ЈЕДНОМ ЉУДИ ДАЈУ РЕЧ: У суботу 27 година од херојској подвига мајора Тепића

ИСКРА на Фејсбуку

Народни херој Милан Тепић (Фото: РТРС)

У суботу, 29. септембра, навршава се 27 година од страдања припадника ЈНА у касарни у Бјеловару, у Хрватској, и херојског подвига мајора Милана Тепића, који је себе дигао у ваздух, заједно са складиштем муниције, како би спријечио да оно падне у хрватске руке.

Док је трајала борба за касарну на Војновићу, мајор ЈНА Милан Тепић, командант складишта борбених средстава „Барутана“ у селу Беденик, недалеко од Бјеловара, с циљем спречавања његове предаје припадницима хрватског Збора народне гарде /зенге/, дигао је магацин у ваздух са 170 тона експлозивних средстава.

Том приликом су страдали и он и деветнаестогодишњи војник Стојадин Мирковић, који, упркос Тепићевој наредби, није хтио да се преда. „Једном људи дају реч, она остаје или се погази. Ја сам дао реч да ћу да браним ову земљу, ако јој буде тешко“, ово је, између осталог, написао у посљедњем писму мајор Милан Тепић.

Предсједништво СФРЈ је крајем 1991. године прогласило мајора Милана Тепића народним херојем, посљедњим и јединим у протеклом рату.

Његово име данас носе улице и касарне у градовима широм Србије и Републике Српске, а у његову част Војска Републике Српске је установила посебан Орден за заслуге у рату.

Бројне улице у градовима Републике Српске и Србије данас носе име мајора Милана Тепића. У Комленцу, код Козарске Дубице, Тепићевом родном мјесту, сваке године се обиљежава дан његове херојске погибије.

Војник Стојадин Мирковић је 1999. године одликован постхумно Орденом за заслуге у области одбране и безбједности првог степена.

Његови посмртни остаци су у јулу 1995. године сахрањени у родном селу Доње Лесковце код Ваљева, гдје му је 2013. године откривена и спомен-биста.

Прије неколико година град Ваљево му је додијелио највеће признање „Септембарску повељу“, а и једна улица у том граду носи његово име.

За злочине над припадницима ЈНА, у то вријеме једине легитимне и регуларне војске у држави СФРЈ, у чијем је саставу у то вријеме формално правно била и Хрватска, још нико није осуђен.

Напад хрватских зенги на припаднике ЈНА у гарнизону Бјеловар, који су били већ 15 дана под тоталном блокадом, почео је ујутро у 7.20 часова, 29. септембра 1991. године.

Пошто је изостала помоћ виших команди ЈНА, припадници ЈНА су се предали, али је предсједник Кризног штаба Бјеловара Јуре Шимић издвојио пуковника ЈНА Рајка Ковачевића и његове помоћнике потпуковника Миљка Васића и капетана прве класе Драгишу Јовановића.

Шимић их је, према сазнањима Информационо-документационог центра „Веритас“, одвео педесетак метара даље од строја војника ЈНА, који су били скинути до појаса, и лично у свакога испалио по два метка из пиштоља, усмртивши их на лицу мјеста.

Сутрадан су, по Шимићевој наредби, грађани Бјеловара обилазили заузету касарну, у којој су били изложена тијела убијених официра, које су у мимоходу скрнавили пљувањем и мокрењем по њима.

Осим ове тројице официра, у тој касарни погинула су још шесторица припадника ЈНА /Зоран Крстић, Шукри Кељани, Љубиша Лазић, Недељко Јоветић, Ејупи Бертоли и Горан Радовановић/, а заробљено је 59 официра, подофицира и грађанских лица на служби у ЈНА и око 250 војника.

Они су, након физичких и психичких злостављања у логорима у Бјеловару, размијењени 9. новембра исте године у Босанском Шамцу.

Шесторица заробљених резервиста ЈНА са подручја Бјеловара /Радован Барберић, Здравко Докман, Радован Гредељевић, Иван Хосјак, Бошко Радоњић и Милорад Ђорђевић/, издвојени су и затворени у полицијску станицу, одакле су их четири дана касније извела униформисана лица са фантомкама на главама и стријељали у шуми Чесма, недалеко од мјеста Мало Кореново.

Са њима је био и цивил Саво Ковач из Бјеловара, којег су дан раније ухапсили у његовом стану под оптужбом да је „снајпериста“, који је, иако је задобио три прострелне ране, преживио стријељање.

Хрватска страна је потврдила губитак 11 својих војника, због чега су, послије предаје, из освете, стријељали командира страже на том објекту, старијег водника Ранка Стевановића.

Војно тужилаштво у Београду 1992. године подигло је оптужницу против Јуре Шимића и његових сарадника, али Хашки трибунал није отворио службену истрагу у овом случају, него је 2006. године документацију уступио тужилаштву у Бјеловару.

Суд у Бјеловару је 2010. године покренуо истрагу због ратног злочина над ратним заробљеницима против Јуре Шимића, али је оптужницу против њега коначно подигао суд у Ријеци 2014. године.

Према оптужници, заробљене официре, по Шимићевој наредби, убили су за сада непознати „припадници хрватских војно-полицијских снага“.

За убиство шесторице заробљених резервиста ЈНА и покушај убиства једног цивила, у септембру 2001. године оптужена су четворица припадника бјеловарске полиције Лука Маркешић, Зденко Радић, Зоран Марас и Иван Орловић због ратног злочина против ратних заробљеника и цивила.

Након шест суђења током 10 година пред четири различита суда, оптужени су пресудом суда у Загребу 2011. године ослобођени оптужбе, „јер дјела за која се терете, измијењеном оптужницом, по закону нису кривична дјела“.

РТРС

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.