ју они ко­ји су за­бо­ра­ви­ли на суд­би­ну из­бе­глих и ра­се­ље­них.

Пре­ко но­гу нам пре­ле­те па­цов! Има их по це­лој згра­ди. За­та­ји­ли, из­гле­да, ов­де сви: над­ле­жни и ско­ро све слу­жбе, али и љу­ди до­бре во­ље. А би­ће, за­та­јио и бог! По­но­во се чу­је шкљо­ца­ње ка­тан­ца. Као кроз бун­кер, иде­мо кроз „учи­о­ни­цу”, одав­но со­бу Ро­сан­де Ро­се Ко­стић, за­шле у де­ве­ту де­це­ни­ју. Кроз је­дан про­зор­чић про­би­ја се зра­чак сун­ца и – ва­зду­ха. За­ди­мио шпо­рет, а свуд око­ло раз­ба­ца­не ле­тви­це ко­је Ро­са за­ла­же. По­гр­бље­на до по­да, не ви­ди, „ше­ћер је убио”. Ро­дом је из До­њег Кр­њи­на, а из­бе­гла из ју­жног де­ла, где је има­ла стан. Муж јој одав­но умро, ка­же. „Имам бра­та, сна­ју и њи­хо­ву де­цу. Бо­ле­сна сам, ево и не­ки цр­ве­ни ве­тар ме на­пао”, је­два чуј­но го­во­ри Ро­са, док за­вр­ће ча­ра­пу да по­ка­же бо­лест.

За­кљу­ча­на је стал­но. Про­шле го­ди­не упа­ли су јој ло­по­ви. „Не ви­дим, де­те. Тре­ба­ју ми ле­ко­ви за ше­ћер. Би­ли ле­ка­ри, ал’ ми са­мо при­ти­сак из­ме­ри­ли”, го­во­ри је­два ра­зу­мљи­во, у со­би пу­ној ди­ма и на­ба­ца­них ке­са, где се кре­вет и не на­зи­ре. Па­у­чи­на ви­си на све стра­не. „Аман, к’о бо­га те мо­лим, пи­ши да ми да­ју не­ку со­бу. И пи­ши да ми тре­ба ле­кар”, ис­пра­ћа нас Ро­сан­да Ко­стић, ко­јој сви у згра­ди, ко­ли­ко мо­гу, по­ма­жу. До­но­се јој во­ду, хра­ну, опе­ру јој веш. Не­ма, ка­же, ле­ко­ва, а по­треб­не су јој и на­о­ча­ре. А Дом здра­вља, ле­ка­ри и ме­ди­цин­ско осо­бље, на са­мо не­ко­ли­ко ко­ра­ка од ове до по­да по­гр­бље­не же­не, ви­ше глад­не но си­те.

На пр­вом спра­ту, до ко­јег си­ла­зи­мо окр­ње­ним сте­пе­ни­штем, Би­сер­ка Ма­шић (59), та­ко­ђе бо­ле­сна. Са­ма је у со­би, де­цу јој Цен­тар за со­ци­јал­ни рад „дао у Не­го­тин”. „Одем кад имам па­ра. До­бра су ми де­ца, до­бро уче. Кад до­би­јем стан, вра­ти­ћу их. Узе­ше ми де­цу кад до­ђох у ову пу­сту шко­лу.” Ис­пу­ца­лом ру­ком бри­ше су­зе, док јој у дру­гој до­го­ре­ва ци­га­ре­та. Ле­ко­ве пла­ћа од со­ци­ја­ле ко­ју при­ма.

У јед­ној од про­сто­ри­ја су и Бог­дан (64) и Бо­ја­на (65) Жив­ко­вић. Уред­на со­ба, али там­на, тмур­на, као и сва­ка у овој шко­ли у ср­цу Ко­сов­ске Ми­тро­ви­це. Жа­ли се Бог­дан, же­на му је „пси­хич­ки бо­ле­сна”. И ћер­ка, ко­ја је на „нер­вном”. А ових да­на тре­ба да „вра­ти и ћер­ку ко­јој не ва­ља у бра­ку”. На­по­љу угре­ја­ло, чу­је се смех из обли­жњих ка­фи­ћа и сту­дент­ских до­мо­ва, уз сам ко­лек­тив­ни цен­тар. По­зва­смо оп­шти­на­ре. Ре­ко­ше, бр­зо ће из­ме­сти­ти две по­ро­ди­це. Та­ко обе­ћа Алек­сан­дар Спи­рић, пред­сед­ник При­вре­ме­ног ор­га­на Ко­сов­ске Ми­тро­ви­це. А за оста­ле – „тра­жи­ће ре­ше­ње”. По­сле чу­је­мо, дан по на­шем оби­ла­ску, де­се­то­ро „слу­жбе­ни­ка” по­се­ти­ло шко­лу „Бран­ко Ра­ди­че­вић”!

Политика, Биљана Радомировић

Тагови: ,

1 коментар

  1. Dragan Cvijan каже:

    O kome brine Linta, sledeci Vucicev koalicioni partner? Zar je moguce da ih Vulin nije posetio?

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.