МАРКО СТУПАР: Ослободимо се комплекса Запада

ИСКРА на Фејсбуку
Фото: Новости

Фото: Новости

Цели свет је захватила духовна криза, људи не верују ни у Бога, ни у ђавола, само у профит. Коначни циљ је само и увек новац – каже у интервјуу за „Новости“ велики српски сликар Марко Ступар, који већ деценијама живи и ствара у Паризу.

Идемо из трагедије у трагедију… Најновија је пад авиона.

– Болесном човеку, с константованим траумама, дозволили су да буде копилот и дали му животе других у руке. Питам се да ли то, неко, можда, намерно ради, да би нам ишло све горе? Такве ствари су на граници тероризма. За све нормалне људе то је морални шок.

Може ли спас да се нађе у уметности?

– На Коларчевом универзитету се својевремено водила дебата о томе да ли је уметност еволутивна. Ако бисмо се тим принципом надовезивали, рецимо, на стваралаштво старих Египћана, ко зна где бисмо данас били. Вероватно у естетском савршенству, као анђели. Поставља се питање шта уметник сада да ствара? Ако је уметност еволутивна, онда би сликар данас требало да баци четку. Претварамо се у идиоте, терористе, убице. У сва зла овог света.

Шта је узрок свему томе?

– Похлепа. Ко је тај ко ће рећи да му је доста новца? Нико никада није био довољно богат. Ни Крез, ни Кир-Јања, ни Молијерова стара тврдица Харпагон. Човек је увек хтео више. То је његово проклетство. Богатство му сада даје могућност и технику да се још више богати. Али, он данас не зна да се богати. Систем је сам себе појео и више не може да изађе из зачараног круга. Човек увек сам себи направи омчу, а незајажљивост је омча савременог света. Данас има оних који зарађују 400 пута више од својих радника. Двеста породица поседује веће богатство од целог света. Већ на некој другој планети припремају боравак за своје потомство. А траже некакву небеску правду.

Прети ли свету нови велики сукоб?

– Кад је прошло без рата? Запад ствара велике проблеме својом бахатошћу. НАТО хоће да уђе у двориште Русије. Зар им Москва није уступила и више него што је требало кад се распао СССР? Мало су им балтичке републике, па их изазивају, желе и руску колевку Украјину. Треба некада читати и бајке. А тамо сваки руски јунак стално брани Украјину од Запада! Зна се шта су радили Тарас Буљба и Александар Невски. Кад год је Запад ударио на Русе, добио је по прстима. И, опет ће добити. Историја се понавља, а од ње се мало учи. Најопаснији су они који немају много експоната у свом етнолошком музеју, а острве се на старе цивилизације. Америка неће моћи да закочи Русију у њеном напретку. И још нешто: нико не воли да га понизе и то не може на добро да изађе. Искрено, не верујем да ће се човечанство икада смирити, бити задовољно и срећно, да ће идеална божја правда доћи на земљу.

Како се обичан човек у свему томе сналази?

– Дефиниција човека је врело срце, хладна глава и радне руке. Данас су главе вруће, срце хладно, а многи ленштине. Никад није било већег апсурда, од уметности до филозофије. Достојевски је руске футуристе питао шта ће да раде кад ставе тачку?

Је ли се свет приближио тој тачки?

– Опасно се примакао амбису. Лоше усмереним и искоришћеним технолошким напретком, а пре свега егоизмом и глупошћу. Јер, технолошки напредак паметним људима не би требало да смета. Точак распада се, нажалост, убрзава. Урбане побуне, ратови, атентати добијају на интензитету. Завладала је страшна нервоза. Једина нада су још Кина и Русија.

Где започиње распад?

– Непоштовањем породице. А ако се породица као основно језгро друштва распада, распашће се и друштво. Зато смо и дошли довде. Постајемо индивидуалци, препуштени разним ветровима. Брат с братом више не може. Учитеља одавно више нико не поштује. А шта човек може да уради сам? Таквима је лако владати.

Зашто Словени не могу да се наметну у Европи?

– Кроз читаву руску литературу, Запад је увек био величан. Наполеон је нанео много зла Русији, али и поред тога сваки руски студент је имао његову малу бисту на свом радном столу. Признајемо западноевропску цивилизацију и високо је ценимо, а она нам на томе није захвална. Свеједно, Запад нам је и даље идеал.

Шта тек, онда, рећи за Балкан?

– Ми смо, на Балкану, пригњечени. Раде нам шта хоће. Одувек је тако било. Само заваде, а онда гледају, и оставе нам да све сами завршимо. Увек ћемо зависити од воље великих сила. Ствари иду својим путем и ми на њих не можемо да утичемо.

Јесмо ли, ипак, и сами, бар мало, криви кад привлачимо туђу батину?

