ГЕНЕРАЛ БРАНКО БИЛБИЈА, ПРВИ СТРАНАЦ КОЈИ ЈЕ ЛЕТЕО НА „ДВАДЕСЕТДЕВЕТКИ“: Како смо купили „миг 29“

ИСКРА на Фејсбуку
Фото: Викимедија

Фото: Викимедија

Највредније што Војска Србије и данас поседује у свом наоружању, четири ремонтована руска ловца „миг 29”, само су остатак некадашње ескадриле СФРЈ, која је бројала 16 „двадесетдеветки”. Ове године навршава се тачно три деценије од тренутка када су југословенске власти кренуле у набавку моћних руских ловаца – у жељи да попуне празнину док домаћа индустрија не почне да производи сопствене борбене авионе четврте генерације.

Један од оних који су директно учествовали у набавци, генерал-мајор у пензији, опитни пилот Бранко Билбија, први је странац ван СССР-а који је летео на „мигу 29” још децембра 1985. године. Он је био члан југословенске делегације којој је било допуштено, као првима изван некадашњег Варшавског пакта, не само да изблиза погледају, већ и да лично испробају тадашње чудо технике.

– Био сам потпуковник, опитни пилот у Ваздухопловном опитном центру (ВОЦ) у Батајници. Још у току припрема и пројектовања новог југословенског надзвучног авиона, познатијег под називом НА, у пролеће 1985. боравио сам у америчкој авио-бази „Едвардс” у Калифорнији. То је база у коју су тада слетали спејс шатлови по повратку из свемира, јер има једну писту дугачку 12 километара – каже за „Политику” Билбија, који је данас главни уредник специјализованог часописа „Аеромагазин”.

Фото: Политика / З. Кршљанин

Фото: Политика / З. Кршљанин

Након повратка у Југославију, први пут је обавештен да треба да се иде у неку од земаља Варшавског уговора, вероватно Румунију, на процену авиона за потребе РВ и ПВО. Тада се говорило о „мигу 23”. Разлог за одлазак на процену неког од авиона био је у томе што је добром броју наших авиона „миг 21”, већ истицао технички ресурс. Требало је набавити нови ловачки авион који ће надоместити недостатак ваздухоплова у периоду до планираног увођења у оперативну употребу домаћег новог авиона (НА), надзвучног ловца, што се очекивало 1995. године.

– Убрзо сам сазнао да се заправо не ради о „мигу 23”, него је потребно да се лети на „мигу 29”, како би се процениле његове тактичко-техничке карактеристике, и да ли одговарају нашим потребама. Нико тада у нашој земљи није знао ништа о том авиону, нисмо знали чак ни како изгледа. „Миг 21” је био авион друге генерације, а „миг 29” већ четврте, што довољно говори о технолошком скоку, за који се и југословенска војна индустрија већ припремала. Наш пројекат НА требало је чак да буде генерације „четири плус”. То је такав напредак, као када бисмо данас уводили брзе пруге, којима се возови крећу преко 300 километара на час – подсећа генерал.

Донета је одлука на Врховном савету одбране да се пошаље екипа у Москву, на челу са замеником начелника Генералштаба РВ и ПВО, генералом Здравком Лончаром. У екипи су били машинци, електроничари, радисти, а Билбија је био опитни пилот у тој групи.

– Сутрадан по доласку у Москву, запутили смо се на војни аеродром Кубинка, стотинак километара јужно од Москве. Дошли смо у један хангар, где су нам приредили малу изложбу неколико врста авиона, са све наоружањем. Сви модели су ми већ били познати, осим једног. Одмах сам закључио да је то „миг 29”. Невероватан изглед авиона, потпуно нова конфигурација, коју раније нисам нигде видео, са врло чудним положајем усисника, обликом крила, трупа, два вертикална стабилизатора. Одмах сам се „залепио” за њега.

Фото: Лична архива

Фото: Лична архива

– Ушао сам у пилотску кабину, уз објашњења присутних официра о карактеристикама авиона. Као што се по спољном изгледу разликовао од других, исто је такав био и изнутра. Пре свега, одликовао га је радарски систем нове генерације, који је био на нивоу француског „миража-2000” и америчког Ф-16, авиона који су тада били актуелни у НАТО снагама. Али, посебно се издвајао оптички систем за нишањење, који је омогућавао, у спрези са нишанским системом на кациги пилота, да се инфрацрвена ракета лансира према мети, чак и ако авион није усмерен у том правцу. Довољно је било само да је противнички ваздухоплов у видном пољу пилота и да он погледа у њега. У то време, Руси су већ увелико користили тај нишански систем, а у НАТО-у су га увели тек деведесетих година.

Наши официри тада су први пут видели и ракете ваздух-ваздух Р-70, домета 70 километара, које раде по систему „лансирај и заборави”. Оне имају неколико могућности комбинованог вођења, од инфрацрвеног, радарског, до аутономног. Посебно им је на „мигу” био интересантан положај топа калибра 30 милиметара, који је био потпуно аеродинамички интегрисан у корену левог крила, огромне прецизности гађања.

Билбија је на том авиону тада направио два лета по сат времена, заједно са руским пилотом, херојем Совјетског Савеза Валеријем Мењицким.

– Орден хероја добио је управо због тестирања овог авиона, али ми је одмах рекао да није био први који је на њему летео, јер је први пилот погинуо током испитивања. Мој задатак је био да проценим карактеристике „мига 29”, као ловца и да ли одговара потребама РВ и ПВО. Рекао сам генералу Лончару да је то авион, по свим карактеристикама које сам успео да сагледам, баш тај који је потребан нама. Потом сам то детаљно доказивао у свом извештају, по повратку у Југославију.

Његов извештај је прихваћен и на основу њега, као и извештаја осталих чланова екипе, државни врх је половином 1986. донео одлуку о набавци „мига 29”. Укупно је набављено 14 једноседа и два двоседа, који су у другој половини 1987. слетели на аеродром Батајница, када су и преузети. Цена је била 15,9 милиона долара за „чист” авион, без наоружања.

– Подсећам да је тада цена „чистог” Ф-16 или „миража-2000” била преко 30 милиона долара. У свим извештајима из тог периода, а радио сам их за све иностране авионе на којима сам летео, „миг 29” имао је исте или боље карактеристике у односу на конкуренте, а био је јефтинији. Тако је стигла прва ескадрила „мигова”, а план је био да све док не стигне наш НА, буде купљена бар још једна. То би омогућило потпуну контролу и заштиту ваздушног простора, уз остале ловце које смо имали, до доласка НА. То се, нажалост, никада није десило, историјски догађаји после пада Берлинског зида су нас претекли – објашњава генерал Бранко Билбија.

Политика, Бојан Билбија

Тагови: , , , , , ,

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.