НИКИТА МИХАЛКОВ: Срби и Руси најбоље знају шта је рат

ИСКРА на Фејсбуку
Фото: З. Шапоњић

Фото: З. Шапоњић

Имам снажна осећања према српском народу, и то само потврђује да код нас, Руса, љубав и пријатељство према Србима нису рационални, него су на емоционалном нивоу. И мада када волите нешто није потребно да објашњавате зашто, ипак имам потребу да опет кажем да много тога имамо заједничког – од тога да као Словени волимо да маштамо и да сањамо, да смо исте вере и иста крв, до тога да постоји нешто дубоко парадоксално у том нашем словенском духу. Лоши смо ђаци историје, ништа нисмо научили од онога што нам се догађало, јер су и Срби и Руси наиван народ који брзо заборавља увреде – каже Никита Михалков у разговору за „Новости“, уприличеном пре два дана, одмах после свечане церемоније у Скупштини града када је примио Повељу почасног грађанина Београда.

Тиме је велики руски филмски аутор, оскаровац и добитник највећих светских награда (два Златна лава у Венецији, берлинског Златног медведа, Златне палме у Кану…), и формално постао Београђанин.

* Примајући признање нашег града рекли сте нешто веома важно, што готово више и не постоји у систему вредности – да је тешко бити и грађанин, а камоли почасни. Шта за вас подразумева бити грађанин?

– Бити грађанин значи пратити пут господњи, онај који је он наменио нама. У мом филму „Варљиво сунце 2“ једна од јунакиња каже: „Господе, учини тако да моја воља не пркоси твојој“. Зато мислим да је грађанин онај човек који прати господње одређење. А то подразумева све – и савест, и моралну оријентацију, и унутрашњи стуб, и осећање везе са светом у коме сте рођени, као и саосећање према свим другим људима. У овом случају, то је словенски ореол.

* Колико су данас присутне те вредности?

– Мислим да свет већ одавно касни са питањем како се десило ово што данас живимо, како се догодило то „зомбирање“ људи, због чега су нестали морал, разумевање, толерантност, људскост, и да ће тај процес рушења вере отрезнити човечанство када дође до краја пута и више не будемо имали куда. Људи не схватају да већ лете, падају, мисле да је то сан, све док се не разбију о стене на дну. Светски моћници покушавају да се тај „слатки“ сан не прекине, и да људи не схвате шта се са њима дешава, а на крају се појављује монструм којег си сам створио, и који те више нити слуша нити чује. Савремени свет сопственим рукама ствара оно што ће га погубити, уколико се не отрезни.

* Да ли људи у нашим земљама, Србији и Русији, имају неку дозу „имунитета“ према том свету који се ствара?

– Нажалост, мислим да и Руси и Срби губе ту врсту имунитета, зато што људи данас живе у финансијској утакмици, и своје животе фокусирају на егзистенцију и „велике ствари“. А, заправо, мале ствари значе срећу – да си здрав, да имаш добре пријатеље, да имаш да купиш сладолед, да се чујеш са родитељима, да се заљубиш… Кад се изгубе те ситне, фине могућности у животу, или кад дођу они велики, страшни проблеми, човек тек онда схвати да су мале ствари значиле срећу. У данашњем свету, у коме се агресивно афирмишу моћ, богатство, луксуз, тешко је рећи човеку да треба да буде срећан и зато што се у неко сунчано јутро пробудио у свом дому или ако је ухватио аутобус на време… Јер, сваки дан је празник – када гледаш данашњу ситуацију и видиш како гину људи, почињеш да цениш сваки дан, и сваки дан добија на смислу и вредности.

* Шта су за вас данас најважније људске теме?

– Свет муњевито напредује у технологијама, оне се убрзано мењају, али проблеми остају исти – живот, деца, ратови, глад… Друго је питање како те проблеме решавати, али у једном тренутку сви смо ми голи пред Богом. Многи људи размишљају о томе, али се питање живота или смрти тиме не мења. Сматрам да су још увек најважније теме исте: верујем – не верујем, могу – не могу, и битно је да постоји хармонија – да оно што желиш, то и можеш. Најгоре је да мислиш да можеш само зато што нешто хоћеш.

* Где данас видите заједничку судбину наших народа?

