КОМАНДАНТ УМЕСТО ИН МЕМОРИАМ: Омер је 1992. донео велику одлуку какав је и он био и остао у ЈНА

ИСКРА на Фејсбуку
Фото: Курир/Танјуг

Фото: Курир/Танјуг

Мајор авијације Омер Мехић настардао је приликом пада војног хеликоптера који се срушио недалеко од аеродрома Никола Тесла у Сурчину приликом спасилачке акције. У спасилачкој акцији настрадало је шест особа и беба од пет дана.

Мајор Мехић је рођен у Добоју, а у војсци је од 21. јула 1990. године. Завршио је Ваздухопловну војну академију у Задру и све време је био пилот хеликоптера.

Његов старешина у Бањалуци Срећко Прентовић, пуковник авијације у пензији, овако се сећа храброг Омера Мехића. Његово писмо са његове Фејсбук странице преносимо у потпуности:

„Пролеће 1992. године. Бањалука, тенкодром Залужани, силом прилика претворен у хелидром за прихват три ескадриле хеликоптера дислоцираних из Хрватске, из Загреба тачније. Хеликоптери као мрави притисли сваки травнати педаљ тенкодрома. Између њих вијугавим, бетонираним стазама по цео дан брује и гмижу тенкови. Врви као у мравињаку. Између тенкова сваки час узлети по неки „крилати мрав“ и крене пут неба. По рањенике најчешће. Бесни рат. Држава се распада у страшним, крвавим мукама, оболела од тешке болести, неизлечиве. Од национализма. Са државом се, по истим шавовима, полако али сигурно, распада и њена војска, ЈНА-четврта војна сила у Европи. Хаос један неописиви. Куцање на вратима.

– Поздрав, команданте, шта има?
– Уђи, Омере.

Омер Мехић, поручник, млад, здрав, јак, увек ведар и насмејан, врсни и неустрашиви пилот. У летачком комбинезону са патикама на ногама. Нема чизама, остале тамо негде у Загребу, нове нису стигле, а бос не може летети. Лети у својим патикама. На борбене задатке, а сваки је борбени, јер рат је. Пуца се на све стране, ко стигне и одакле стигне. Ћаскамо уз кафицу, ње, дао бог, још увек има.

– Шта се ово дешава, команданте?
– Распад система, мој Омере, рат. Ужас, видиш сам.

– Добро то, то ме не брине, то је наш посао, него ово са национализмом и његовим бујањем, са пребројавањем крвних зрнаца по том основу… А пребројавала су се, баш тих дана, морам да признам.

– Кажи Омере, шта те мучи, не околишај.
– Не околишам, зато сам и дошао команданте, да причамо отворено, да се посаветујем. Мучи ме моје име, Омер. Мучи ме овај распад, мучи ме национализам, деле нас команданте. Мучи ме питање: ко сам ја и коме припадам и шта да радим са собом, где је моја будућност.

– Е, мој Омере, тешка питања постављаш, али када већ питаш одговорићу ти:
– Ти си Омере, наш, припадаш ЈНА, Ратном Ваздухопловству, овом пуку и својој ескадрили. А коме сви ми данас припадамо, не би ти знао рећи. Али првенствено припадаш себи Омере. Твоја будућност, генерално, службе што се тиче, као и моја није у нашим рукама, о њој ће одлуку донети неко други. Чекај, је ли те неко дира и прозива по тој основи, вређа те, шиканира?

– Јок, команданте, нико за сада, али ја видим шта се дешава и не видим крај где ће да стане. Нисам сигуран да већ сутра неко неће да ме прозове зато шо се зовем Омер и да ми каже: Иди кући Омере, ти нам не требаш више, Омере не требамо. Ја своје колеге и све вас сматрам својом браћом, спреман сам у сваком моменту да свој живот положим за сваког из ове наше јединице, али нисам спреман да сутра доживим било какво понижење од људи који ме лично не познају, а засметаће им што се зовем Омер. Шта ћу, када се то догоди? Куда ћу онда?

– Види, Омере, док се ја питам и доносим одлуке о и у овој јединици, и док си у њој то се неће десити. А већ сутра, неко може донети одлуку и рећи и мени: Иди кући, ти нам више не требаш, без обзира што се зовем Срећко, а не Омер. Знаш ме, знам те. Знаш и све своје колеге, знају те. Паметан си, размишљаш унапред, то је добро, само одговор на твоје питање шта ће бити сутра и каква је будућност ја ти не могу дати, јер га не знам. Одлука је у твојим рукама и само у твојим. Останеш ли с нама, делићеш нашу судбину, ма каква она била. Одлучиш ли да одеш не знам шта ће са тобом бити. Погрешно би било са моје стране да ти било шта говорим, или те саветујем и ја то нећу чинити. Одлуку мораш донети сам и стати иза ње, јер се ради о теби, твоме животу и твојој будућности. Било какву одлуку да донесеш, ја ћу је поздравити и подржати, нећу променити мишљење о теби. Само те молим једно, ако одлучиш да одеш, немој да бежиш. То је кукавички. Саопшти своју одлуку о одласку и иди као човек. Достојно ћемо те испратити, јер ти то заслужујеш. Јесмо ли се разумели, Омере?

– Јесмо команданте, велико хвала. Нема мени живота без вас. Без нас, тачније.

Омер је донео одлуку. Какву, данас знате сами. Поштену, какав је и он био. Велику, какав је и он био. Храбру, какав је и он био. Никада више нисмо прозборили ниједну реч на ту тему. А сретали смо се. Загрлио би ме и пољубио. И увек ми се обраћао са команданте, мада му то више нисам био. Слава ти, Омере. И велико хвала. До неба где си припадао и коме си се заувек вратио. Путуј, и не окрећи се“.

Подсетимо, у паду транспортног хеликоптера Ми-17, страдали су мајор Омер Мехић, пилот капетан Милован Ђукарић, заставник Небојша Драјић, механичар летач заставник Иван Миладиновић, лекар Џевад Љајић, анестетичар Мирослав Веселиновић и беба из породице Адемовић из Новог Пазара.

Курир

Тагови: ,

1 коментар

  1. miroslav каже:

    Hrabi, dobri Omer, malo je takvih…

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.