ЛЕОН КОЈЕН: Ракићу нису опростили господство

ИСКРА на Фејсбуку
Фото: Новости

Фото: Новости

Моје право интересовање за Ракића почело је када сам, пре много година, у једној антикварници нашао његову прву збирку, “Песме”, објављену 1903. године. Читајући те песме (“Жељу”, “Освит”, “Једној покојници”, “Искрену песму”, “Гроб”, итд), које нису личиле ни на шта што је пре њих постојало у српској поезији, постало ми је јасно да је управо Ракић био наш први модеран песник, чији сензибилитет више није имао ничег заједничког са старинском поетичношћу његових претходника.

Овим речима професор Леон Којен, за “Новости”, објашњава шта га је привукло Милану Ракићу и инспирислао да сачини књигу “Песме”, коју је објавила “Чигоја штампа”.

Текст Ракићевих песама први пут је критички приређен, а у опсежном поговору Којен даје ново тумачење његове поезије и њеног места у српској песничкој традицији. Којен је први пут представио Ракићев опус хронолошки, као три веће целине које чине “Песме” (1903), “Нове песме” (1912) и касније песме које њихов аутор није издао као посебну збирку.

– Сам Ракић је поступио друкчије, јер је 1924. издао своје песме групишући их тематски а не хронолошки, и приређивачи његове поезије у томе су га следили све до данас. Али, оно што у овом погледу чини песник за живота не мора да обавезује касније генерације читалаца, критичара и приређивача. Ако нас занима шта је једна поезија значила у свом времену, па и шта је сам песник желео да постигне, морамо је сагледати онако како се развијала и мењала, а то тражи овакво издање које ће пратити њену еволуцију. Само се на тај начин могу добро видети и унутрашња разноврсност Ракићевог иначе невеликог опуса и његови дубљи квалитети који нису потпуно исти у његовој раној лирици, у нешто каснијим песмама косовског циклуса (писаним 1905-1911) и у позним песмама из последње две деценије песниковог живота – каже Којен.

* Шта, поред овога, издваја ваше издање у односу на ранија?

– Вероватно зато што је сам Ракић одабрао и груписао песме за издање из 1924, каснији приређивачи ограничили су се на то да исправе најочигледније грешке у њему и на томе су се, нажалост, зауставили. Међутим, текст песама у том издању, пре свега када је реч о интерпункцији али местимично и више од тога, не одговара ономе што је Ракић заиста написао. О издању из 1924. бринуо је песник и Ракићев пријатељ Милан Ћурчин, који се Ракићу и понудио да му буде издавач, а не сам Ракић, који је у то време био посланик Краљевине СХС у Софији. Рукопис песама који је Ракић из Софије послао Ћурчину срећом је сачуван и он се данас налази у Архиву САНУ.

* Шта се види на том рукопису?

– Јасно се виде, поред неких исправки Ракићевом руком, и многобројне интервенције унесене другом, очигледно Ћурчиновом руком, које од тада па до данас кваре текст Ракићевих песама. Правећи ово издање, ја сам све те “наносе” отклонио, ослањајући се и на Ракићев рукопис послан Ћурчину, и на текст његових збирки из 1903. и 1912, и на аутографе његових песама, који се такође чувају у Архиву САНУ. Мислим да је на тај начин успостављен потпуно аутентичан текст Ракићевих песама и да ће читаоци, после толико времена, најзад моћи да читају тачно оно што је Ракић написао.

* Зашто се педесетих и шездесетих година прошлог века Ракић изненада нашао на удару критике, с последицама које и данас утичу на рецепцију његовог песништва?

– Судбина Ракићевог песништва после 1945. била је компликована, и то је један од разлога што сам овом издању додао дуг поговор који даје и општи поглед на његову поезију и осврт на њену рецепцију у комунистичко време. С једне стране, Ракић је увек остао школски писац, чије су песме самим тим стално биле доступне читаоцима. Али су, с друге стране, најутицајнији критичари тог доба (Зоран Мишић, Миодраг Павловић, Света Лукић, Јован Христић, нешто касније и Радомир Константиновић) бацили на Ракића неку врсту анатеме, тврдећи да “његова уздржаност, његово господство, у ствари његова надменост” имају “изразито грађански, класно-грађански карактер”, да његова поезија “не прекорачује норме грађанског доброг понашања” и “грађанског видокруга” и да јој зато недостају аутентичност и дубина (Павловић), штавише да су му песме “само претенциозне и празне, као и грађански духовни живот” (Христић), да “неке недобачености Ракићевог песништва” потичу отуда што “камерна лирика ниче тамо где се најмање осећа пулс класне борбе” (Лукић), најзад да је Ракић типичан представник “репресивне културе” српског грађанства, чија је поезија, пуна “речи без егзистенцијалног покрића”, углавном лишена праве вредности (Константиновић).

* Које су последице?

– Неоспоран ауторитет ових критичара, подржан идеолошком правоверношћу њихових оцена, учинио је своје: критичари другачијег мишљења о Ракићу (Зоран Гавриловић, Владан Недић, Никола Кољевић) нису успели да га у пуној мери одбране од ових оптужби, колико год да су оне почивале на неодрживом схватању како Ракићеве поезије тако и српске културе његовог доба.

* Каква је данашња слика о Ракићу?

– После званичног раскида са комунизмом, разлози иза којих је стајала официјелна идеологија тог доба одједном су се показали у свој својој голотињи. Али, уврежена мишљења никада не нестају преко ноћи. Нова, праведнија слика о Ракићу тек се ствара – рецимо, књига Јована Пејчића “Милан Ракић на Косову” (2006) лепо је осветлила ову важну епизоду у песниковом животу – али ће, чини ми се, бити потребно још доста критичког преиспитивања да се створи тачнија и целовитија слика о Ракићу од оне која постоји данас. То, по мом мишљењу, мада не увек у истој мери, важи и за читаво раздобље српске књижевности које су обележили Ракић, Дучић, Пандуровић и Дис у поезији, Богдан Поповић и Јован Скерлић у критици, а прва серија “Српског књижевног гласника” (1901-1914) у српској култури и књижевности уопште.

* Да ли је у Ракићевом опусу значајнија његова рана лирика или песме косовског циклуса?

– Рекао бих да се тек у великом распону између ране лирике и косовских песама види сва вредност Ракићеве поезије.

Новости

Тагови: , ,

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.