– Заједничко је што ми у нашим душама чувамо сазнање о томе шта је рат. То је страшно сазнање, али врло вредно, и то је оно што је, на неки начин, карактеристична црта разлике Европе од америчких држава. Они то сазнање немају. На њиховој територији није било много ратова, и то је врло опасно. Руси и Срби знају шта је то рат са спољним непријатељем на својој територији, на својој земљи, када не ратују само војници, него и деца, и жене, и старци, и небо, и краве, и биљке… Мој филм „Пет вечери“ завршава се фразом „Не дај Боже да буде рата“. Али, пролази време, заборавља се то, губи се сазнање о рату као да није ни постојало. У генетском коду и у генетском сећању то се манифестује не само страхом од рата, него и умећем ратовања. На сву срећу, сада имамо и једно и друго, и ми и ви.

Фото: З. Шапоњић

Фото: З. Шапоњић

* У наше биоскопе ускоро стиже ваш нови филм „Сунчаница“, који је светску премијеру имао пре неколико месеци управо у Београду. Причом којом се враћате у двадесете године прошлог века, у братоубилачки грађански рат у Русији, „предвидели“ сте догађаје у Украјини…

– Често се дешава да неки филм или уметничко дело „најаве“ догађаје који ће се десити и деценијама касније. „Сунчаница“ није филм о рату, него о људима који се питају како је могло да дође до тога да браћа почну да убијају један другог. То је веома важно питање, најважније питање у сваком грађанском рату, који је најстрашнији, у њему нема победника. Овај филм је био наш покушај да поставимо питање и нађемо одговор на питање како се све то догодило, и у њему има доста метафизике.

* Како се догодила Украјина?

– Можемо да кривимо Запад, али наша кривица је већа. Они су имали свој интерес, а ми нисмо могли да верујемо да ће се десити такав сукоб. Русија је у протеклих двадесет пет година изгубила много времена, и „својим је рукама“ изгубила Украјину. Тамо се много радило на одвајању, данас већ читаве генерације немају ни свест ни осећај за везу са Русијом, а ми нисмо ништа предузимали. То је поколење којем се више ништа не може објаснити, које је за Русију изгубљено.

* Само за Русију?

– Бојим се да је та генерација изгубљена и за свет и за Европу, јер за саму Европу нема никаквог смисла и логике да под своје окриље прима људе који њој стреме, али мрзе друге људе са којима Европа сарађује, тргује и негује односе. Мислим да је невероватна, огромна штета нанесена Украјини, и у великој мери кривим за то Русију, јер је на подизање такве генерације реаговала „нема везе, то је Украјина, биће све у реду, није страшно… Сешћемо, појести сланинице, попити украјинске горилке, и све ћемо решити“. Али, нисмо решили ништа!

ЛИБЕРАЛНИ ФАШИЗАМ

* СВЕТСКИ интелектуалци данас предлажу глобалну иницијативу и покрет против неолибералног капитализма, који представља нови робовласнички систем. Верујете ли да би такав покрет имао снагу?

– Либерализам данас веома брзо може да пређе у фашизам. Ако не можемо да чујемо другог и немамо саосећање према другој страни, онда смо на опасном путу. Јер, коначно, ако све очистимо као банану, онда видимо да је либерални капитализам, заправо, само борба за власт. Слобода која се подразумева у либералном друштву, када је погледамо мало дубље, резервисана је само за одређену популацију. Либерали, макар и савремени, међу њима и представници руског либерализма, гледају искључиво „своја посла“, свој профит. Сви остали су за њих само биолошка маса. И то је катастрофално!

ПАРАДА У МОСКВИ

* ШТА мислите о учешћу војске Србије на паради у Москви 9. маја, поводом прославе победе над фашизмом?

– За нас је тај празник веома битан. Надам се да ће прослава бити и химна успомени на погинуле, а учешће војске Србије је и значајно и исправно. Јер, време је да будемо искрени. Маске су збачене. Политички осмеси више не могу да нас обману. Треба бити дипломата, али и разумети шта се иза осмеха крије. Дошло је време да будемо конкретни. За нас и за вас нема ничег важнијег од националних интереса. Они не занимају Запад, не занимају никога осим нас самих. Ми смо ти који треба да стојимо иза својих националних интереса.

БЕОГРАДСКИ ПОВРАТАК У МЛАДОСТ

* КАКО се осећате сада када сте и формално постали Београђанин?

– Посебно ме радује што ме у Београду зову само Никита. Људи кажу Никита, и зна се да мисле на мене, ни на кога другог. То је већ само по себи велика награда. Али, то је помало и опасно, јер можете постати горди, а донекле је и тужно – с годинама све је мање људи који ми кажу „ти“. Мало их је остало који могу да кажу – знаш, сећам се када си ти био мали… Зато, када ми у Београду и у Србији кажу „ти“, то ме на најлепши начин враћа у младост.

Новости, Радмила Радосављевић

Тагови: , ,

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.