МИЛОВАН ВИТЕЗОВИЋ: Комедија је кад илузиониста забавља народ, а трагедија је…

ИСКРА на Фејсбуку
Фото: Новости

Фото: Новости

„Вибова награда” коју додељује „Политика” за укупан допринос српској сатири недавно је уручена књижевнику Миловану Витезовићу (70), једном од малобројних живих писаца чија је књига, „Срце ме је откуцало”, 1969. године забрањена и уништена.

„Комедија је кад илузиониста забавља народ. Трагедија је кад га води!” Овај афоризам написали сте пре више од две деценије. Да ли је и данас актуелан?

– Ја сам ту дефиницију изговорио у Јагодини, мислим 1991. године, отварајући Дане комедије. Односила се, колико на оно време, толико на претходно, и односи се и на данашње и на сва будућа времена, док буде народа и комедија и трагедија.

Ваша прва објављена књига афоризама „Срце ме је откуцало” забрањенa је и уништенa 1969. године. Ко ју је забранио и због чега?

Milovan Vitezovic1– Забрањена је „у пакету”, заједно с листом „Чивија”, коме сам био главни уредник. Забрана је донесена у београдском Окружном суду, тада у Масариковој улици. Било је то једно од суђења памети, које је водио судија Љуба Радовић. У образложењу, забрана је исказана паушално, а ја мислим да је то због мисли „Народ се забавља вешањем – слика свога вође!” Ја се, поред забране, нисам одрицао наслова. „Срце ме је откуцало” поново је објављено после девет година и имало је шест допуњених издања. Џепно издање у чак 50.000 примерака.

Кажете да је сатира ваше етичко и филозофско опредељење.

– Рекох и спасих душу. Као да парафразирам оно лекарско „Диши дубоко!”, моје књижевно верују је: Пиши дубоко! Мене су афоризми, исписујући их, учили да што дубље и што садржајније мислим. Још на почетку, 1968. године, Густав Крклец ми је, после једне књижевне вечери, рекао: „Мисли су ти добре, али ти требају дела из којих ће бити вађене.”

За забрањену књигу „Срце ме је откуцало” предговор је написао Бранко Ћопић. Сада пишете књигу о њему. Да ли му можда враћате дуг?

– Сви ми имамо неке своје рабоше. Имам их и ја, и спрам Ћопића. Надам се да ћу му намирити и свој и велики национални дуг. Боље ја, јер га знам и у неким његовим тајнама. Биће то, ако ме дар послужи, роман искупљења.

Добили сте „Вибову награду”, која се петогодишње додељује за укупан допринос српској сатири. На додели награде инспиративно сте говорили о Влади Булатовићу Вибу, барду српске сатире и новинару „Политике”.

– После времена Ћопићеве „Јеретичке приче” из 1952. године, кад је реаговао агитпроп, на насловној страни партијског листа „Борба”, осуђујућим текстом у наставцима „Јунаштво Бранка Ћопића”, настао је мук у српској сатири дуг две деценије. А онда се, срећом, у Београду, на Универзитету појавио Владимир Булатовић Виб. Оно што је говорио Броз понављали су сви око њега у нашој акустичној отаџбини. Насупрот свих, проговорио је Виб. Прво езоповски, а онда директно. И цела земља је почела да Вибрира. Колико ценим Виба најбоље говори текст објављен у „Политици” 23. јуна 1997, под насловом „Вибови примери сатиричног сагледавања” (у поводу књиге „Корак назад”). Волео бих да буде поново објављен.

„Ми смо били дошли на ивицу провалије, али смо храбро закорачили напред!”, рекао је 1972. године Тито. Изгледа да је и он имао дара за афоризме?

– Био је то његов лапсус кога није био свестан и зато је та реченица испала из свих извештаја из Карађорђева, али је ушла у народ. Да би опстала, ја сам је претворио у афоризам, придодавши испред те реченице: Домановићев Вођа – наш савременик.

Да ли сатиричари имају апсолутно право на светогрђе? Да ли је по вашем укусу рад и естетика сатиричног лица „Шарли ебдо”?

– Мислио сам и мислим, да сатиричари имају право на светогрђе према свецима своје епохе. Лично се клоним мисли које могу да вређају верска осећања сваког народа, али сам против убијања људи у име одбране својих осећања, што се десило са „Шарли ебдоом”. Знао сам „Харакири” (претходник „Шарли ебдоа”). Сарађивао сам у скоро свим ексклузивним сатиричним листовима Европе – „Небешпалтер”, „Пардон”, „Панч”, „Стршел”, „Урзика”, „Ојленшпигел”, „Крокодил”, али се у „Харакирију” нисам нашао.

На којем је нивоу сатира данас?