– Не мало, него много. Потребно је пуно више мудрости. Можда ће се Балкан једнога дана и смирити, али све мора да се изгради на новим основама. Не трпимо се, а, заправо, нема нам ближих.

Какву будућност, као рођени Поткозарац, видите за БиХ?

– Па добро, ето, нека буде и те Босне! Постоји Република Српска, као одређени вид сатисфакције. Али, нажалост, мислим да се БиХ, оваква каква је, неће одржати. Сад и Хрвати хоће своје. Напунили су Хашки трибунал Србима. Асиметрично тешко опстаје. А и свету је кад-тад потребно да се запали нова искра. Да упру прстом и кажу: „Видите шта се ради, на само два сата лета од западних престоница. А код нас је све фино.“

Шта ће, гледано сликарским оком, бити с Косовом?

– Можда је подела решење. Један део Албанији, други Србији. Али, онда би, ако је тако, и други региони у бившој Југославији требало да добију шта хоће. Да се лепо промешају карте, па кад већ, нажалост, не можемо заједно, онда, бар, сваком своје.

Фото: Новости

Фото: Новости

Шта нама Србима недостаје да бисмо имали бољу будућност?

– Озбиљност, професионални поглед, значајно боље школство. Треба да научимо да поштујемо националне вредности и историју. Треба нам више патриотског жара. А прошлост нам је потребна да бисмо изградили будућност, не да бисмо остали у њој. Душу имамо, треба само да се вратимо јачини која је чува. Морамо, такође, да се ослободимо непотребног комплекса који нам је Запад наметнуо, због тога што нам, услед турске окупације, недостаје период ренесансе. Изгубили смо тада пуно времена, па смо хтели што пре да надокнадимо тај недостатак, а они су ту брзоплетост искористили. Али, без обзира на то, имамо много квалитета, па нема никакве потребе да осећамо инфериорност.

Шта су главне карактеристике нашег народа?

– Епско много утиче, на томе смо школовани. Еп је увек присутан. Помаже нам да се ишчупамо, и одржимо. Важнији је од лирског. Еп нас греје, али нам, у исто време, лирика даје карактеристичну сентименталност. То непрестано прожимање ова два контрапода даје нам специфичну националну дефиницију.

Које су нам главне врлине и мане?

– Позитивне стране су нам једноставност и скромност. Добри смо људи, још се нисмо искварили. Нисмо кукавице. Имамо авангардни хумор. Хумани смо. Међу манама су одсуство хијерархије у поштовању вредности. Поводимо се за емоцијама. Има превише ривалитета.

Шта недостаје младим нараштајима?

– Да прочитају „Еру с оног свијета“. Да не користе само сто речи у свом речнику. Да обогате себе и свој израз. Да се врате на Вука.

Имају ли наша деца будућност?

– Свакако! Човек, ипак, и увек, на крају успева да се некако извуче.

СКРЕНОСТ ПРЕД САМИМ СОБОМ

КОЛИКО се преживљено огледа у вашим сликама у којима живот, ипак, има смисла?

– Човек никада не може да побегне од себе. Сликам интуитивно, али ме неправда нагони да дам максимум од себе. Интелектуалац не треба да контролише све своје жице и риме. Лиричар сам, оптимиста, и поред свега што сам рекао. То је критика, није песимизам. Ако је рецептиван и искрен са собом, човек слика своју унутрашњост. Као десетогодишњак присуствовао сам страшној сцени, стрељању свог оца. Та слика ми је стално пред очима. А онда дође неко и каже ми да то, можда, има и свој позитиван одјек, јер је у мени пробудило дубока осећања која преносим на платно. Надам се да моје сликарство, ипак, почива на срећи.

СВЕТ ЈЕ У БОСАНСКОМ ЛОНЦУ

КАКО Француска данас излази на крај с националним изазовима?

– Шарли је провоцирао муслимански свет. Не смеш се ругати свецу. Вређаш тиме милионе душа. Али, то нимало не оправдава убиства и хаос. Све то припада широком светском контексту. Француска је на удару као и свака друга земља. Дешава се овде, дешавало се у Шпанији, Данској, код нас у Босни. Свет је данас у великом босанском лонцу, у који су упали Украјина, Грчка, економска криза, радикални исламисти. Велики проблем Француске је што је дозволила да се на њеној територији, у предграђима, развију права гета, у којима владају посебна правила. С друге стране невидљиве ограде су наоко безбрижни градски буржуји. Иако је велика већина становништва у насељима лојална земљи у којој живи, многи не желе да се интегришу, јер осећају подругљивост. Овде сам пола века, и увек сам примећивао суревњивост између та два света. Разлика овде има више него у Босни између Срба и муслимана. Јер, ми смо један народ.

Новости, Горан Чворовић

Тагови: , ,

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.