ИГУМАНИЈА МАКАРИЈА: Опрост је лек за сваку рану

ИСКРА на Фејсбуку
Фото: Новости

Фото: Новости

Не треба да заборавимо шта је било, да нам се не би понављало, али је потребно да опростимо једни другима. Судбина Косова понајвише зависи од нас. Монашке молитве су у невољи најдубље.

Васкрс јесте најрадоснији хришћански празник. И, то је само једна од карактеристика. Али, оно што је далеко значајније, то је најдубљи и теолошки хришћански празник. Јер, ако хоћете неком у две речи да кажете који је садржај ваше вере, ви ћете само да кажете: „Христос воскресе“. Значи, Христос је васкрсао и ми ћемо васкрснути. И ту је сва суштина наше вере.

Овако игуманија косметског манастира Соколица, Макарија, започиње казивање за „Новости“ о значају Васкрса. Она, потом, подсећа да је „човек првобитно створен да живи у рајској заједници са Богом, да буде божији изасланик и да живи у његовом друштву…“

Али…

– Грех је човека лишио небеске, божанске, заједнице – каже нам – и од тада је изгнан да живи на овом месту плача и туге. На земљи. Бог се, ипак, сажалио на човека као своје створење. Послао је сина свога, Христа, да избави род људски. Али су га издали за тридесет сребрњака. Јер, увек ће се наћи неко ко ће вас издати за три хиљаде. Триста динара. То је судбина човекова… Христ је био распет на крсту и то његово распеће мери се делом врхунске љубави. Жртвом за спасење рода људскога.

Питамо мати Макарију како ће Срби на Косову прославити најрадоснији празник у околностима неизвесности и политичке борбе коју представници српске државе воде у Бриселу.

– Па, прославиће га тако као што су и раније славили. Не само уз добру трпезу, јагњетину, црвена јаја и добро вино, него, пре свега, у цркви. На светој литургији и са причешћем. Косовски народ је, по мом схватању, а мислим да смем то да кажем, јер ја нисам пореклом са Косова, у самом врху српског рода. Овдашњи Срби знају како да се у цркви понашају достојно светиње. Зато је њихово право славље присуство литургији и причешће. Јер, причешће јесте управо учествовање у тајни божанског освећења рода људског.

Фото: Новости

Фото: Новости

Али, не могу сви Срби на Косову да се радују Христовом васкрсењу. Они који су у енклавама, у страху су за своју безбедност. Страхују да ли ће слободно моћи да оду до цркве. Да ли ће им се деца слободно вратити. Да ли ће деца слободно ићи у школу. Да ли ће се отуда вратити. Зашто страхују? Зато што још има усијаних умова који другима не признају право на слободу. Дакле, живот Срба на Косову далеко је од живота слободног човека.

Игуманија Макарија старешина је манастира Соколица, безмало четврт века. У манастиру, у брдима изнад Звечана, окруженом албанским селима, столује Богородица Соколичка. Њен мраморни кип одолева вековима и верује се да има исцелитељске моћи.

Мати Макарија каже:

– Да, Богородица помаже сваком ко у ту помоћ жели да верује.

Док разговарамо, напољу витла снежна салаука. Није необично да, и усред априла, око манастира напада толико снега да се једва може прићи. Али, народ долази. Увек долази. И увек одавде понесе какав савет, поруке и поуке мудре игуманије. И уверење да је то путоказ за бољи пут.

Зато смо се и ми определили за васкршњи, празнични, сусрет са мати Макаријом у Соколици, коју је са сестринством чувала и сачувала у најтежим данима за српске светиње и народ на Косову и Метохији. У таквим тренуцима, она је покренула иконописачку радионицу у овом манастиру. Путовала од храма до храма, иконописала параклисе. Сама фотографисала ликове грачаничких анђела, па их преносила на иконе. Те иконе представила је целом свету и поручила: „Народ који има овакве анђеле, не може да буде геноцидан“.

