КОСОВО: Село из којег се нико није селио

ИСКРА на Фејсбуку
Фото: Политика

Фото: Политика

И овог Ускрса, шесту годину заредом, окупиће се мештани села Србовца и околних села из Митровице и Звечана, пред Црквом Христово васкрсење, горе на ледини, да прославе најрадоснији православни празник. Сви свечано обучени, и младо и старо, на ускршњу трпезу изнеће најбоља косовска јела, најлепше офарбана ускршња јаја.

А дуго се већало где ће сељани Србовца, села које се пружило уз сами магистрални пут Косовска Митровица – Рашка, саградити цркву, које овде никад није било. Нашли су, давно, црквину крај Ибра, али су одустали да ту граде, јер се тражило место где ће се црква видети, где год да сте у селу.

Даровали су Раденковићи имање, па се одскора „Христово васкрсење” дигло на пар корака од магистрале, види се где год да сте у селу са више од 400 душа.

Одавде, из Србовца, села у општини Звечан, никад се нико није селио. Овде су само долазили. Забележено је да су се први житељи скућили још пре три века. Одлазило се тек у најближи Звечан, у Косовску Митровицу, али се знало да су под окриљем села, јер је све то од њих далеко на пет или осам километара.

Куће збијене, све једна до друге. Граде се нове, али се и одржавају и оне покривене ћерамидом. Не допушта вредан народ да их поједе зуб времена.

Најбројнији су овде Радомировићи, Раденковићи, Милисављевићи, али је много и Анђелковића, Јевтића, Крсмановића…

У кући смо Јеротија – Јера Радомировића, старој, покривено ћерамидом, док сунце пече по чардаку, пуном врећа ораха. Кућа је то некадашњег председника општине Соколичке, давних тридесетих година прошлог века, а остало је упамћено да је на белом коњу улазио у Косовску Митровицу.

– Приповеда се да је у време краљевине, онако крупан, висок, као какав бег, на белом коњу улазио у Митровицу, док је све око њега прштало. Људи су га поздрављали, волели, јер се знало да иако богат, најбогатији у срезу, није одвајао богатог од сиротиње. Надалеко је био чувен, а са браћом је држао мајдан изнад села и тамо ка Грабовцу, одакле се воденички камен продавао широм земље – говори нам у даху Небојша Радомировић (59) док у крилу држи урамљену повељу, коју је његовом прадеди, „утемељивачу, привреднику, председнику општине Соколичке”, доделило Српско пољопривредно друштво у Београду, 20. јуна 1931. године.

Стопама прадеде кренуо је и Небојша, јер га је село, како каже, прогласило за најбољег привредника. Иако су му жена, деца и унука у Косовској Митровици, он неће и не жели из села. Саградио је и нову кућу, а до града иде кад баш има посла.

Али је зато стигао и до Холандије, где је својевремено освојио две златне медаље у кулинарству. Последњих година стигао је и до Данске, Шведске и до Срба у Албанији, где је ђацима српских школа однео букваре, књиге, свеске, ђачки прибор.

Док седимо у хладу лешника, у авлији где је некад растао црни дуд на који су се пела сва србовачка деца, Небојша, који је заменик председника села, каже нам: – Одавде се никуд не иде. Овде је наша земља, овде су наша брда, питоме долине, горе подно копаоничког венца, само овде благо и тек некад плаховито тече модри Ибар.

На улици, ту до саме продавнице, коју су некада звали кафана, доскора једине у селу, где се још увек може извадити хладна вода чекрком из бунара, Душка Радомировић (62), виспрена жена, бритког ума каже:

– Некада се село у овој продавници хранило. Сад тек продам неколико хлебова, млека. Ево, у мојој кући, нас четворо, живимо од пензије, а деца завршила факултете. Посла нема. Син осам година чека своје парче хлеба. Исто и ћерка. А муж и ја, заједно, радили смо 85 година. Тешко је кад гледаш да ти деца у снази седе без посла, а године су дали на књигу.

Некада су се ту у „кафани” пили прва „кокта”, „јупи”, „оранжада”, продавао шећер у коцке… Богато је и некако отмено одувек било ово село са пространим авлијама, које су мирисале на тек опран веш, на пртене кошуље и руком ткане ћилиме. Овде су се, причају, сељани варошки понашали и према сваком господски опходили.

А живело се и од пољопривреде, сточарства. Пуне штале говеда, оваца, коза. Сада у целом селу – једна крава. На гувну смо, где се некад до касно у ноћ, ил’ по месечини до раног јутра, комешао кукуруз, слагала тала, спремала „заира” за дуге и хладне зиме.

Сад су ту, на огољеној ледини, само празне, дотрајале плевње. Још се осећа мирис тек осушеног сена, горе покошеног у брдима ка Влајни, Жажу, ка Бољетину, селима настањеним Албанцима, са којима су Србовчани склопили, давно, прећутни споразум о „ненападању”.

