ОЛИВЕР ИВАНОВИЋ: И поглед са терасе за мене је слобода

ИСКРА на Фејсбуку

Фото: Новости

Поглед кроз терасу када сам, без ограничења и решетака могао да видим далеко и неограничено био је мој поглед у слободу. Иако се он пружа на југ, где су већином насељени Албанци, ја немам негативне емоције према њима, јер њихова сведочењасу осим једног човека,билаапсолутно коректна. За мене Косово није до Ибра,тако да сам тим погледом видео и Дечане, Грачаницу, Пећкупатријаршију, Газиместан, али и село Новаке и Брезовицу.

Овако, у телефонском интервјуу, за „Новости“, Оливер Ивановић описује свој први дан двомесечног кућног притвора који му је, после одлуке Апелациног већа о враћању судског процеса на почетак, одредила судије Роксана Комша.

* Како сада проводите дане, покушавате ли да надокнадите изгубљено време?

– У затвору сам имао две шетње по два сата, одређеновреме за читање и гледање телевизије. Овде немам тих ограничења зато време проводим вежбајући са Богданом, понешто прочитам, одгледам покоју емисију и обавим телефонске разговоре са онима са којима то нисам могао, или не у тој мери у којој сам желео. Радно ангажовање увек помаже да се, у ситуацији када имаш нека ограничења, та ограничења преброде. То сам радио и у затвору, али је овде много угодније. Распон између зидова је знатно већи, што даје осећај слободе, и, наравно, поглед с терасе који у одређеној мери компензује недостатак могућности да се прошетам и састанем са људима у граду.

* Да ли сте током боравка у затвору имали тренутке када сте губили наду да ћете доказати невиност?

– Ниједног тренутка нисам помислио да ће то бити крајња одлука. Психички сам био спреман да будем првостепено осуђен, а у неким крајњим идејама сам мислио да то може и Апелациони суд да потврди, али бих се ја борио до краја, до Бога. Био сам спреман да до краја издржим све и да то истерам до највеће могуће инстанце. Убеђен сам да то мора да буде крајњи исход.

* Када вам је било најтеже?

– Било је неколико тешких тренутака, али је прва недеља била свакако најтежа. Био сам у шоку и нисам могао да верујем шта ми се десило, а додатно ме је нервирало то што људи нису веровали у оно што сам им причао. Несхватљиво ми је било да ме оптужују за нешто, а ја сам радио дијаметрално супротно од тога.Помогао сам великом броју Албанаца, али то нисам истицао и хвалио се тиме јер сматрам да је то веома ружно и да умањује тај чин помоћи. Такође, то би било веома лоше оцењено међу Србима и верујем да би то утицало на стварање неповерења према мени. Из истог разлога, о томе нису говорили ни Албанци, све до почетка суђења.

* Шта сматрате највећим губитком током три године које сте провели у притвору?

– Губитак од три године је велики и за неког много млађег од мене. Ја сам веома везан за своју породицу, пре свега за своју децу, супругу, и одвојеност од њих ми је најтеже пала. Богдан није научио да скија и плива, да игра кошарку и фудбал, а да мене нису ухапсили то би сигурно научио. Нема стрпљења да чита бајке, а то је требало да научи када сам ја отишао у затвор. Иако су ми остали синови старији, отац је потребан и њима, а као најстарији у породици био сам потребан и брату и сестри. Мислим да сам ја изгубио као човек, али су изгубили и грађани, јер би Митровица изгледала потпуно другачије него што данас изгледа.

* Има ли људи за које сте мислили да су вам пријатељи, а који су вас разочарали и напустили током боравка у притвору?

– Моји прави пријатељи ме нису разочарали. Чак и да сам осуђен, они су ту као подршка. За оне који су отишли из СПД не могу да кажем да су ми пријатељи, јер је то велика реч. Има људи у које сам улагао и помагао им да се развију, али у томе нисам успео, и ту постоји доза разочарања.

* Како сте се осећали када сте, после сваке посете, гледали сина и жену како одлазе, а ви остајете иза решетака?