Нема оног који се није зачудио када ју је затекао на скелама високим дванаест метара, на којима су били сто и две столице на које се игуманија Макарија ослањала док је осликавала свод соколичке цркве. Говорила је у америчком Конгресу о страдању народа и цркве на Косову и Метохији.

– Добила сам седам минута да говорим, али сам све казала у три и по – каже уз осмех. – Ма, све су они то знали и пре, али мало је ко желео да призна.

И, док нам сестринство служи чај у соби за госте конака, у сећању су и друге неизбрисиве слике из претходних година којима се ова монахиња, по свему што је чинила за цркву и народ, уписала у незаборавник Срба на Космету. Подсећамо је на прве године старешинства у манастиру.

– Када смо сестринство и ја стигле у Соколицу, то је било 1991. године, одмах смо се упутиле међу наше комшије Албанце, са понудама и речима: „Ми желимо да са вама живимо у слози, да будемо добре комшије…“ И, биле смо лепо прихваћене. А, и ми смо лепим узвраћали. Општина Звечан тада нам је даровала један „југо“. Њиме смо, кад год је требало превозили болесне, децу, старце, албанске жене на порођај. Куповали им лекове… После несрећног бомбардовања и тог времена у коме су страдале многе наше светиње, као и народ, један Албанац (да му не наводим име, јер желим да га сачувам), казао ми је: „Знате, наша деца и ми смо тада ноћу стражарили око вашег имања да не дође неко са стране и направи вам какво зло, па да се ми стидимо“. Ето, видите, нису сви Албанци зли, као што ни сви Срби нису добри. Ја увек кажем, делом захваљујући таквом разумевању са комшијама и нашим добрим односима, Соколица се сачувала. Наравно, после је дошао Кфор и ми смо према њиховим официрима и војницима имали исти став. Добро чини и добрим ће ти се вратити. И нама данас стижу вести да се високи НАТО официри оглашавају да Срби, ипак, нису људождери. Да нису геноцидни. И одбијају да приме одликовања, јер су у међувремену спознали истину. Сви су они овде стигли индоктринирани, али ми смо чинили све да се увере у другачију слику нашег народа од оне с којом су овде дошли.

Казивање мати Макарије враћа нас у 1999. годину. У лето и први страшни егзодус Срба са Косова и Метохије. Враћа се слика која је обишла цео свет. Игуманија, супротно колонама људи који у паници беже, на борбеном возилу Кфора иде да спасава сестринство Девич.

– Када смо избавили сестринство Девича, када су биле на сигурном, пошла сам са председником општине Звечан на раскршћа. Данима смо стајали на раскршћима и молили људе да не иду. Да остану на кућном прагу. И враћали их.

Тада се дешава нешто што вас понесе. Нека снага. Љубав, где не мислите шта ће вам се десити. Него имате циљ да помогнете. Ја бих то рекла као монахиња: да се уподобите Господу Богу своме. Ти тренуци су били неописиво тешки. Знам да Срби морају да беже. А срце крвари и крвари… И данас исто, јако, боли за тим народом који је отишао.

Али, пре свих, на челу колона у тој бежанији били су многи који нису имали чисту савест.

– Срби, прави Срби који нису чинили неправду ближњем свом, а под тим треба подразумевати Албанце, они су слободни у својој души – одговара на нашу опаску мати Макарија. – Они целим срцем својим воле Косово. Немају разлога да га напусте. Они остају овде, верни својој прадедовској земљи. Верни косовском завету. И верни сами себи.