Да, причају сељани, с краја прошлог века, Иса Бољетинац је дао „бесу” да ће се села чувати, да никад ниједан Албанац неће наудити Србима у Бугарићу, како се некад село звало.

Доноси ветар мирис тек озеленелог руја. Мирише и сад, као у јесен, кад се цела долина више села обоји као крв црвеном бојом. Некада су ове вредне жене косовске пређу бојиле у боје божура, у боју руја. Ово је село деце и младежи. Али и село неожењених и неудатих.

– Више од четрдесеторо деце има овде, а школу похађају у селу Грабовцу. Ту, до четвртог разреда, а онда у Звечан. Али, штета је што је овде много младог света неожењено. Сви радни, вредни, ал’ ето, нема девојака које ће у село – прича председник села Часлав Раденковић (47), док нас бије ветар горе код цркве, која је, како каже, никла и саграђена, највише захваљујући протојереју ставрофору Милији Арсовићу, намеснику митровачком.

Помогла је и Епархија рашко-призренска, Канцеларија за Космет, али и сељани и бројни донатори. Међу првима новац су дали Радашин и Ратко Павловић из села Жеровнице.

Брише ветар, док поглед пуца на Валач, село наспрам Ибра, чији су сељани вековима окренути Србовцу. Највише због пута, због моста, који спаја две стране Ибра.

Који спаја ова два села, иако Валач припада Месној заједници Бањска. А ту, крај Ибра, тек пукле врбове гране. Посађене баште, пооране њиве. Кренула пшеница, таласају се поља жита, ражи и овса.

Пук’о априлски дан, до у подне леден, до мрака као усред лета. Кажу сељани, убио мраз воће, убио тек засађен расад.

– Тако је Бог хтео – рече нам жена из рода Анђелковића, која уз сами Ибар пребира по башти. Треби од камења. Код сваке баште стабло ораха. И њих однео мраз.

Часлав има четворо деце. Ћерке удате, млад постао деда. Саградио нову кућу, у приземљу отворио продавницу. Пуна робе, као да сте у најбољем србијанском маркету.

На сеоском игралишту пуно деце. Дечак са два имена – Ђорђе Виктор Раденковић (12), Страхиња Вукмировић (11) и Милан Тајковић (13) изводе вратоломије бициклом.

– Ти, Ђорђе ко девојчица – покушасмо да започнемо причу. Смеје се, док га двојица другова задиркују. Сраме се, остављамо их игри.

Ту, наспрам цркве, док пут секу камиони, луксузна кола и сви они који би пут централне Србије, а овуда морају да прођу, сео да се одмори Златко Миљковић (53), једини ковач од Митровице до Звечана и шире.

– Клепање секире петсто динара, држалице продајем по двеста. Све пољопривредне машине оштрим, а ватру заложим кад се доста алата сабере. Доносе да им оштрим алат којим секу камен за цркве, које се у последње време свуд овуда граде – прича нам Златко, који са породицом живи у махали званој Милисавци, јер највише има Милисављевића.

У једној од кафаница и Милија Милисављевић (57), радник „Трепче”, наочит, чујемо вредан, кућеван, али неожењен. Каже, кад нема посла, крене са друштвом горе, брдима ка Грдечу, где ретка врста лала расте. Јединствена у свету, названа „србовачка лала”.

Брани се Милија, шали се друштво, хоће, кажу, на силу да га ожене. Пребројавају, ту, док убијају време у мезетлуку Драган, звани Чворо, Небојша, Чајо, Златко и Горан, да у селу има 35 што неожењених, што девојака које чекају прилику. Ударили у причу, смех… а све заливају – ко пивом, ко водом из Дреновца. Одозго из брда, за коју нико не зна где извире.

Село поодавно има градски водовод. Недавно су урадили и тротоаре око пута, али и аутобуска стајалишта. Одавде иду аутобуси пут Србије, али и пут Косова.

Не заобиђосмо кућу Вида и Мице Радомировић. Напунили по седам деценија. Више од 13 година тугују за сином јединцем, који оде од страхота Кошара.

– Био нам је узданица. Био нам је све. Добар ђак, одличан студент, добар спортиста. Добар син, муж и отац. Оде наша снага, кад је требало да живи. Покоси га болест. А био је, кажу, добар друг, добар војник – плачући жали за јединцем мајка док милује свуд около слике Ненада – Нена Радомировића, војника с Кошара, који је тек требало да живи.

Долазила је, кажу родитељи, пре неки дан инострана телевизијска екипа да сними филм о Ненаду. Ишли су и на гробље, где почива овај млади Србовчанин, да посете његову вечну кућу, где родитељи свакодневно иду. Где сузама заливају земљу и тек процвалу душу сина јединца.

Политика

Тагови: ,

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.