ГОРАН РАДОВАНОВИЋ, РЕДИТЕЉ: „Енклави” се „отела” прејака емоција

ИСКРА на Фејсбуку
Фото: Политика/ А. Ајдуковић

Фото: Политика/ А. Ајдуковић

Ово је време за документарни филм, а не за играну илузију, каже Горан Радовановић, редитељ филма „Енклава”, који је на Фесту проглашен најбољим од стране критике у селекцији српских филмова. Тренутно се приказује у биоскопима и, с обзиром да је реч о српском ауторском филму, редитељ је веома задовољан посетом. Ипак, свестан хроничног проблема у вези са биоскопима у нашој средини, као и чињенице да немају агресивну кампању, тврди да овај филм и не мора одмах да буде гледан и да треба нешто оставити и за будуће генерације.

За себе каже да припада, у поетском и тематском смислу, српском филму шездесетих и седамдесетих година када су се стварали ангажовани филмови у смислу тематске релевантности, али уз непрекидно преиспитивање филмског језика и структуре. Ти филмови и њихови аутори и дан-данас трају, додаје, тврдећи да не зна прецизан одговор на питање зашто се данас не праве филмови који „трају”. Можда данашњи српски аутори не знају за другу врсту филма. Али, како наћи значајну тему за уметничко дело и унети емоције у њу када је наш живот толико обележен сиромаштвом, контаминиран политиком и општим неморалом, пита се.

Кроз овај филм хтео је да истражи суштину српско-албанског неспоразума и да покаже да мржња која влада почива на страху од другачијег, а да је страх одсуство љубави.

– Мислим да су страх и мржња најупорнија константа српско-албанских односа у прошлом па и на почетку овог века! Тешко је живети у страху и са мржњом. Готово немогуће. И то није суживот, већ присиљена позиција живота. Отуд у овом филму покушај да се страх замени идејом слободе и љубави – каже редитељ за „Политику”.

Истовремено, филмом сте ухватили архетипску слику из детињства која нас одређује за сва времена, слику покајања и праштања без које, кажете, нема ни живота?

Пре бих рекао да смо у филму покушали да ухватимо архетипску слику повређеног детињства која нас одређује за сва времена. А покајање и праштање су духовни механизам који нам омогућава да ту повреду, коју често називамо болном дечјом успоменом, достојанствено носимо кроз живот.

Безазленост главног јунака филма, дечака Ненада, даје поетичан оквир овој суровој причи. Како сте то успели да постигнете или се једноставно отело?

Безазленост и поетичност коју помињете су духовне категорије и оне су пажљиво грађене у филму који је у суштини миметичка уметност. Конкретно, када је реч о лику Ненада, пресудан је био одабир дечака Филипа Шубарића, односно, његов узраст, нежност и невиност његовог лица. А пошто је он морао да буде у интеракцији са оцем (Небојша Глоговац), свештеником (Миодраг Кривокапић), Башкимом (дечак Денис Мурић) – сви ови глумци су „радили” на Ненадовој безазлености. Ту је и таленат велике грчке композиторке Елени Караиндру чију смо музику користили. На крају долази монтажа коју је преузео Андрија Зафрановић и у тој фази створена је структура филма употребом одговарајућег филмског језика, који твори поетичност и емоцију. Једино што се отело је прејако дејство филма на гледаоце. То заиста нисмо могли да предвидимо.

Филип Шубарић се, очигледно, веома добро снашао у овој улози и дао велики допринос снажном утиску који филм оставља?

То је дивно дете са Шар-планине. Звучи као клише, али он је заиста „играо” себе. Дакле, тајна режије у раду са њим била је да се он осећао емотивно и психички стабилно током напорног процеса снимања филма.

Где сте тачно нашли ту децу?

Бобан Дедејић (кастинг менаџер) и ја смо прокрстарили цело Косово и Метохију, од Лепосавића до Штрпца, од Гораждевца до села у Поморављу. Током неколико месеци обишли смо готово све основне школе. У селу Севце пронашли смо Филипа Шубарића, у Звечану Дениса Мурића који игра Башкима, а Ненада Станојковића и Милана Секулића који играју албанске дечаке, пронашли смо у селима Сушиће и Доња Гуштерица.

У „Енклави” с једне стране имамо српску породицу која нема где да сахрани члана породице, а са друге албанску која шенлучи, јер жени унука. Да ли је то можда сувише јак контраст?

Нажалост, није. За српску породицу везана је сахрана, а за албанску свадба. То је метафоричка слика стања два народа на Косову у данашње време.

Пријатељство између два дечака, створено у муци, показује да има наде?

Нема наде без патње и бола. Зато се она на крају филма показује као катарзична и исцељујућа.

Где ће филм још бити приказан кад је реч о региону?

Филм је већ купљен за словеначко тржиште, на јесен ће почети да се приказује и у осталим бившим југословенским републикама. Наравно, понудићемо га и Приштини.

Мислите ли да ће због те метафоре сахрана-свадба филм бити бојкотован од стране албанске публике?

Постоји хиљаду разлога да овај филм буде бојкотован од стране Приштине, али сви они припадају категоријама које су ван сфере уметности. Уколико је некоме стало до лепоте, добра и љубави – он ће га приказати. Уосталом, ја не бринем за политичку коректност овог филма, јер сценарио за „Енклаву” је добио средства од два немачка фонда, у Штутгарту и Лајпцигу, од ЗДФ–АРТЕ ТВ канала, од европског филмског фонда „Еуримаж”, али и од Министарства културе Републике Србије, града Београда и Канцеларије за КиМ. Такође, и амерички фонд „Глобал филм инишијатив”, у чијем борду су Ларс фон Трир, Мира Наир, Бела Тар, скромним средствима помогли су реализацију филма. Поносан сам што је српска дистрибуција кренула 17. марта из Звечана, али исто тако сам поносан што ће овај филм видети милионска телевизијска европска публика на АРТЕ каналу. Светска премијера филма, ето, да откријемо читаоцима „Политике”, догодиће се ускоро на угледном филмском фестивалу А категорије. Дакле, овом филму у маркетиншком смислу баш би недостајао бојкот некакве публике.

Политика, Гордана Поповић

Тагови: , , , , ,

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.