– Захваљујући већ великој афористичкој традицији, наша сатира се још држи у односу на глобалистичку осредњост. Показало се да је апсолутна слобода штампе, за коју се сатира најздушније борила и изборила, у којој можете све да кажете, уз допуштење и примитивизам, постала по њу погубна.

Потрошили сте деценију и по на писање о Вуку Караџићу. Да ли се исплатило?

– Материјално није. Духовно ме је то уздизало и увећавало ми библиотеку.

Станујете у Улици Вука Караџића. Мислите ли да је то случајност?

– Ништа није случајно. Прво, дуго личимо на себе, а онда се усаглашавамо са оним чиме се бавимо. Мене је стигао Вук Караџић, у теми, у адреси, и у нози.

Ваш роман „Чарапе краља Петра” преведен је на осам језика. Руска издања су била најтиражнија – 170.000 плус 80.000 примерака. Зашто овај роман привлачи стране читаоце?

– Можда ово, што је, на неки начин, садржај романа, али ће бити и мото филма и серије за које сам, према њему, написао сценарије.

„Ви сте Србин?”, питао је легендарни бард светског филма Џон Форд тада младог критичара и новинара, будућег славног америчког редитеља српског порекла Питера Богдановића, и додао: „Срби имају једну фотографију која је готов филм. Постоји из Првог светског рата фотографија старог краља Петра како се на воловским колима 1915. повлачи преко Косова. И када би се тај кадар одмрзнуо и покренуо, пред нама би био прави правцати филм о великој драми српског народа и његовог краља.” (према сведочењу Питера Богдановића)

– Роман је преведен на савезничке језике, сем шведског и есперанта. Професор Сорбоне Бернар Лори рекао је на париској промоцији: „Ова књига о српском краљу Петру и српској сељанки, мајци Макрени, показује да дух антике није на Балкану још прошао.” Што се тиче руских тиража, они показују да време читања у Русији још није прошло.

Да ли је у Србији прошло време читања?

– Бојим се да пролази. Књига све више измиче из руку читалаца. Али и из сваке друштвене пажње. Треба ли се сетити времена обавезног откупа књига за све библиотеке Србије? Ја се лично не жалим на читање. Мојих четрдесетак књига, нарочито дванаест романа, имају више од двеста издања. Ја се клањам пред сваким читаоцем и сматрам да му треба омогућити књигу у рукама, а не подизати му споменик.

Каква су ваша сећања на Андрића?

– За Андрића, ја сам био млада напаст која пише и објављује. На случајним сусретима, који су били чешћи у јутарњим сатима, Андрић је био опрезан, као и увек, и као према свима. Нешто сам побележио од онога што сам од њега чуо. Рекао је једном: „Кад поведете дијалог са собом, ваша је завршна реч са обе стране.” Један сусрет унео сам и у песму из јуна 1968, кад је рекао: „Никад се не зна у којој ћемо вери умрети.” Имаћу га и као јунака у роману о Ћопићу, за кога је рекао да су му реченице као ђаци кад излазе из школе.

Како памтите Данила Киша? Која је ваша последња успомена на њега?

– У тешкој болести, после операције, срео сам га једном на Лиону. Пушио је, наслањајући се на стабло дрвореда, као да се крије, и причао ми како су му француски лекари забранили дуван. На додели Авнојеве награде његови блиски су пазили да не попије ни кап. Примио је честитања од Моме Димића и мене и пришапнуо ми да поручим чај и да у њега сипам лозову ракију, а он ће доћи да наздрави. Урадио сам то. После сам записао епиграм, уневши његову здравицу: Наздрави ми лоза-чајем/ И одлазећи ја трајем.

Филм „Лајање на звезде”, рађен по вашој истоименој књизи, емитован је када су се у Србији углавном снимали филмови о криминалу деведесетих и о рату. Како тумачите његову популарност?

– Филм, као и роман, показује да време романтике не пролази и да се у њој налазе све генерације.

На „Гуглу” у прошлој години има готово 90.000 ваших цитата, а ове већ 15.000, највише на немачком. Рекли сте: „Код Немаца сам већи циник него што сам икада пожелео да будем.”

– Сад Немци цене цинике, али је и мени чудо колико сам им циник по мери. У немачку јавност ушао сам на „Штерновим” страницама, када је у милионском тиражу доносио моје афоризме из књиге „Срце ме је откуцало”. После је чувени аустријски писац нашег порекла Мило Дор направио две антологије српских афоризама, старијих и млађих афористичара. Био сам уз Виба међу старијим, а за млађе сам писао предговор. Онда ми је „Европа Ферлаг” у Доровом преводу објавила две књиге афоризама. Друга књига „Човече, наљути се”, писана је по немачкој поруџбини на европске и светске теме, и прво објављена на немачком. Поговор је написао Никола Милошевић. По тим књигама почело је цитирање које не престаје. На Берлинском зиду, међу графитима, било је стотине мојих афоризама. Мислим да имам жал за тим. Могао је зид да остане као споменик глобалној нетрпељивости.

