ЉИЉАНА СМАЈЛОВИЋ: Зашто сам у Политици објавила карикатуре „Шарли ебдо“

ИСКРА на Фејсбуку
Фото: Курир

Фото: Курир

„Поштовани, oбраћам Вам се као Бошњак-муслиман чија су верска права повређена данашњим приказивањем карикатуре пророка Мухамеда у дневном листу Блиц. Питам се да ли ће УНС као тело осудити овај кукавички чин јер су њиме повређена верска осећања муслимана, грађана Републике Србије? Као грађанин згрожен сам терористичким чином у Паризу, а данас сам још више згрожен издањем Блица где је приказана карикатура чиме су директно повређена верска осећања Муслимана. Надам се да ћете као тело реаговати и тражити адекватне санкције јер је овим чином повређен и Закон“.

Удружење новинара Србије објавило је у суботу ово писмо Самира Шабаније у уверењу да оно заслужује одговор. Тим пре што су многе редакције најугледнијих новина света – попут Њујорк тајмса, Вашингтон Поста и Гардијана – одлучиле да поступе онако како би Самир Шабанија хтео. За разлику од „Блица“ (и „Политике“, коју уређујем), сви су ти листови одлучили да не објаве карикатуре због којих су радикални исламисти прошлог четвртка у Паризу извршили покољ у ком је убијено десет чланова редакције сатиричног магазина „Шарли ебдо“.

Навешћу разлоге најутицајнијег од ових листова, Њујорк тајмса. Главни уредник Дин Баке позвао се на журналистички стандард свог листа, који „прави разлику између политичке сатире и намерне увреде“. По процени Дина Бакеа, већина спорних карикатура „Шарлија“ није друго до увреда која би повредила сензибилитет његових читалаца, поготово оних муслиманске вере.

Другим речима, Баке се у потпуности сложио са резоновањем Самира Шабаније.

Дозволите да се ја не сложим ни са Бакеом, ни са Шабанијом.

Карикатуре из листа „Шарли ебдо“ покренуле су живу расправу о танкој линији која политичку сатиру одваја од провокације и говора мржње. Та је дебата веома важна: имам разумевања и узимам у обзир мишљења по којим су карикатуре из „Шарлија“ понекад биле, не само иконокластичне, већ и расистичке, односно неосетљиве према осећањима угњетаване мањине.

Свеједно. У тренутку када је главна вест да је извршен покољ у редакцији „Шарли ебдо“ због карикатура које је објављивао „Шарли ебдо“, новинарски стандард налаже да покажемо читаоцима какве су те карикатуре. Садржај карикатура постаје незаобилазан део вести. Читалац не добија пуну информацију о ономе што се десило у Паризу ако медији не објаве карикатуре – без обзира на то да ли нам се те карикатуре допадају. У том часу више није битно да ли би те карикатуре пре покоља прошле новинарски стандард сајта УНС-а или „Политике“.

Покољ у Паризу је објављивање карикатура учинио обавезним, јер су карикатуре постале незаменљив део информације о покољу.То је моје мишљење, које нису делили сви уредници који чине редакцијски колегијум „Политике“.

Моја лична солидарност са француским колегама у одлуци о објављивању карикатура није играла најважнију улогу. Задатак је уредника и новинара да непристрасно обавештавају јавност, односно да не прећуткују ништа што би могло битно да утиче на став јавности о неком догађају. Кодекс новинара Србије, међутим, од њих такође тражи да се супротставе говору мржње и дискриминацији.

Сваки уредник и новинар свакодневно вагају своју обавезу према читаоцима, односно своју одговорност пред читаоцима, са обавезом да се супротстављају дискриминацији и да не толеришу говор мржње.
Но једно је одлука о сензибилитету читалаца пре масакра у Паризу, а друго је одлука после масакра.

По мом мишљењу, после масакра, карикатуре у „Шарлију“ постају незаобилазан део приче и више није могуће одлучивати о њиховом објављивању само на основу процене о томе колики ће део читалачке публике повредити. Читалац има право на све основне елементе приче, а веома је важно да сваки читалац добије прилику да за себе оцени степен провокације у карикатурама.

Истим мотивима сам се руководила и 2006, када сам на насловној страни „Политике“ објавила данску карикатуру која је потресла исламски свет.

Сада, међутим, читам да дански лист не жели да прештампа карикатуре „Шарлија“, и да слично мисле и многи други листови који су били много отворенији 2006. када су извештавали о данској карикатури, претњама смрћу Курту Вестенгарду и нападима на данске амбасаде по исламском свету.

Зар није то оно што су терористи желели да постигну?

Мислим да је то права штета. Само се по себи разуме да сваки главни уредник мора сам да одлучи да ли одређену карикатуру сматра политичком сатиром или расистичким подстрекавањем мржње. Но мислим да о таквим појединачним уредничким, или одлукама редакцијског колегијума, треба отварати јавне дебате.

Писмо господина Шабанија је у том смислу више него добродошло. И овде у Србији је потребна јавна дебата о таквим темама.

УНС

Тагови: ,

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.