ГЕНЕРАЛ ДИКОВИЋ ПРЕД СУДОМ: Наташа Кандић не говори истину

Начелник Генералштаба Војске Србије је пред Првим општинским судом у Београду демантовао све наводе Наташе Кандић, бивше директорке Фонда за хуманитарно право (ФХП) о његовом наводном учешћу у ратним злочинима. Генерал је поднео суду више писаних доказа на основу којих Кандићеву тужи за клевету и тражи одштету од милион динара због повреде части и угледа.

Следеће суђење заказано је за 19. мај, када ће исказ дати Наташа Кандић.

Ђуро Чепић, Диковићев адвокат, каже да су суду за сваку тврдњу којом се побијају наводи ФХП приложени и материјални докази, међу којима је и потврда Тужилаштва за ратне злочине из 2012. године да се против његовог клијента не води поступак за било које кривично дело. Чепић оцењује да је доказано да Диковић чак није ни био на местима која помиње ФХП.

„Генерал Диковић саслушан је у својству тужиоца. У памфлету ФХП пише да је он 25. јула 1995. године, као командант Граничног батаљона, похапсио неке муслимане који су касније ликвидирани. То није тачно, јер је Диковић у новембру 1994. предао дужност тако да те године није био у Бајиној Башти, како наводи ФХП. Приложили смо наредбу о разрешењу и записник о примопредаји дужности”, каже адвокат Чепић.

ФХП је, додаје наш саговорник, даље навео да је Диковић у мају 1998. године организовао криминалце из сремскомитровичког затвора да их регрутује и обучава за злочине на КиМ и да је са копа у Белаћевцу узео неки багер, ситну и крупну стоку, као и стотине аутомобила, чиме је прибавио себи корист.

„Истина је да је генерал Диковић тек у новембру преузео дужност команданта 37. бригаде која уопште није била 1998. године на простору КиМ. Већ у октобру те године почела је са радом Косовска верификациона мисија и није било никаквих војних операција, а та бригада није долазила на КиМ све до марта 1999. године. Фонд је навео и да су 20. априла 1999. године, погинула двојица официра због тога што им је Диковић наредио да дођу код њега. Ти људи уопште нису страдали истог дана, а погинули су од дејства терористичких снага ОВК. Таква тврдња посебно вређа част и углед генерала. Диковић тврди да је реч је о грубим неистинама. Није нам циљ да о томе полемишемо у јавности већ да се све утврди пред судом”, истиче адвокат генерала Диковића.

Он је поднео суду и потврду Тужилаштва за ратне злочине из 2012. године да се Диковић не води ни у каквој евиденцији. „Нема ни истраге, ни преткривичног, а камоли кривичног поступка. Ниједна тврдња није поткрепљена доказом. Овако тешке оптужбе могу да се говоре само на основу правноснажне судске пресуде и не може нико осим суда да износи такве тврдње. Генерал је истакао да ће целокупну суму од одштете дати у хуманитарне сврхе”, каже Чепић.

Провере тужилаштва за ратне злочине

Специјални тужилац за ратне злочине Владимир Вукчевић је недавно у интервјуу за недељник „Нин” рекао да ће бити испитане оптужбе за ратне злочине које је на рачун начелника Генералштаба Љубише Диковића изнео Фонд за хуманитарно право (ФХП).

„Све ћемо ми испитати, ту нема сумње. Сваку дојаву ми проверавамо. И Диковића. Нема тог Диковића који је изнад закона”, изјавио је Вукчевић за тај лист.

Подсећања ради, из Тужилаштва за ратне злочине раније је саопштено да је још у јануару 2012. године, провером навода фонда, утврђено да није постојао било какав основ за сумњу да је генерал Диковић одговоран за ратне злочине наведене у кривичној пријави фонда из 2009. године. Недавно су изнете нове оптужбе на рачун Диковића приликом представљања књиге „Досије Рудница”, а тужилаштво је затражило да му доставе комплетну документацију о том случају.

Тужилац Владимир Вукчевић није желео да за „Политику” каже да ли се у овом тренутку води поступак против Диковића, шта до сада утврђено и да ли се дошло до нових доказа.

У поступку у коме је Диковић оптужен да је као командант 37 моторизоване бригаде учествовао у ратним злочинима на Косову и Метохији током 1999. године, Вукчевић је навео да је потребно открити ко је учествовао, наређивао, као и чија је одговорност за те злочине.

Тагови: Војска Србије, Љубиша Диковић, Наташа Кандић, Ратни злочин, Суд