ЈЕДАН ОД НАЈПОПУЛАРНИЈИХ БОРБЕНИХ АВИОНА ДАНАШЊИЦЕ: Шта је то МиГ 29

ИСКРА на Фејсбуку

Фото: Sputnik/ Sergey Pivovarov

У светским оквирима МиГ 29, због своји перформанси и погодности за модернизацију и модификације, један је од најпопуларнијих борбених авиона данашњице.

Посета српског премијера Александра Вучића Москви као резултат је имала договор са руским министром одбране Сергејом Шојгуом, између осталог, о донацији шест ловачких авиона типа МиГ 29 српској авијацији. Авиони тог типа у нашој авијацији у употреби су од 1987, а совјетско ратно ваздухопловство почело је да их користи 1983. године. Развој тог авиона почео је крајем шездесетих година прошлог века, када је совјетско руководство добило обавештајне податке о развоју ловаца треће и четврте генерације на Западу.

Уплашени да ће изгубити технолошку предност над ривалима у Хладном рату, Совјети крећу у пројекат развоја новог авиона и 1969. године развијају пројекат за авион четврте генерације Су 27, пројектног бироа „Сухој“.

Међутим, пројектни биро „Микојан“ самоиницијативно је развио идејно решење за развој тактичког (фронтовског) ловца, са циљем да у будућности замени друге, старије типове сличних авиона, МиГ 21, МиГ 23, Су 7, Су 15 и Су 17. Перформансе авиона требало је да буду оптимизоване тако да буде супериоран у борби за превласт у ваздушном простору, са секундарном способношћу за дејства по циљевима на земљи.

На прихватање „Микојановог“ предлога утицале су вести да се на Западу развија читав низ авиона треће и четврте генерације сличног типа (амерички Ф 15, Ф 16 и Ф/А 18 хорнет, британско–немачко –италијански „панавија торнадо“ и француски „мираж“ 2000). Пројекат је прихваћен 1972. године и одлучено је да буде развијан паралелно са Су 27.

Разрада МиГ 29 поверена је главном „Микојановом“ конструктору Растиславу Бељакову и његовом првом оперативцу Михаилу Валденбергу. О томе како би авион требало да изгледа, Бељаков је рекао:

„Авион мора бити оптимизован по критеријуму цена-ефикасност, мора по перформансама да надмаши западне авионе високе технологије, мора да буде технолошки погодан за серијску производњу и мора да поседује одличне борбене карактеристике, висок степен ефикасности при извршавању задатка, високу поузданост и једноставну употребу. Такође, авион мора да буде оперативан у свим временским и климатским условима и да користи аеродроме у непосредној близини фронта“, гласили су Бељаковљеви принципи према којима је требало конструисати МиГ 29. Радови на развоју под ознаком „Производ бр. 9“ почели су 1974. и трајали су до 1983. године, када је у војну базу Кубинка стигао први авион на оперативно испитивање. Два пука совјетске армије опремљена су авионима МиГ 29 1985, а светску премијеру авион је доживео на аеро-митинзима у Финској 1986. и две године касније, на аеро-митингу у Фансбороу у Великој Британији.

Светски војни стручњаци били су импресионирани карактеристикама тог авиона. Перформансама МиГ 29 био је импресиониран и тадашњи командант РВ и ПВО ЈНА, генерал Антон Тус, који се максимално залагао да СФРЈ, у склопу напора да модернизује ратну авијацију, набави те авионе.

Индија је прва држава ван Варшавског пакта која је купила МиГ 29, каже војно–политички коментатор листа „Политика“ Мирослав Лазански, а СФРЈ их је купила 1987. године. „Тада је постојала потреба да поред мигова 21 учинимо квалитативан скок, да се наша авијација наоружа модернијим типом авиона и пала је одлука да се купи МиГ 29, као логична одлука и решење, с обзиром да смо користили совјетску ловачку технологију још од 1961. године. Одлука тадашњег југословенског врха била је да пређемо на нову генерацију авиона и за почетак је купљена једна ескадрила. Да није било распада Југославије била би купљена још једна и вероватно би цео 204. ловачки пук био наоружан тим типом авиона“, објашњава Лазански.