Тренутак тишине коју само снажан ветар споља нарушава. Питања, као назнака за овај разговор сада су у нашим рукама, као код неприпремљених студената за испит. Асоцијација је муњевита. Мати Макарија је, пре него што се замонашила, била универзитетски професор. Читаву деценију предавач на Београдском универзитету. У свакој години имала је по 120 студената. Докторирала је на финим молекулима. Касније је овој докторској титули придодала још једну. На Аристотеловом универзитету у Солуну докторирала је теологију. Једно време, пре монашког пута, постојао је другачији живот. О томе шта их је определило да се лише свега што живот чини овоземљаским, монаси нерадо говоре. Некако спонтано се наметнуло питање о овом времену. Времену наших странпутица, посртања и падова…

Три су узрока – одговара мати Макарија. – Гордост, страх и морал. Гордост… Човек је избацио Бога из свог срца. Сео је на божију столицу. Његов его је толико преплавио његову личност. Он жели да преплави читаву околину око њега. И само говори: „ја, па ја, мени је све дозвољено“… Страх… Шта је страх? То је манифестација немирне савести. Само немирна савест може да изазове дубоки страх у коме је човек као поробљен. Није слободан да по својој личности одлучује. Морал… Пад морала данас јесте нешто најгоре. Прво, породица је изгубила свој смисао. Свештеник који је на Благовести служио овде литургију, каже ми одлазећи: „Ето, колико пута младенци који нису ни појели своју торту на венчању, долазе да их развенчам…“ Млади људи, тинејџери, још нису добро иживели своје детињство, своју прву младост, а све су иживели, све. Девојке које се још нису ни задевојчиле, престале су да буду девојке…То је велика криза породице. Њено гашење. А, гашење породице је гашење народа. А зашто нам се то дешава и куда ми то идемо? Зато што смо се отуђили од Бога.

са игуманијом Макаријом могао би трајати данима, да на многе њене дубоке мисли и поруке остану неречене и недоречена њена биографија, у којој посебно место има борба за истину и право на слободу народа с којим дели судбину, у страху да је, овде, на Космету фитиљ још тако кратак. Питамо је, ипак, има ли наде у боље дане? Верује ли у васкрс Срба на Косову и, јесу ли тегобе, које су нас протеклих деценија пратиле, иза нас?

– Ако не верујемо да су тегобе иза нас, онда не верујемо ни у нашу будућност. То не значи да треба да заборавимо шта је било. Али да опростимо једни другима, то је потребно. Потребно, као лек за сваку рану.

СОКОЛИЦА СУЗАМА УМИВЕНА

МАТИ Макарија недавно је урадила монографију „Манастир Соколица, бисер са Косова и Метохије“. Десет година трагала је престоницама региона, по архивима, како би прикупила и од заборава отргла трагове вековног трајања Соколице. Из ове монографије, коју она посвећује сестринству, својим духовним кћерима, издвајамо део из поговора:

„Да се никад не заборави чији је манастир Соколица. Ко га је зидао. Дозидавао и у њему живео и чувао кроз векове, чијом сузом радосницом и жалосницом су умивени подови храма, чијим бисерним капима зноја су напојени манастирска земља и шуме. Чије кости, као полуге злата закопане дубоко у земљу, чекају васкрсење и сведоче о Соколици. И, да се зна да се мајка земља никада уновчити или поклонити не сме.“

ДА ЛИ ЋЕ ТО БОГ ДОПУСТИТИ

– ЈА имам један мали транзистор, слушам новости дана и вечерњи дневник Радио Београда. Пренесем сестринству шта је најважније, јер и ми морамо да будемо у току шта се с нашим народом дешава. Тако сазнајем да се у центрима моћи доста дискутује и осећа велика тенденција да се Косову да потпуна самосталност. И на томе се јако много ради. Али, како ће бити, то много зависи и од нас Срба. Без обзира на све те велике силне државе, крајњу реч даће Бог. А оно што он буде хтео ми ћемо послушати. А питам се: зашто ће онда срце извадити из тела свог омиљеног народа? Да ли ће то Бог допустити? Ако ми будемо божији људи и божија војска, нико неће моћи да стане против нас, ако смо часни и поштени људи и останемо поред својих светиња.

 

Новости

Тагови: , ,

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.