На шта се свела Европа и да ли сте Европејац?

– Ма где да смо се родили на овом континенту, од грчке митологије до данас, ми смо Европејци. Ја у Европи објављујем и немам потребе да у њу додатно улазим.

Били сте главни уредник Уметничког програма РТС-а. Какав је био програм који сте ви уређивали, а какав је данас?

– Није моје да оцењујем програм који сам радио, а и неумесно је да га поредим са оним који се данас ради. Репризе „мојих” програма показују шта сам урадио. Уколико се за урађено траже олакшавајуће околности, онда је то да сам радио највише у најтеже време.

Шта тренутно радите? Шта планирате?

– Завршавам монографију о Вуку Караџићу. Показујем Вука како га поимам, и као човека и као народ. Нема Вука без народа. Без Вука, ко зна какав бисмо народ били. Претпоставке су произвољне, чак и кад погледамо народе који таквог великана нису имали. Сам наслов „Вук наш насушни” показује њен садржај. Планирам да склопим збирку већ написаних песама, мог дијалога са цивилизацијом, за сада је радни наслов „На испиту код професора Милоша Н. Ђурића”. Комплетираћу у овој години изабрана дела у 25 књига, од којих је већ двадесет објављено у издању Завода за уџбенике.

Како бисте данас описали време у којем живимо?

– Ово време је толико неописиво, чак и да се о њему пише с великим нервирањем.

Шта вас највише нервира?

– Лажне величине малог народа производе власти борећи се против његове наводне митоманије. На крају су лажне величине увек незадовољне малим народом.

vostok.rs, Политика, Александар Бојовић

Тагови: , ,

1 коментар

  1. Veljko Živković каже:

    Милован Витезовић је 1994. године издао и написао роман “Чарапе Краља Петра”. Витезовићев роман је и објављен на осам језика – италијанском, енглеском, грчком, руском, француском, румунском, шведском и есперанту.
    Снимање “Чарапе Краља Петра” у филму и ТВ серији Лазара Ристовског треба да буде ове године. Уз Лазара Ристовског у улози Краља Петра I Карађорђевића треба да играју: Ивана Жигон у улози Макрене Спасојевић, Никола Ранђеловић у улози Маринка Спасојевића, Предраг Смиљковић у улози Николе Пашића, Аљоша Вучковић у улози Војводе Радомира Путника, Ненад Ћирић у улози Војводе Степе Степановића, Бранко Јеринић у улози Лазара Пачуа, Дејан Јелача у улози Регента/Краља Александра I Карађорђевића, Бојан Димитријевић у улози Принца Ђорђа Карађорђевића, Младен Андрејевић у улози Кнеза Арсена Карађорђевића, Предраг Милетић у улози Пуковника Кнежевића, Ирфан Менсур у улози Илије Ђукановића, Слободан Бода Нинковић у улози Генерала Павла Јуришића Штурма, Милорад Капор у улози Димитрија Туцовића, Владимир Цвејић у улози Војводе Војислава Танкосића, Миодраг Радовановић у улози Краља Николе I Петровића Његоша, Миодраг Крстовић у улози Сердара Јанка Вукотића, Небојша Кундачина у улози Јована Дучића, Дубравка Мијатовић у улози Принцезе Јелене Карађорђевић-Романов, Ненад Јездић у улози Кнеза Павла Карађорђевића, Богдан Диклић у улози Доктора Симоновића, Југослава Драшковић у улози Исидоре Секулић, Љубомир Бандовић у улози Цара Николаја II Романова и многи други. Филм и серија ће бити приказани 2017. године. Филм и серија “Чарапе Краља Петра” биће најгелданији у свим регионима.
    Прича о Краљу Петру I Карађорђевићу и Макрени Спасојевић која је тражила свог сина јединца Маринка у Албанији. Макрена је замолила краља да пронађе њеног сина Маринка да му преда вунене чарапе, које му је мајка исплела.
    Милован Витезовић је по овом роману, проширујући га, исписао сценарио за филм и серију од 10 или 15 епизода. Снимање филма и серије ће почети крајем 2015. године. Биће снимани у Србији, Русији, Албанији, на Крфу, Паризу и Солуну.
    Филм и Серија „Чарапе Краља Петра“ по роману Милована Витезовића требало би да почне 2014, 2015. године због недостатка новца!

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.