Он каже да је МиГ 29 у борбама на кратким одстојањима одличан.

„То је авион брзине око 2,2 маха, има радар домета до 80 километара, може да носи ракете ваздух–ваздух, ракете ваздух–земља, бомбе укупне тежине до 4 тоне. Дакле, МиГ 29 може да се користи и у функцији ловца–бомбардера, а не само за ваздушне борбе. Има један аутоматски топ са око 400 граната за блиску ваздушну борбу. По свему судећи, то је авион идеалан за земље каква је Србија“, објашњава Лазански. Развојем МиГ 29, Совјети су имали на уму две ствари — да прекину заостајање у ратној авијацији за Западом и да извозом тог авиона заузму место на тржишту. Обе ствари успешно су обављене. Маневарске способности тог авиона најбоље показује маневар „Кобра“, који је прославио „Сухојеве“ ловце, али га је претходно изводио МиГ 29.

Најважнија карактеристика МиГ 29 је његова флексибилност и исплативост кроз модернизацију и модификације, тако да постоји велика разлика између перформанси најновијих модела авиона у односу на старије. С обзиром да се велики број тих авиона налази у оперативној употреби у многим армијама света, чак и међу чланицама НАТО-а, „Микојан“ је развијао пакете модернизације мигова са сваком земљом посебно.

Тако су крајем прошлог и почетком овог века, развијани пакети модернизације са Израелом, Немачком, Словачком, Бугарском, Јеменом, Индијом и Перуом. СРЈ је тражила ремонт и модернизацију својих мигова још пре НАТО агресије, али то није било изводљиво из политичких и економских разлога. Ипак ти авиони учествовали су у одбрани земље.

„С обзиром да је, по свему судећи тактика њиховог коришћења била погрешна, они су дисперзирани, по два МиГ 29 у Батајници, на Пониквама, у Нишу, два у Подгорици, више су служили за ометање великих јата ловачко–бомбардерске авијације НАТО, него за ефективну борбу. Полетали су у условима неравноправног односа снага — два МиГ 29 против стотинак НАТО авиона нису имали никакве шансе. Са друге стране сви наши мигови имали су потпуно неисправне уређаје, рецимо сензоре за озрачивање. У моменту полетања отказивали су многи инструменти, тако да нису имали ниједан директан ваздушни дуел. Али ако имате ометање навођења, немате ’авакс‘, питање је како сте могли да супротставите тадашњим америчким авионима који су имали све. Наши пилоти били су унапред осуђени на обарање“, каже Лазански.

Током НАТО агресије, уништено је десет југословенских авиона типа МиГ 29, а два пилота су погинула — капетан I класе Зоран Радосављевић и потпуковник Миленко Павловић. Пет преосталих авиона југословенско и српско ваздухопловство користило је у отежаним условима. Ремонтовани су тек током 2007. и 2008. године. Један од њих срушио се током припрема за аеро-митинг на батајничком аеродрому поводом прославе стогодишњице српске авијације 2009, када су погинули пилот потпуковник Раде Ранђеловић и војник Милан Улемек. Тако је српско ратно ваздухопловство остало са четири употребљива авиона типа МиГ 29. О набавци нових авиона тог типа размишља се већ дуже време. Пре четири године, српској делегацији представљени су нови модели тог авиона који носи ознаку М (једносед) и М2 (двосед). Ти модели представљају поједностављену верзију типа МиГ 35, намењеног извозу. Основна верзија тог типа је радар Жук М, који може да прати десет, а да дејствује по четири различита циља истовремено.

rs.sputniknews.com, Никола Јоксимовић

Тагови: , , ,

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.