НЕКАД СРПСКА, САД ЈЕ УЛИЦА МАДЛЕН ОЛБРАЈТ: Пећ, град закатанчен за једанаест Срба

ИСКРА на Фејсбуку
Фото: Политика, Биљана Радомировић

Фото: Политика, Биљана Радомировић

У рано јутро, док је још дувао ноћник са снежних Проклетија, стижемо у Пећ, некада српскоцрногорско срце Метохије. Сада је то град под својеврсним катанцем за једанаест Срба, колико их самује у Патријаршији, у Цркви Светог Јована, у Улици српској и горе на периферији, код Института за пољопривреду.

Уздигле се Проклетије, хукти плаховита и хладна Бистрица, надошла озго из Руговске клисуре. Сунце изгрејало, реже, као све у варљивом марту.

Откључава се капија Цркве Светог Јована, до темеља порушене и спаљене у марту 2004, кад је горело Косово.

Плануло је тада и све што је српско у Метохији.

– Први сам свештеник који је дошао после рата. Овде у Патријаршији има нас осморо. Са супругом сам и троје деце, од којих је најмлађем годину и по. Ту је и свештеник Слободан Марковић, са супругом и малолетним сином. Тешко нам је, нема Срба. На литургијама смо само ми – каже нам у порти цркве отац Никола Станић, који је до доласка у Пећ био ђакон у једној од православних светиња крај Гњилана.

Тихо прича отац Никола, не скривајући тугу што црквена звона не звоне за све оне који су до 14. јуна 1999. били у овом граду наслоњеном на проклетијске масиве.

Казује отац Никола да у цркву скоро нико не долази. Срби из града понекад наиђу, остарели су и онемоћали, затворени у своја несигурна четири зида, ретко су кад ван капија.

Лепо уређена порта. Уз саму ограду столетни борови, уздигли се ка небу, ведром и бистром као око.

– Нов је конак, саградили смо га, све у нади да ће неко преноћити. Нема никог, ниједном ту ниједна православна душа није заноћила. Полиција нас чува даноноћно – опет, као за себе, тихо и мучно, говори отац Никола, којем, како рече, много тешко пада што му деца не знају за игру са осталом децом, не знају за тобоган, љуљашку, за дечју цику, градску вреву, за онај метеж који је на само неколико корака од главног шеталишта.

Отац Никола, као и отац Слободан, на улицу не излазе у мантији.

– Да не упадамо у очи. Склањамо се, колико год можемо – поверава се, док за нама закључава ниска, метална врата ове светиње, коју, као ни њих који су заробљени у граду без Срба, нико у последње две године из Београда није посетио.

Одмахује главом, жао му је и тешко, што „Србије нема”.

На заказаном месту, где је корзо, већ врви од људи, смех се чује из кафића, много је просјака. Не проговарамо, неки чудан и тежак осећај стеже грло. Нигде на том тргу, одвајкада знаном као корзо, нема српског гласа.

Чекамо да уз Патријаршијску улицу, звану и Српска, одемо до Румене Љубић, зашле у девету деценију, која сама броји мучне и злокобне дане. Чујемо, стално јој каменицама гађају прозоре, притискају је да у бесцење прода кућу. Кажу неће, хоће да дочека „судњи дан” ту где је скоро читав живот провела. У граду буду и Ранко Јокић, Верица Лазовић и Љубица Обрадовић. Сви они имају куће у Српској улици, сада Улици Мадлен Олбрајт.

Али, они нису стално у Пећи, касније то чусмо, јер нам је отац Никола све Србе поименце набројао.

Трже нас телефонски позив. Не можемо до Румене, а ни до Радоја Прашчевића и његове супруге. Тако је то у овом граду закатанченом за Србе. Сам не можеш, а не смеш никога да питаш.

Акценат одаје…

Као да се Проклетије свалише!

У општинској згради, смештеној у центру, преко моста на смарагдној Бистрици, Газменд Мухађери, први човек општине, каже да му није познато колико има Срба у граду, али да их среће, да су му познати и да разговарају. Питамо га има ли наде да се 18.000 Срба, колико их је до рата било у главном граду Метохије, врати. Одговара:

„Безбедност је добра, могу сви да дођу. Правимо три српске куће”, рече на течном српском језику. Каже, пронаћи ће и оне који су каменовали аутобус који је превозио Србе из Београда до Гораждевца.

О безбедности, о повратку, о економској помоћи младима разговарао је Славко Симић, председник Српске, са градоначелником Пећи, који не рече или прећута да се те три српске куће не праве у граду. Подижу их, сазнадосмо, у једном од повратничких села.

У Пећи граде Албанци, на српској земљи. Купују, додуше, куће, подижу вишеспратнице.

Нису још купили онај проклети кафић „Панда”, у којем је 14. децембра 1998. рафалном паљбом покошена српска младост. Стрељана су шесторица српских дечака, 15 Срба је тешко рањено. За тај стравичан злочин никад нико није одговарао.

Кафић, у којем је још српске, дечје крви, нико неће да купи. Иако пише „на продају”, страх од зле коби је јачи.

Већ граби дан ка подневу. С Проклетија се надуо северац, Срби га звали „мећавник”.

Носи мирис давно засађених божура, мирис воде код Шадрвана, мирис свеже печеног бурека код „Јадрана”.

Ту Срби више не залазе.

Зазвонише звона на цркви. Трже нас и неочекивани глас.

„Новинарка…” Примиче се човек, однекуд знан. Беше то Слађан Павловић (46), Србин из оближњег Белог Поља, кренуо да пита албанске општинаре „да чува српско гробље”.

До рата, радио је у комуналном предузећу, сад „прима минималац из Београда”, Хоће нешто да „допринесе српству”.

Заједно грабимо ка Гораждевцу.

Рече, није заборавио кад смо му зимус купили црквени календар у Високим Дечанима!

Политика, Биљана Радомировић

Тагови: , ,

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.