– То је тешка слика, али ја сам то покушавао да гледам са друге стране. Богдан ми је био извор енергије и он ми је давао снагу да издржим. Пре него што пође пренесе део енергије на мене. То ме је држало до наредног виђења. Било је ту и телефонских позива који су ми, такође, много значили.

* Како сте проводили време у притвору, шта сте читали, с ким сте разговарали, о чему?

– Читао сам доста, посебно у првих годину и по дана. После тога сам добијао дневну штампу и недељнике, како на српском, тако и на албанском и енглеском језику, па сам више времена проводио читајући то. Више сам пратио политичка збивања на Косову и Метохији али и шире, а и гледао сам телевизију.

* Какве сте људе упознали у затвору, да ли су вам они одмагали или помагали да прегурате тешке дане?

– Углавном сам ја био тај који је помагао. Ту су били људи различитог образовног нивоа, али је спорт био нешто о чему смо сви причали. У већини људи сам видео зрнце добра. Они су извршили кривична дела, свесни су шта су урадили, али сам сигуран да не би поновили сада када би се вратили кући. Ипак, то је цена коју морају да плате.

* Раније сте се бавили спортом, како сте у притвору одржавали кондицију?

– Шетње које смо имали два пута дневно су добар лек да човек радним ангажовањем скрене мисли. У току једне шетње (два сата пре подне) у кружници величине 21 метар, пређе се између 6 и 7 километара са краћом паузом, и у току друге (један сат после подне) још око 3 километра, што је пристојна даљина. Ту су били још и теретана, кошарка, фудбал и стони тенис. Ја никада нисам мислио о неким роковима, јер то доводи до тога да ти дан никако не прође. Нисам прецртавао календар и настојао сам да у тренуцима најтеже кризе највише вежбам и читам.

* Многи су своја затворска искуства преточили у књиге, да ли сте размишљали да урадите тако нешто?

– Немам ништа против ако би неко ко је томе вичан објективно пренео у дело оно што сам ја радио и доживео. Даобих више елемената за то, јер све што радим ја бележим, али нисам баш склон да то ја урадим, иако сам у својој каријери био и новинар. Свакако није лоше да кроз уста неког незнаног главног јунака изађе како изгледа кад невин неочекивано завршиш у затвору, и како да сачуваш разум и да се из тога извучеш.

* Како вам, са дистанце коју вам је дало присилно одсуство из политичког и друштвеног живота, изгледа Косово данас?

– Није се ту много променило. Бриселски договор је добра ствар јер се још преговара. Важно је да се срећу и разговарају. Око статуса дуго неће бити договора јер је за Србију Косово саставни део Србије, и ту се неће ништа променити. Не треба да имају илузије ни у Приштини, ни у Бриселу, ни у Вашингтону. Косово неће бити признато од Србије, а као такво неће га признати ни друге две велике силе, а то значи неће ни Савет безбедности, ни УН, што значи да Косово неће бити међународно признато. Имаће овакав статус какав је сада и ништа више од тога.

* Ко, по вашем мишљењу, стоји иза судског процеса који се против вас води?

– Ово што се мени догађа је једна калкулантска комбинација неколико међународних представника који су хтели да се прикажу Албанцима као непристрасни. Пошто није било Срба који имају тежину, јер су многи отишли са политичке сцене, ја сам, нажалост, остао као последњи Мохиканац и као такав сам изабран. Стекао сам утисак да су хтели да ме сломе, јер су ме држањем у Приштини, у једном непријатељском окружењу, изложили додатном притиску и на тај начин ломили као личност. Али ја нисам тако ломљив како су они замишљали, и то сам доказао до сада. Мислим да су власти у Приштини искористиле овај процес, јер им је то одговарало да би смириле страсти у својим редовима, али не бих рекао да стоје иза лажне оптужнице која се води против мене.

МОСТ

ИВАНОВИЋ сматра да се мосту у Косовској Митровици непотребно придаје велика важност.

– Мост треба направити, али колико ће се користити зависи од тога колико ће ситуација бити мирна и стабилна. До сада се показало да кад год су направили мост и отворили га, ми смо имали нове инциденте. Зато сам мишљења да са тим не треба журити јер свако форсирање може да изазове само нове невоље.

Новости, Иван Радуловић

Тагови:

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.